Много давно, давније него што можеш негдје прочитати, толико да само блиједа прича чувена од наших дједова још постоји.

У вријеме док су наши преци Славени још памтили да су један народ, једна крв, браћа.

Док су причали и писали једним језиком и једним писмом, у то славно вријеме док смо још имали своје цареве, док се наша славенска земља протезала од Јадранског мора до Сибира, прије свих пораза и робовања туђим царевима.

У добу када нам је Вук горски био брат, а земља мајка.

У вријеме док још нисмо имали једног Бога, него више њих, тада је свака природна појава имала своје божанство, гром, киша, сунце, мраз, годишња доба, љубав, чак и занимања.

Такође свака породица је имала неког свога бога, јер људима је требао неко јачи од њих да их штити.

Славени су тада имали имена која су добијали по природи, по дрвећу, звијерима и другим стварима које су за нас биле свете и блиске.

Тако је Борислав, добио име по бору, дрвету које расте у планинама, трпи најжешће мразеве, стамено је и чврсто, а има тако високо стабло да му гране дотичу богове.

Други дио његовог имена  је био слава, она по којој је и наше племе зове, тај славни народ који се рађао и умирао за славу, Славени.

Рођен је на Видовдан, дан на који Славени прослављају бога Световида, једнога од највећих богова, веле да је рођен у поноћ и да му се на лијевом плећу указао мјесец, а на десном сунце у свему своме сјају.

-Стриц Јелен му је ослијепио када је погледао новорођеног  дјечака.

Тада се на таква знамења  много пазило.

Но Борислав до своје седамнаесте године није могао да устане на своје ноге, тако да његово име и знамење при рођењу није баш одговарало увелом младићу прикованом за постељу.

Али њему  изгледа није било суђено да цио свој живот проведе дангубећи у постељи и сањајући о слави и јунаштву, напротив.

Једне ноћи гром удари из ведра неба  у стари храст пар корака од врата његовог дома, баш у час поноћи, на Видовдан, дан његовог рођења, а бљесак који иначе траје један трен потрајао је дуго, и био је некако чудан, као жив и мрдљив.

Дом се испуни свјетлом и глас се јави

„Бориславе, Сине Лавов, на теби је да постанеш јунаком, устани и иди у поље, код царског стећка те чека ждријебац  који ће ти постати коњ јуначки, јер добра јунака без добра коња не бива“

Свијетлост се тада изгуби уз хуку, на храсту не оста трага од удара грома, а Борислав скочи као да никада није имао било каквих потешкоћа при кретању, те попут младог срндаћа отрча до стећка гдје нађе врана ждријебца и на њему  блистави оклоп за јунака, сјајно оружије и орму коњску која не даде гледати у се од силног бљештавила.

Боро стави руку Вранцу на чело и осјети некакав талас кроз читаво тијело који га баци неколико корака даље, ту паде на леђа и заспа…

2

Пробуди се Борислав прекосутри дан око звијезде, јер јунаци дуго спавају и тешко их је пробудити кад заспу јуначким сном.

Видјевши више себе силна вранца и на њему спрему, скоро да се уплаши од призора, јер спозна да све није био сан, устаде Борислав и крете некуд, ни сам не знајући куд, ваљда онамо гдје га је сила душе јуначке водила.

Друмећи тако ка истоку наиђе на дијете, на њему бијеле, оштре конопљеве растригаће и кошуљица, а сједи на ораћем колу и плаче тако да је све око њега локва до кољена, а уза њ припет кењац на кратку припону.

Приђе му Боро и пружи руку да га помилује, а онај мали га зграби за руку те га баци четири дана хода отале, Борислав у три скока дође опет на оно мјесто одакле је бачен, оно дијете једнако сједи и плаче.

Он му издалека назва Бога те све чека ‘оће ли га опет напасти, но мали му прихвати Бога и поче „Ја сам Бориславе виши јунак од двадесет таквих, име ми је Растислав, по ‘Расту дрвету и живим на приморју, но заспах и у сну ме Кучибаба закучи и направи ме да дијете будем, а од коња ми створи кењца, те се чудом не могах начудит кад се из сна пренух, но помагај ако Бога знаш“

Оприча му тако Растислав како да нађе и побиједи Кучибабу, те њему и Дорату врати првобитни изглед и јунаштво.

