-Кад се изврши освећење куће или неког другог објекта где људи живе то место тада добије анђела чувара као што га имамо ти и ја, тај анђео стоји ту и чува кућу и људе у њој, чак и када се деси рат и кућа буде срушена бомбом или спаљена, а народ побегне, анђео и даље стоји ту на рушевини и чека да се људи врате!

Сјетих се ријечи Јеромонаха Луке Сиријца, Арапина, на чудном нагласку српског језика, који је служио у једном од оближњих манастира.

Отац Лука је иначе љекар који има јако чудан, тежак и живописан пут из родне Сирије ту до нас, сада је већ одлепршао даље, негдје ка Србији, такви су монаси, калуђери, мјесто им не значи ништа нити их за њега ишта веже. Ни кучета ни мачета, посједују само просту душу и јеванђеље које носе са собом, ех…

Те ријечи су ми звониле у глави док сам кречио продати стан који је један други мени такође драг монах освјештао.

Како пређох ваљком преко зида тако се на зиду појави крстић који је Јеромонах Никон нанио уљем у обреду освећења.

-Да ли ја продах нашег анђела или га поклоних оним дјевојкама које су купиле стан?

-Ђе ћеш кукавче анђела продат? Не постоји цијена за то нити је то нека роба којом можеш трговати, то ти је био члан породице док си живио ту!

-Како мислиш био члан породице? Ако је био онда је заувијек, па макар ми не живили у том стану!

Посвађах се са својим алтер егом док сам сједећи на канти јупола сузе пуштао да падају на храстови паркет на којем ми је старији син пропузао и научио да хода, а млађи само пропузао, проходаће у новом дому.

Сутрадан кад смо предавали кључеве оним цурама и потписивали документа за пренос стана реких им да им остављамо анђела и да га добро пазе, оне ме погледаше некако подругљиво и у најмању руку као чудака, а мешчини црко би да им нисам рек’о!

Све ми то паде на памет сад, док сједим са својом чељади у новом дому и чекам опет оног свога калуђера Никона да нам уручи анђела и за нову кућу коју нећу дати никоме док сам ја жив, јер фамилију не поклањам нити продајем више никада!