Имали смо једну људину, Драган Головин се звао, пола Рус, пола Хрват, а Србин. Чудан тип, добар ко хљеб. С покојним ћаћом био и варен и печен па и мене волио ко да ме родио. Прије рата смо живјели и комшијали у Врапчићима, а и рат нас не разбаци вома, мореш рећ опет у комшилуку.

Волио је да попије и да се нашали, а ја сам се могао с њим шегачити како сам хтио, то јест колико ми је (без)образ дозвољавао! Све ми је толерисао ко своме Димитрију, можда и више!

У рату остаде без једне ноге, али то му опет није сметало да се пентра по скелама и малтерише, или да попије кашун вина у Антеља за Аранђеловдан. Мого је попит ко Рус што је на крају крајева неђе у себи и био.

Некад би се са оном својом подлактом штаком догегао с вр чаршије до у Братића у кафану и наручио лозу и кувану каву, ја сам ко махалско пашче волио наић чисто мало да га згризем и да се насмијем одговору који је увјек био духовит.

Сваки пут кад бих му се јавио он би ме загрлио, пољубио и питао за Дулу и Љубицу.

Елем, сједим ја једном сам у Братића, пијем каву, неђе је око пола седам ујутро, испуњавам укрштеницу, вели „Човјек без ноге“ бројим, оно седам слова, ја напишем „Головин“, знао сам ја да треба „Инвалид“, али мени је дражи Головин од икаквог другог, непознатог инвалида опште праксе, да се разумијемо! Посједио још мало и отишо. Није прошло пет минута звони у мене телефон, видим његов број, помислих да му је можда стигло нешто па да прискочимо истоварит пошто је кућу реновирао, а Димитрије и његова екипа још ђечина.

-Молим Драги?

-Назво сам те сине само да ти мајку поздравим, ето, ћаћу овај пут нећу, а ако имаш кад дођи у Братића да пијемо ракију скоте један!

Нормално да сам отишао, јер сам волио тог грмаља с меком душом. Нисам му мајке ми намјерно подметнуо укрштеницу, исто бих написао и да сам био у Шековићима ђе он није никад био, макар ми је тако реко.

И тако, сјетих се покојног Драгана баш данас на задушнице, надам се да је тамо гдје добре душе почивају јер заиста му је тамо мјесто!

Контам да и горе сједи са испруженом оном пластичном, лијеви лакат ослоњен, више окачен на ручку штаке, у руци му Дрина, на столу лоза, Бик упаљач и новине, на глави згужван качкет, сиједа брада и наочаре.

Можда качкет више и није згужван јер нема горе нас билмеза да га љутимо па да гужва капу и премеће је из руке у руку шкрипећи зубима.

Човјек без ноге, седам слова вертикално…