Ваљало му је наћи Змаја Ботина у пећини при врху Вележ планине, те у њега узети кључ  ћемер-чатрње дубоке тридесет метара, чије су вратнице под глоговим пањем у чаиру под Обрљином.

Кад је отвори чекаће га змај Силван длаке црне ко дно најдубље јаме, њему треба дати овна печена и проћи с миром.

Отале треба сић у чатрњу и по’рвати се са Канџорепом, Кучибабиним чо’еком, те кад њему пљуне у око, тај ће му открит како да убије Кучибабу и узме јој Растиславово јунаштво…

Свеза Борислав у једну праћу печена овна за Силвана змаја, а у другу по вола осушена за успут, 88 на устрешељ дода мјешину вина, те поћера Вранца пут Вележи, ал’ не лези враже кад дође под Вележ те виђе колико је она пећина високо, он остави коња те заметну ону храну и вино па ђипи под велешке стијене и скочи право пред Ботинову пећину.

Кад дође пред врата узе буздован од двадесет ока па се поче полако привлачити пећини да га не би Ботин изненадио.

Но чим уђе унутра нађе Ботина гдје лежи, огроман, као пола планине, па све кад дише тутњи тако силно као да војска велика јаше. Затегну Боро буздованом да га удари, али Ботин проговори „По Богу да си ми брат Бориславе, немој да ме бијеш, ја сам са људима вазда у миру био, нисам им се никад замјерио, још откад је свијета и вијека и ја постојим, много сам стар, а снага ме напустила, и вратиће ми се сила и снага тек кад смакнеш Кучибабу, него дај ми нешто да се окријепим па да ти причам.“

Даде му Боро оно суво месо што бијаше понио и уза њ мијешину вина, па кад Ботин поједе и попи исприча му да је он змај гласник, и да се прикаже само пред неко велико зло и муку која ће тај крај задесити, просто да упозори народ, тако већ вијековима, никад није учинио ником нажао, а њега је вели чекао јер му се већ одавно јавило да ће доћи такав јунак тијем послом, затим му даде кључ и по товара злата и драгог камења, па се поздрави с њим.

Крену он тако даље са Вранцем, пређе Шарицу и Анско Поље, па преко Бахтијевице дође на Пољану, на каменици се напи воде и напоји Вранца, те о час посла нађе глогов пањ под Обрљином и откључа вратницу од оне чатрње.

Како је он отвори тако зарежа и зарлаука Силван змај из чатрње, а он му брже-боље подај онога овна, а змај поче да једе, па се јави људским гласом „Фала ти јуначе, Бог ти вавијек у помоћи био, ево служим Канџорепа тридесет година, вазда ме гладног и у ланцу држи, но ме прими кад си тако добар, те ћу те поштено служити док ме има, него кад се порвеш са оном биједом знади да му је живот под лијевом мишицом, ако ли га ту ухватиш наћи ће га малка снага, онда можеш с њим како хоћеш“

Сиђе Борислав отале у само дно чатрње, кад тамо сједи Канџореп на златној сећији и пије вино „Ти ли си ми дошао грдни Бориславе, додиј’о ти живот, па се пожелио онога свијета“

Ухватише се њих два, те понеси, понеси, у нека доба сјети се Боро шта му Силван змај рече те ухвати Канџорепа под лијеву мишицу, а овај поче да куми и моли да га пусти, а Борислав му пљуну у око, онда му овај исприча да ће убит Кучибабу ако нађе џуџана на јасиковој грани крај врела Борисавца у дно Раткамена, полије га водом из Борисавца помијешаном са три чена сарансака, затим га треба ухватити и однијети на Мочила у Црвњу гдје живи Кучибаба. Када она у сутон изиђе да се бави својијем наопаким послом џуџану реп запалити и ту ће пукнут Кучибаба и расути се у комаде, а све што је направила наопако проћи ће…

Стиште Борислав Канџорепу живот и заврну, овај се угаси као угљен крај огњишта, а Бориславу пређе сва сила од њега, те онда крену како му је речено, откиде руком окове и ослободи Силвана Змаја, а овај како му је обећао пристаде с њиме пут бијела свијета.

