Сједим ја ономадне у свом омиљеном локалу, пијем свој уобичајено продужени еспресо, листам твитер, повирим на фејс и повремено бацим око на инстаграм. Преда мном развијене Вечерње Новости у којима у међувремену закачим по који наслов или краћи текст.

Таман се ја тако умелунио у свом свијету чистоте сопствене мисли, без икаквог спољњег утицаја, изузев друштвених мрежа, новина, телевизије, радија и било којег бића на планети земљи и шире које умије проговорити или написати два слова, а затим упријети ентер, кад ето ти Славише.

– Ђе си чо’ече, шта има, како је? Сједе без питања што ми мало поремети духовни баланс и интелектуалну фреквенцију, али ипак је то мој другар и заслужио је то мјесто након толико година те ружне навике, мислим да то већ има категорију обичајног права! Дакле треба да спремим паре за још једну кафу! Није то никакав проблем, напротив, само кад би дотични умио да ћути, али јок…

-Слушај сцене! Неки дан, ја сам пијем кафу у Баје, чекам резултат, само ми Јувентус фали да ми прође тикет од триста марака, старој била пензија па почастио себе дугим Винстоном и узео ЦД, неку компилацију од Дорс трибјут бенда. Сједим ја тако и видим у ћоши тип плаче ко киша, на глави му круна, накривила се мало, али шљашти, сва од драгуља.

-Дај не трпај ме мајке ти ту, није ми што ми лажеш него што мислиш да ти вјерујем!

-Ма јок мајке ми, слушај даље! Приђем ја и питам га шта је било, а он само понавља „Краљевство за пуњач“, видим испред њега Самсунг А40, треба му Ц кабл, а ја имам исти такав у џепу, пуна ми батерија, то је негдје око 1 поподне, а ја устао у 12 и скинуо телефон са пуњача. Дам му ја онај пуњач и вратим се за свој сто, контам има тих пуњача кући 7-8 ионако сваки пут кад се напијем сломијем телефон па купим други у Шиље на рате чим старој буде пензија или тикет прође, пуњач и слушалице вазда остану.

-И, шта би даље? Изгуби Јувентус?

-Ма изгуби, али двојку сам и чекао, него није то тема, прошло неколико дана, ја пјанцао с екипом по граду, ишли једну вече и до Мостара да блуз фестивал, таман остао без пара кад дође поштар и донесе плаву коверту…

-Није зар из катастра?

-Не, што?

-Рекох да ти није краљ препис’о макар по подворнице, зар ти није обећ’о краљевство?

-Ма јок! Ја контам нека казна, а опет окле мени казна кад нити шта возим нити куд идем. Отворим ја то кад из пореске опомена што нисам платио порез на земљу. Та земља зјапи горе у Бијограду, не знам ни гдје је, само плаћам 20 марака годишње пореза на њу, нити је ко ради нити има неке користи од ње!

-Ма ја, неће курва сама да се обради! Ццц данашња земља, то безобразно колико је дуго и широко. Прије, док је стара земља била, само ишћераш ђубре и кртолу на њу, она сама рашћера ђубре, узоре, исфреза, набразда, посади кртолу, окопа, огрне, попрска златицу, извади кртолу и стрпа у вреће!

-Ае не сери, коме се још данас исплати пољопривреда?

-Никоме ко не покушава да је ради! Лани ти јабуке родиле ко грозд, шта си урадио од њих? По мојој процјени имао си око 2 тоне јабуке, с пута ти се види воћњак!

-А шта ћу урадит? Распитивао се по граду хоће ли ко купит, дао бих онако на грани по 60 фенинга, давао ми Радан марку и десет да их ја саберем, а ко ће брате сабрат три тоне јабука, знаш ти који је то пос’о.

-Па шта на крају би?

-Ма ништа, опадало-пропадало.

-Ма ја, боље штруца у ‘ладу него двије на сунцу, у праву си! Не дај Боже да си то обр’о па скључио у бадањ, мог’о си ракију испећ, али ко ће сједит крај врућа казана, ниси махнит!? Него шта би са краљем на крају?

-Којим краљем?

-Овим што ти је хтио откупит јабуке, је ли нашао ђе друго?

-Немам појма, нисам га ни питао, видио сам пред радњом има некаквих јабучина, увозне, не цијени нико домаћи производ. Него не заврших ти, она земља у Бијограду…

-Шта с њом?

-Одвео мене стриц горе, њива у равници, на врху извор, по дну ње протиче поток, изнад њиве три дулума церове шуме, нисам ни знао да то имам, укупно деветнаест дулума и шесто, идеално за пољопривреду, то је од прађеда остало, ни ђед ни тата никад то нису радили.

-И, шта си посадио?

-Нисам ништа! Зовнуо ја Лиздека и продао му дрва на пању…

-Пошто?

-Четиристо марака!

-Па добро, десет метара дрва на пању, шта си са осталим?

-Шта десет метара?

-Па колико си му прод’о?

-Па све! Три дулума шуме и онда све онако голо продао Кулашу неком за дви’иљаде, раније ме питао човјек, а и ја да не плаћам порез без везе!

-Браво! Значи три хиљаде квадрата шуме си дао на пању за 400 марака и онда скоро двадесет хиљада квадрата земљишта са извором и поред потока за двије хиљаде марака, то ти дође око 0,10КМ по квадрату! Аферим!

-Ја, што?

-Па ти си направио посао вијека, штета што немаш школу, Вол Стрит вапи за тобом! Одох сад кући док нисам почео да те бијем! Ај здраво! Рашо наплати ово, ево ти пара на столу!

-Чекај да те питам нешто!

-Шта да ме питаш?

-Да немаш ценера до петка?