У давна времена док још Борислав није уништио Kучибабу и док још Вележ није постојала, а Велес је био у љубави са Перуном и све је било другачије него што знамо из прича наших старих.
Кучибаба је имала ту особину да је могла да мијења облик, могла је постати крволочни лав, змај или аждаја, а опет могла се преобразити у прелијепу дјевицу налик вили, па и још много тога.
Пошто Канџореп, Кучибабин муж, није био кадар добити дијете, јер он је један постао и није било могућности да му се лоза продужава у виду сина којег је прижељкивао. Свијету је додуше био пуно и један онакав, а не још не дај Боже да их је било више. Кучибаба одлучи да се преметне преко ужета и претвори у дјевојку таквога стаса да би се свако у њу загледао.
Једнога јутра, на Илиндан, кад је Сварог сишао са облака, као што сваке године на тај дан чини, и дошао на Мочила да се умије и напије воде, пред собом видје госпу тако блиставе љепоте да му срце стаде, а поглед не могаше одвојити од ње.
Обљуби је Сварог не знајући какву је грешку направио и она остаде бремена, немало пошље роди сина Брадорога.
Ако је могао постојати створ црњи и гаднији од матере му, могао је то бити само он!
Имао је змијски реп ко и котица му, на крај репа куке и шиљке, а од паса је личио на чељаде, само што није руке имао човјечије него налик на ону бају што је зову Богомољка.
По леђима су му биле измијешане крљушти и длака, а на плећима оклоп као у жабе корњаче.
Ништа то није страшно ни одвратно као тамо у њега глава!
Божји човјече, то на све личи само на Божије давање јок!
Вучије чељусти на људској глави, а на бради јарчеви рогови окренути наопако, ка доље. Око те страхоте била је лавља грива, као да није био довољно ружан па и то.
Брадорог није био зао као матера, али због свога изгледа било га је срамота да се креће куд и остали звјерови, него се крио у дубинама завјетних храстових шума.
Пошто је од оба родитеља наслиједио бесмртност, када је Сварог сазнао за њега, даде му моћ и задужење да се стара да ниједна змија која је ујела стоку или чељаде не може пошље Госпојине да се у земљу повуче, него да гамиже по снијегу и мрзне док је жива.
Такође му ћаћа даде аманет да животињама и звијерима које штету чине по селима и катунима одгризе по комадић ушију и да се тиме храни.
Дао му је још једну моћ, да ако га ико сретне у дубини храстове шуме и изговори: „Брадороже, Брадороже, ни враже ни Боже дај ми…“ и уз то оно што жели, он може испунити било коју жељу, ма колико она чудна и наоко немогућа била.
Кажу да га је срео једном неки сиромашак и изговорио ову бајалицу, тај је пошље откупио царство неђе на истоку и владало пошље њега девет кољена његове лозе.
Ко ће народним причама у крај стат, је ли истина не знам, тако су ми рекли кад сам био дијете.
А оно што веле „Ђе дима има, има и ватре“, море бит´ и од тога има нешто…