Успут ишчупа три главице сарансака и метну у џеп, за тили час дођоше на Борисавац, захвати Боро воду и потопи онај сарансак у њу, Кад са оне јасике скочи џуџан, облети амо, облети тамо, нит га видиш нит чујеш, а коље ко бијесан, у чуду се нађе Боро, ђити-бити. Срећом Силван змај бијаше алестар те некако притиште џуџана, полише га оном водом, а он се обе’ути, ко да утрну и онда постаде питом као мачка.

Ставише га у бисаге, те полако преко Презрена у Ћесим, ту леже Боро у хладовину под једну крушку поред пута и заспа дубоким и дугим сном каквим само јунаци спавају.

Пробуди се  четврти дан, а бијаше субота, па похиташе преко Луке и горњег поља, па одатле уз Пресјечко точило према Мочилима, да стигну до проклете Кучибабе у суботу, јер неђељом не ваља кавгу заметат, па макар то било и ш њом, налет је било.

Кад су били негдје на пола точила нападоше их кравосци, једва живе главе извукоше, ватра сипа на све стране, да је био обичан човјек изгорио би ко лучев пањ, али не и Борислав.

Потраја то тако неколико, ужас живи, све док се Вранац не пропе те удари копитима у камен, отиште осјелину и затрпа кравосце.

На Мочила дођоше у прави час, таман кад се Кучибаба извлачила из своје јазбине, а она, да се човјек укочи од страха, нити баба нити змија, нити птица, нити међед, а на репу јој кукача велика.

Како их нањуши она стушти па полеће, поче да урла толико да се до Стона чуло као грмљавина, па поче накав лед на земљу да пада, све по њима.

Зграби Борислав кремен и чакмак, али неће искра никако, креши, не креши неће, у то Силван змај пухну те запали џуџану реп, а Кучибаба се упали и просу по земљи као пепео, све уз страшан смрад и вику и галаму.

Кад то прође за мало наста друга бука, као топот коња, само јаче, силније, и појави се најзад коњ, сјајан као само Илињско сунце, пламен му суче седам метара из ноздрва, а гдје стане ногом дроби камен.

А тек јунак на коњу, толики да га очи са једног мјеста сагледати не могу, див, из очију му жива ватра сијева, на њему оклоп да га девет коња повући не би могло.

Растислав…

Вукашин

 

Када се Перун расрдио на Велеса и почео га гонити по свијету, стигао га је након тринаест вијекова трке и на том мјесту га окаменио, ту је Велес постао Вележ, колос међу планинама, која је и сад пуна Велесове силе, гдје се и данас догађају чуда која нама из тога краја и нису више ништа нарочито, него свакодневица као вама свитање или сутон…

Вукашин је вјетропир, или што би наш народ рекао „здувач“ то су људи рођени од мајке, као ти и ја, али под посебним околностима и знамењима при самом њиховом рођењу, људи који не живе само овдје и сада, него су истовремено на више мјеста, у различитим временима и свијетовима, путујуће душе.

Живи у шупљини огромног, завјетног,  храстовог стабла на вр’ Малог Граца у Вележи, недалеко од данашњег језерцета, пошље ћу ти причат и како је оно настало, Казивали су да није јео нити пио преко сто година, да га мудрост храни и да је једино њему познато ко је и одакле је, као и колико је стар, а то уријетко приповиједа.

Вукашин је Чрејац,  свештеник старе вјере, то је вјера у једног Бога, али су многи слични њему због различитости од других, обичних људи и моћи коју су имали прогласили себе боговима, а то је однијело у пропаст и њих и оне који су их обожавали.

