Бијах данас на Скадарском језеру, а тамо дјеца у жељи да се поиграју са слатководним раком, потјераше га, а он у страху за голи живот побјеже и сакри се нигдје друго него испод моје ноге. Читав доживљај натјера ме да размишљам о животу, игри, Богу и томе да човјек као и свако друго живо биће једноставно мора имати некакав ослонац и заклон на који може рачунати у сваком тренутку. Ако то нема онда то и није неки живот, више преживљавање у погнутом претрчавању између привремених заклона, стално изложен непријатељској ватри.
Онда помислих како ли моја сандала и ја на чијој је нози дјелујемо томе маленом бићу, да ли као сигуран и чврст камен под који може да се сакрије или можда као нога некаквог Божанства и његово покровитељство?
Да ли је тај божји створ дјечију игру која за њега може бити кобна доживио исто као што и ми доживљавамо поигравања живота са нама лично? Можда се живот само игра, а та игра за нас може бити кобна?
На крај крашког села има једна пећина ко и свака друга, ни по чему посебна. Љети су у њу кад притисне врућина чобани угонили овце око подне да пландују и све је било као што и иначе бива у нашим селима у кршу. Да, сва су углавном у кршу, као некаква маргина између оно мало плодне земље у пољу која се чувала као очи у глави и брда које је скоро увјек у нашим крајевима у залеђу села. Село ко село, неколике камене кућице, поред сваке по чатрња, иза куће појата, поред појате тор, у тору овце, а пред тором торњак.
У нашој пећини су се кажу у стара времена крили ајдуци, у дубини, доле, има један велики камен, а око њега четрдесет мањих, види се да су људском руком ту постављени, а легенда каже да је ту једну зиму провео чувени Старина Новак укривајући се од Турака који су били пронашли његову пећину на Романији, велики камен је кажу био трпеза, а мали су служили за сједење.
Него није ово прича ни о селу ко селу ни о ајдуцима. Ово је прича о нечему или некоме другом.
Једне године на самом почетку зиме прочу се по селу да се у пећини појавио Хук. Нити ко зна шта је или ко је Хук нити како изгледа, али из пећине се чује хук, хучи некад ко вјетар, некад као дисање, зависи како коме и у ком тренутку. Почеше сељаци, што од страха, што од радозналости смишљати разне приче шта је то и како изгледа, те због чега је дошло у наше село. Неки рекоше да се зло спрема, неки веле биће снијег до гузица, неки су само вртили главом значајно се накашљавајући.
Умрије баба Мара Мијатова у сто четвртој години, покојни Лука залелека на сарани и зазва на Хука који нам је зло у село донио, па још вели није ово ништа шта ће још бит кукала нам мајка. Присутном народу на сахрани стогодишње бабе која је три цара упамтила, бијаше непријатнија његова прича него сама сахрана бабе нагло отргнуте од живота у цвијету младости. Реално тек су јој трећи зуби били никли и нико се није надао да их неће потрошити. Шта јој би, млада жена?
Једне неђеље у сеоској цркви бијаше служба, служио покојни прото Неђо, бијаше прва неђеља божићњег поста, причести се све село и веле сад је на Богу шта ће бит с нама, друге нам помоћи нема! Ко да је и било икад икакве друге помоћи, но ајде.
Таман се служба завршила, народ се окупио око проте и питају за савјет, шта нам је чинити!? У то издуши од некле мали Радоје Николин и вели:
-Ја сам јутрос са фењером сиш’о у дно пећине код ајдучке синије и видио Хука!
-Шта си видио мали неђеља те смела!? Завика покојни Ратко, иначе најгласнији човјек у селу, па се рачунало и да је најпаметнији јер ђе је он био присутан никога и ниси могао чут од њега до њега.
-Јесам свете ми неђеље, ја сиш’о да видим шта је!
-Па шта је? Очу се неколико гласова ко у хору.
-Хук! Рече мали, а умјесто хука зачу се мук међу народом који потраја неколико док се опет Ратко не аверти да упита:
-Како изгледа, на шта личи?
-Ја сам сиш’о доли и према фењеру видио да личи на јежа и таман ко кад се јеж смота и спава, а како дише пећина одлијеже. А онда контам ако личи на јежа, смот’о се ко јеж, дише ко јеж, онда море бит једино Хук који је дош’о у наше село да га у црно завије! Рече мали шеретски шепурећи се јер је једини био храбар да након добра два мјесеца неизвјесности и страха спучи опанке и подвеже петљу па оде да види о чему се ради.
-Ама оца ли ти твога ја ћу ти дат! Наљути се Ратко па зграби штап, а у науму га прекиде Јанко и вели:
-Остави се ти Ратко овога јунака! То је за све нас старе прдоње ајдук! Док смо ми проводили ноћи хранећи свој страх од нечега што смо од јежа начинили, једини је он смио отић у пећину и виђет шта је у њој, таман да је међед био.
