Ова прича је настала негдје осамдесетих у дому здравља у Коњицу.
Тада је јако популарна била пјесма „Сара Шалом“ од Ибрице Јусића, а покојни доктор Ристо, у то вријеме још младић, зафркант, свако јутро послије јутарње кафе би отворио врата од ординације, поздравио присутне у чекаоници на исти, шаљив, али и људски начин, свакога како му његова вјера или народност налаже, а Коњиц је град који са околином врло етнички шаролик.

У то вријеме у Коњицу била нека Сара, инжењер геологије на испитивањима руде у опитним јамама, кажу да је била баш лијепа и вјероватно једина Јеврејка у Коњицу.

Елем, Ристо отвара врата и вели:
„Помоз Бог Србадијо, Фаљен Исус Шокадијо, Муслимани колико вас има Мер’аба вам свима!“ У том тренутку угледа Сару како сједи на клупи поред врата и дода:
„Сара Шалом!“
Неки веле да се баш та пјесма и чула из ординације, али о том потом.

Човјече, немаш више коме назват шалом…