Бесмртан тијелом и духом, мудрац древних мудрости и зналац свих тајни од постања, па и немуштог језика, којим зборе биљке и звијери, видар и учитељ…

Име је добио при самом рођењу, сам каже да је дванаест вукова, људске браће, сједило и завијало испред ђедове му колибе, у катуну, девет дана, а кад га је мајка најзад донијела на свијет, у поноћ, у сриједу, преступне године, синула је као сунце и нестала као да је Бог никада давао није, а вуци су замукли, поклонили се према колиби и отишли у ноћ. Кажу да му је мајка била вила, рођена из врбиног цвијета, који процвјета само  једном у вијеку, само да би њега на свијет донијела, а и име јој је било баш Врбица.

Плавоок, висок, космат, црне, свјетлуцаве косе до појаса и брадом дужом од косе, тако да човјек кад га погледа види само оне дубоке плаве очи које чини ми се не гледају на тебе него у тебе, улијева у најмању руку страхопоштовање!

Вукашин је способан и да мијења облике, једном је неком мученику који је лијека тражио  дошао у виду међеда, црни чо’ек утрн’о кад га је видио, али чим се међед окренуо око себе један круг одмах се на очи човјеку претворио у Вукашина и дао му лијек, а да овај ни изустио није шта га тишти.

Никад се није женио, он вели може једино вилу да ожени, а његова се још није родила, јер људска жена не може да роди његовог сина, умрла би чим би занијела.

Вукашин је онај што спаја старе свијетове са данашњим, он зна тајне скривених змајева, јатак је дивовима и чувар Велеса до његовог буђења, умије управљати временом,  Вукашин је још много тога, али о томе други пут…

 

 

Дружина

Здравише се Два јунака на Мочилима, те сједоше вино пити, Борислав заповиједи Силвану змају да улови меса за вечере, овај се мешчини прије врати него што оде и носи срндаћа и међеда, одераше их и распремише те с њима у ватру, тако су они мезили међедину и срнетину, пили вино и причали о јунаштвима, све док нису поспали.

Пробудише се у уторак у само свитање, обојици се у сну бијаше казало да морају пронаћи Вукашина и од њега чути куда даље друмити и о чему работати.

Пођоше касом преко планина јер Растислава и његова Дората није поље могло држати на себи, па часом стигоше у Вележ, дођоше пред завјетни храст у ком живи Вукашин, како им бијаше речено, али на храсту нити бијаше рупе, нити каквих врата, само орао крсташ на највишој грани, а цио градац ко да је окађен, тамјеном мирише. Не остаде им друге него чекати неће ли се сам Вукша приказати.

Недуго послије њихова доласка кликну онај крсташ и полеће пут њих са оне гране те паде пред Вранца, како паде тако се приказа од њега Вукашин у свом образу.

-Помаже Бог јунаци моји добри!

-Бог ти помог’о! Одговорише њих два у глас.

-Јавио сам вам да дођете, треба отић на ријеку Требижат и наћи проклетог Сисоја, те га довест ође мени да му душу просту Богу отпустим, кад га нађете сам ће вам се казат, а сад ‘ајте с Богом!

Поздравише се они са Вукшом и пођоше пут хумнине да траже Сисоја, таман кад бијаше сунце почело повлачит своје прње са Габеле и Почитеља они дођоше до прелаза, газа, преко Требижата, кад тамо некакав ћелав чо’ечуљак, гарип у подераним ‘аљинама, грдан и без зуба, како их виђе таман ко да се обрадова.

-Јесте ли ви јунаци дошли од Вукашина?

-Јесмо, а јеси ли ти Сисоје?

-Јесам браћо, ајде да се почастимо па ћемо зором ако Бог да кретати, ево има рибе готове и бијелог вина! Те извади, рекао би човјек квинтал рибе, пастрмке, зубатаца, угора и пуну мјешину вина.

Сједоше они ту и почеше на дуго и на широко причат, док једном Растка не повуче радозналост.

-Имена ти Божијег Сисоје што те зову „Проклети Сисоје“?

