Гледали су се дуго. Да су случајни пролазници или пак пријатељи који се добро познају, већ би почели склањати погледе осјећајући нелагоду. Не и они, гледали су се док су поред њих пролазили трамваји, кола, бициклисти и тмурни пјешаци који журе ни сами не знајући куда нити зашто, овдје је једноставно обичај да се жури, нервоза је дио сваког становника овог сивог мјеста и комад његове душе, ако ово сивило и безбојна бивша чељад уопште имају душу. Поред њих је пролазило и вријеме, они су нетремице гледали једно у друго, као да их ни вријеме ни тмурни и нервозни велеград понедељком ујутро, нити било шта друго не интересује и не дотиче. Као да не постоји ништа због чега би требали негдје бити или макар на тренутак размислити, прекинути тај поглед као челичном сајлом везан и отићи због нечег. Само се окренути и отићи куда су и пошли!

Не, они нису знали ни гдје су пошли ни да су уопште пошли, они више немају појма ни како су ту доспјели нити због чега, а најмање када и колико већ су овдје. Дама у црвеном капутићу, малочас приспјела из унутрашњости и зарасли човјек из далека, до јуче дјечак, и данас, само што више тако не изгледа, обучен по посљедњој моди клошара из околине оближњег стадиона.

– Ако је ово она игра „ко ће први трепнут“ предаћу се, побиједила си, а ако је она „Ко ће се први насмијат“ онда је реми, кесимо се мајке ми ко два доманца од како смо се срели! Најзад проговори он, већ жалећи за иступањем из вјечности у коју су били упали и неизвјесности коју она носи уза се.
– Ја, ја, овај… Покуша и она да састави нешто налик реченици, али као нагло пробуђени снивач не стиже да се сабере.
-Сад треба да кажеш како ти је име и кад ја узвратим својим именом, онда куртоазно кажеш „Драго ми је“ мада и не мора да ти буде, то је онако, што би се у нас рекло ред. Извали он и даље се смијући ко луд на брашно, па настави: -Ја сам рецимо Милан и баш ми је драго што ме тако лијепо гледаш, а још драже би ми било да хоћеш проговорит, рећ име и све по реду, као и шта ћеш у овом сивилу бок с тобом!?
-Јелена, драго ми је Милане, ма ту сам, треба да упишем факултет и ево управо сам стигла, мало ме је страх свега овога! Окрену се око себе и као да покуша да сагледа и схвати те тоне армираног бетона и милионе душа, па задрхти осјећајући како јој се тај град и све у њему у виду језе провуче кроз кости.

Облак је управо био изнад њих дајући сивилу још тамнију ноту која је бацала ону тужну, оптимисти можда и замало романтичну сјену на цио призор.

-Овдје ти је скоро немогуће разазнат кад је облачно, а кад није, небо је вазда сиво, али ја као искусни познавалац метеоролошких прилика могу ти рећ да је један облак марке кумулус управо више нас и ако се не помакнемо у року од двадесет секунди одавде, истовариће директно на нас сто литара воде по метру квадратном, а опет ја сасвим случајно знам добро мјесто за попит каву док олуја у трајању од сат и по не прође! Наприча он.
-Искрено немам појма шта си испричао сада, али сам схватила да си споменуо кафу и може, води ме! Чиме се ти иначе бавиш?
-А свачим, ја ти се углавном дешавам! Ево рецимо сад ћемо ми попит каву и ја ћу некоме то испричат и можда ће тај неко за два’ес година о томе написат причу. Прича ко и свака друга, само што ова неће имат крај па ће свак себи морат смишљат шта би му најбоље пасало. Мора се у књижевност увест макар мало интеракције, знам, некима ће бит и криво, а опет још би им кривље било да им завршену причу сервира како им не лежи, ко ће бона народу угодит!?

Киша поче да роси, он већ натоварен њеним тобрама и она која притрчава за њим већ га запиткујући по нешто, одоше према некуд. Нисам их пратио нити знам, куда нити шта је даље било с њима, мораћете смислити сами.

Једино што знам је да је онога дана пало сто литара кише по метру квадратном, скоро потпуно опрало улице прљавог велеграда, да се осјећао пријатан мирис кише и да сам у једном тренутку видио небо, плаво и чисто као изнад тисове шуме на Прењу.

Написах ово јер данас сретох пар са два клинца, подсјетише ме на оно двоје, иако далеко од велеграда, а прошло је већ вјерујем много, скоро двадесет година, ако не и више. Она баш као јунакиња првог дијела приче висока и витка са великим смеђим очима, он, кад би то заиста био он, и даље обучен ко клошар и након толико година покушава да јој заокупи пажњу глупирајући се и глумећи свезналицу.

Дјечаци, то су неке нове приче…