Народ остави своје црне слутње пред Богородичином црквом поред које би сад било брдо да је сваки камен са срца збиља био кречњак и оде кући без онога страха и бриге са којима су дошли. Мали Радоје и ако гилиптер и чифтелија своје врсте тада заслужи поштовање свега села и тако остаде до вијека.
Године прођоше, и ево остадох један, можда и једини који нашег сеоског Хука још држи у животу и сјећању.
Ево предадох вам, па нек и вама хуче и скида камење са срца…
У оно вријеме бијаху ручни сатови добро скупи, ко је имао сат рачунао се виђенијим и бољим домаћином, па је и у друштву чим се са том справом на руци појави био поштованији и боље се пазило на њега.
У нашем селу у то вријеме био један Млађо, приличито чудан чо’ек био за оно вријеме, по моме виђењу и за данас, он је имао два сата, један носио на лијевој, а други на десној руци, а ни један му никад није био тачан.
Једном пође Млађо пут Мостара рано ујутро, то је било још за Аустроугарске власти, обуче једино одијело које је имао, јер су и одијела тада била ријеткост, метну сатове на руке, устаче шеншир и пође низа страну. Требало је козјом стазом проћ пола Вележи, спушћат се у Кути, па отале низ Ливач и Врапчиће до на жељезничку станицу која је некако таман тада и била прорадила у пуној снази, прошла жељезница преко Ивана до Сарајева и даље кроз Босну.
Кад је био низ Плочно сунце таман обасја Рашку Гору и Раштане, али се Неретве још не дофати, нити доприје до лијеве обале, ко да је и оно презало дотаћи хладноћу Неретве и прегазити на рабачку страну, долина је изгледала подијељено, ко да је пола Божије, а пола ђавоље Боже ти мене опрости.
Таман више Кути срете старог мудраца Лазу који је био толико мудар да му је прича понекад изгледала као будалаштина па је прост народ није могао ни разумјети, те би само потврдно климали главом и једва чекали тренутак да што даље одмакну од њега.
-Добро ти јутро Лазо!
-Добра ти срећа Млађо, куд си то зором упро?
-Ево пош’о у Мостар на воз па ћу пут Сарајева!
-А кад ти полази воз?
-У осам из Мостара!
-А која су сад доба?
-Лијеви ми сат касни по сата, на њему је пола седам, а десни ми брза по сата, на њему је пола осам.
-Па колико је онда стварно?
-Не знам, али се уздам да ћу стић на вријеме!
-Ако ти један касни по сата, а други брза по сата онда је истина између! Сад би по томе требало бит седам! Рече мудрац и дода: – Ако поиташ стићеш таман на вријеме, одавде ти таман сат добра хода треба! Ајд у здрављу!
Млађо пожури схвативши да би могао и прикаснити, али му мисли узе прича о тачном времену у средини између сатова на лијевој и десној руци.
Кас сиђе низ Уборак и докопа се Краљевина, па отале скоро под Сутину дође срете Божу, локалну будалу који је понекад толико махнитао да је простом човјеку то могло изгледати и као мудрост.
-Добро ти јутро Млађо! Ђе ћеш зором?
-Добра ти срећа Божо, ма пош’о на воз у Мостар, па ево таман ћу окаснит!
-А која су доба?
-Лијеви ми сат брза по сата, на њему је пола девет, десни ми касни пола сата, на њему је пола осам!
-Па колико је онда тачно шта велиш ти?
-Рече ми Лазо мудри да гледам тачно између њих, онда би требало бит тачно осам сад, што значи да окадних на воз!
-А кад опет има воз?
-Ујитру у осам сати, али џабе ми кад ја ујитру морам бит у фишкала у Сарајеву!
-Мој Млађо! Ајде ти послушај Божу манитога, ако умијеш навит сат ти навиј оба да је на њима осам сати, па један метни у џеп, а други носи на руци, оба су ти лијепа сата, по дван’ес’ рубиса рек’о би, па куд гођ иђеш ти вазда мијењај сатове и народ ће те још више цијенити, а за Сарајево неш окаснит, Ћири до у Раштане треба двадес и пет минута, ето ти газа на Капићу, само се ође спушћи низ обалу и изуј ципеле, кад прегазиш Неретву на станици си пет минута прије воза, ајде, збогом и пожури!
Млађо пожури и заиста стиже на раштанску станицу пет минута прије воза, а кад најзад сједе у вагон поче размишљати о будалама и мудрацима, затим се осмјехну, нави оба сата на пола девет, десни скиде с руке и метну у џеп, узаслони се, забаци главу и док је Ћиро пиштао и ћућукао он остаде у мислима са Божом и Лазом, покушавајући да разабере ко је од њих већа будала, а ко мудрац.
Тачно између двије руке на којима су Млађини сатови, чељади моја добра, налазе се груди, у грудима као што већ наслућујете бије срце, е ту би можда могло бити нешто истине, ако се добро загледамо, између сатова…