-Ех брате мој добри, и ја сам био јунак таман такав као и ти, него сам пошао по злу путу па пљачкао и убијао, давно је то било, баш! И док Велес још није био узјарио Перуна, стиже ме ево ође на газу кад побих некакве путнике и узех им злато, тада ме Велес прокле да будем овакав какав јесам те да морам преносити путнике преко воде и у устима воду носити те заљевати труо пањ и кад пањ озелени биће ми опроштено и моћи ћу се Богу преставит, али само код Вукашина.

Елем јуче ујутро дотрчаше ође сватови,

„Помагај Сисоје ако бога знаш, преноси нас што прије, пошли смо по ђевојку, а за нама иђе наџак баба и куди ђевојке, којим сватовима четири ријечи проговори они се врате кући без ђевојке, него нас преноси кумимо те Богом великијем!“

-Ја их пренесох све по једног и сваки пут воде у устима и залих онај пањ, само што  сам задњег пренио, кад ето ти бабе „Сисоје носи ме преко воде, деведесет и девет сам ђевојака скудила, да скудим и ову стоту не жалим умријет!“

-Упртим ти ја бабу и таман кад смо на сред воде били, над матицом, дође мени у главу, ама девесесет и девет сам их убио невиних, и тебе ћу па да ћу до вијека заљеват пањ из уста! Стрпах ја бабетину под ноге све док није скапала, а онда се она просу, таман ко луг кад успеш у воду, и оде на ниже, а ја дођох до онога мог пања, кад из њега удариле три младице по лакат дуге, онда заспах и јави ми се да ћете доћ!

Таман заврши Сисоје причу, кад у то и свану, па кренуше пут Вележи Вукашину, Растислав метну у један џеп Силвана и Вранца, у други Борислава и Сисоја, те потеци, на Чобанову Пољу подбоде Растко Дората и подвикну му да пожури, а Дорат зарза „Лако ти је мени подврискиват, а и сам знаш да носим три јунака, коња и змаја, колику силу носим, добро икако могу касат!“  На то се Растко насмија па попусти.

За тили час се створише пред Вукшиним храстом, како Растко спусти на земљу Сисоја, а он се преобрази, порасте, врати му се сила, па се окрену Бориславу и рече „Приђи ‘амо да ти пружим снаге!“, пу’ну пут њега, а Боро умало не погибе, баци га дан хода, све до села Заборани,  кад овај прискочи натраг он пође опет да пу’не, али га Боро замоли да не пуше више, и ово му је силе и снаге доста, па и превише.

Мало затим отвори се онај храст те изиђе Вукашин, нешто попричаше он и Сисоје међу се, удари Вукша штапом у земљу па га баци у небеса, а за њим некаква свјетлост удари и оде у небо уз огромну буку, тијело Сисојево, празно и напуштено, ко пужева кућа паде и од силине у црну земљу пропаде, а тамо ђе паде оста рупа и полако се водом напуни, тако је настало Велешко Језерце…

Џабића кула

-Јесте ли вечерали, да метнемо штогођ?

-Јесмо чича, не тражи ништа!

-Велиш јесте, вјерујем да и јесте, море бит’ прексиноћ!

-Стара! Понеси дер што за накрижат и навади онога кајмака из мјешине и ако има који грумен сира, немој в’ома зеленог!

– Таман кад сте ми се искупили, да вам опричам једну старињску, у селу то стари намјерно шуте, крију ко змија ноге, а млади и не знају, ма и не интересује њих, дуге су њима бриге под капом!

– За вријеме Турске било је неких људи који су из Стамбола доносили н’акве књиге. По тим књигама би налазили злато што је раније неко закопав’о.  Е сад, на том закопаном злату се обично налазила нека бачена клетва, тако да га ниси мог’о ласно ископат ни искористит. Кажу некад некакав чо’ек бјеж’о од хајке, што су га гонили не знам.  Круљ родом из Опина, а имали ође куће и земљу, па опазио да нешто иђе за њим и попео се на крушку, доли, испод Михаљевих кућа. За њим вели нешто, јес’ чо’ек, јес’ утвара, на седам магаради гони нешто и истовари у трап;  затрпа и побуса тако да је изгледало као да ту никад није копано.  Пошто је одрадио то, узе књигу те поче тихо нешто читат. На крају рече наглас:  „Ако ко покуша извадити ово злато нека га смрт тешка узме на лицу мјеста, сјеме да му се ископа,  ни камен на камену да му од имања не остане, све док на овом трапу не изгине девет браће!“. Кад је све то прошло, онај мученик престрављен сиђе с крушке, ни жив ни мртав, те полако кући.  Кажу да је имао мајку што није таквога мудраца ни на Ловћену било. Мати га научи да належе кокош, па кад излеже девет пијеваца, однесе на онај трап и покоље, онда ће моћи злато извадити.

Три године пошље му пође за руком, па му кокош излеже девет пијеваца. Нашли су рупу и поклане пијевце, а њега и фамилију му више нико гледао није, ено им рушевина под Расојем и сад. Кажу да су побјегли са златом негдје према Имотском и промијенили презиме да се укрију.

-Него, није то прича главна, то је само да вас мало уведем у оно што слиједи, то је била легенда, ово ти је истина жива, провјерено!

-Кад обориш са Сутине, прођеш Михаљеву авлију, па мало прије потока Дроње, видили сте, с лијеве стране има онај бедем стари и на њему полукружна, дрвена капија?

-Видили смо, и баш смо се питали шта је иза капије.

– Иза те капије је Џабића кула!

Џабићи су стара муслиманска фамилија одавде из села; један је брат у стара времена вазда био муфтија,  а други ага.

Први Џабић што је дошао овамо, је био такође муфтија. Он је, ваљда, био Дабић, Православни, из Бијелог Поља,  па га Турци отели од оваца,  још као дијете, и одвели у Стамбол. Тамо је научио школе, прешао на Ислам  и постао ‘оџа.  Ја му имена не знам, а отуд  је донио те књиге у којима пише ђе је злато и како га узети. Он је и саградио кулу и у њој собу на којој више врата пише „Хасна“. Кажу да то на турском значи „каса“ или „ризница“.  Ништа ту нит’ је чудно, нити необично, та сви знамо да су аге, са туђе муке могле имати и подоста блага, а и добру собетину да то благо смјесте. Чудно је једино што су та врата ђе пише „хасна“  зазидана, Натпис и даље стоји, види се да је иза соба, и то повелика.

Кула је подијељена по пола;  с доње стране, према Неретви, гдје су Михаљи, је била Муфтијина половина. У тој половини су та врата и натпис, а са горње стране, до пута, према Вирачи, је почетком прошлог вијека живио Шаћир, муфтијин брат, рече ми покојни Перо Дабић, са Кошуте код Борачког језера,  да се савјетовао ш њим кад је писао породично стабло Дабића.

Негдје таман након  првог рата,  кад су муслимани масовно ишли у Турску, кад је и Алекса писао тим истим људима „Остајте овдје“, одсели и муфтија пут Турске, а брат му Шаћир остаде међу својим народом иако сад већ без агињске титуле.

Како опаде утицај и бројност Џабића, а и страхопоштовање према аги, неки се осилише да би рушили зид од Хасне и узели злато. Донекле су Џабићи одолијевали и борили се да људи то не раде, не због злата, које они ионако не могу да користе, него због добра тих људи опијених среброљубљем,  приповиједајући о клетви и казни која ће снаћи онога ко покуша.

Једном дођоше некакви Буљевић и Торле који су били толико упорни да Шаћир мораде попустити.

Замоли их да не дирају са Муфтијине стране, да не наљути брата ако се кад врати, чему се искрено надао, него да пробију зид из његове собе, пошто је хасна била баш по средини куће.

-Њих два ко два крмка закопаше мацолама, ћускијама и крампама, па удри, удри,  зид добар, јак, не да се шале, а они упорни. Лупали су тако до пред вече, а бијаше љето, све кипи низа њи’. Једном сорга онај зид, жене закукаше: „Куку нама Шаћире шта ће нас снаћ’, стари је дедо тилсум на то бацио“.  Тилсум би се у нас рекло за ту клетву…  Кад мало пошље почеше и њих два кукат иза гласа. Ми истрчи тамо, кад оном Торли оба ока испала, а Буљевић пао с нога и све му пјена на уста ударила.

У оном мраку у хасни сам видио гомилу злата, има мешчини вагон, а на врх њега лежи црн ован, очи му све свијетле неку чудну зелену свјетлост. Причао ми је тако лично рахметли Шаћир!

-Сјутро јутро су звали покојног Ђуру Бована, Илијиног и Даниловог ћаћу,  да то зазида. И он се клео да је исто видио; и оног овна и гомилу злата. Кад је видио преп’о се да и он не ослијепи, па тражио да му завежу очи и са повезом преко очију то опослио.

Буљевић је умро након недјељу дана, а Торле је, ‘наки слијеп,  живио још неколико. Послије је и занијемио; викали су да се жив расп’о док скап’о није.

-Џабића је касније потпуно нестало из села; купили станове у граду, отишли за послом ко и остали народ, али она зазидана соба остаде и види се да је рушен зид па зазиђиван. Неколико пута су некакви долазили и рапитивали се за кулу на страном језику. Ми бисмо из села јавили Џабићима, од њих би одма’ неко дош’о и оћеро те људе.

-Ето, добри моји, можете ми вјероват’, а и не морате! Ако вам је до потврде, ено вам куле па погледајте сами!  Злато никоме није добра донијело, ни то ни неко друго! Лаку вам ноћ!

Зашкрипаше стара храстова врата и старац замаче у собу на починак.

-Па ја, прво нас испрепада на мртво име, па онда каже „лаку ноћ“. Ја спават’ нећу послије овакве приче, не ноћас, него подуже!

Непознате ријечи и изрази:

Ждријебац – млади коњ, не старији од годину дана.

Вранац- Потпуно црн коњ.

Стећак- монолитни камени споменик, углавном се налазе по некрополама у Херцеговини, Босни, Далмацији и дјелу Славоније.

Орма- коњска опрема.

Око Звијезде – око подне.

Растригаће- панталоне од конопље или лана које су имале прорез на задњици да мало дијете може обавити нужду без свлачења истих.

Кењац – магарац ситније пасмине углавном заступљен у Динарском масиву.

Припон – ланац са колцем који се побија у цемљу.

Кучибаба- митско биће којим се у Херцеговини плаше дјеца у чисто едукативне и васпитне сврхе.

Кукача – велика кука.

Дорат- коњ сјајно смеђкасто-црвенкасте длаке.

Ћемер- систем лучне градње каменом при чему је кров самодржан без кровне конструкције.

Чатрња- подземни резервоар за сакупљање кишнице.

Вратнице- камени оквир врата на чатрњи.

Змај Силван- раса пса која се у средњем вијеку узгајала као борбени, витешки пас, узгајивачи су се звали змајари, а псима су придаване натприродне способности.

Отале-одатле

Канџореп- митско биће, Кучибабин муж.

Стиште- Притиште- Стиснути

Праћа- систем везања терета на коња без амбалаже.

Устрешељ – по врху додато.

Вазда- увијек

Шарица, Анско Поље, Обрљин, Мочила, Ћесим, Презрен, Пресјечко точило, Лука, Горње Поље- Топоними, стварна мјеста у Херцеговини.

Зарлаука – Арлаукати- Испуштати неартикулисане крике.

Мишица – мишка, бицепс.

Сећија- двосјед или тросјед.

Џуџан, митска животиња која дави ситну стоку и пије јој крв, кажу да личи на куницу.

Борисавац- извор на висоравни Ћехоје.

Сарансак – бијели лук.

Метну- стави.

Ђити-бити – бити или не бити, питање живота и смрти.

Гарип- човјек закржљао, неразвијен.