Прича ми колега, возач као и ја, добро, он је бољи возач признајем, али радимо исти посао…

Возио он синоћ, у глуво доба из приморја ка Подгорици, кад на Завали код Будве стопира момак, сувоњав и црн у лицу, ко да га нека мука тешка тјера,

-Јес’ да не купим те стопере по путу, али ми га нешто дође жао, те му стадох. Пита идем ли ка Подгорици, велим упадај!

-Ми ти уз Марковиће, ћути он, ћутим ја, али нешто ми чудно би, таман ка’ да јеца, те ја ко фол да упалим свјетло да нађем цигаре, погледах у њега, он плаче ко мало дијете.

-Што је јуначе, која је мука, је ли здраво све, вели он јесте, али боље би ми било да сам умро данас него што идем дома!

-Па шта је, није ваљда дотле дошло?! Храбрим га ја.

-Е мој брате, радио код човјека на грађевини 4 мјесеца и данас кад ми је требао све исплатити он нестао, погасио телефоне, ка’ да је у земљу пропа’, а мене кући чека жена и син од двије и по године, имали су јутрос само паковање виршли, а ја треба’ донијет пара да кућу напуним, сад не знам ни куд ћу ни што ћу, кукала ми мајка, овај нам је река’ да се зове Кнежевић и да је из Сремске Митровице, ништа о њему друго не знамо!

Слушам га и не знам што ми је чинит, камен би проплака’, вели има брата у интернату, остали рано и без оца и без мајке, он му плаћа интернат док средњу заврши.

Мислим се кукавче окле ћеш му плаћат, ето немаш ни дијете да прехраниш своје.

Тако он прича’,  ја га слуша’ и ђе-ђе га  мало посоколио, ко ето биће боље, даће Бог, а нијесам сигуран да и сам у то вјерујем!

-А не да ни Бог, био сам данас у једном манастиру, молио калуђере да ми дају макар што хране да понесем кући, веле немају некакав благослов.

-Како немају благослов, ђе има благослова ако у манастиру и у Цркви нема? Боже ми помози!?

(Ту сам прекинуо колегу и покушао му објаснити како функционише манастирска обитељ и да игуман мора да благослови да се некоме да помоћ или да се било шта у манастиру уради ван устаљених послушања, безуспјешно, па одустадох.)

– Окле ја знам брате, тако су рекли, ево сад идем и нити знам куд ни како, дође ми да се убијем!

-Ама немој о томе ни мислит, чујеш ли  ме!? Што ће ти то дијете без оца, знаш ли како је теби било расти без родитеља, да ћеш просит мораш живљет, за њега!

Тако смо ти нас двојица причали, ја га соколио, али џаба, човјеку се у таквој муци не чини да ће икад бити боље…

-Дођосмо ми до Подгорице, пола два ујутро, ја с њим директ у продавницу, срећа има их па раде сву ноћ сад око овија празника, узео фино и накуповао му свашта, пунане двије кесе велике, зафаљује се он, тачно мало живну, осоколи се, други чо’ек, даде ми и број телефона, вели да свратим некад на каву, ижљуби ме!

Само ми жао заборавих му уља литар купит, а друго сам вала све, чини ми се!

-Чекај, хоћеш да кажеш да си потпуно непознатог човјека одвео у продавницу и накуповао му свашта зато што ти је сложио причу?

-А није причу Мићо, види се на њему да је поштење и мученик, а ево неђеља је до Божића, да моје дијете има свега, а његово да гладује, макањица је то, мрчо.

-Е мој брате, док је будала ко што си ти многи ће омастит брке, него де ми јави кад кренеш куда да те стопирам, плакаћу живота ми, ко да сам бабу сад укопо, билмезу један лаковјерни!

Гради

Ех ево то су те кутије, oва је куповна…

У њојзи су дошле, него се мени чинила к’о мало лохотна, н’аква нејака, па сам ја онда ижђељо и направио ову другу, од церова дрвета, доста је тврђа и мен` се чини… боља. Нека, полако, све ћу ти казат` како је било.

Мој буразер живи у Биограду, тамо ради при државној служби, има Бога ми одавно, али сваке двије године он дође к нами на село по једно десет-дваес’  дана… он и његова породица, има жену и двоје ђеце.

Тако ми је прије 21 годину кад је долазио донио тако свашта, к’о и сваки пут, НА, вели “Ево ово сам теби донио да имаш у кући, то ти је направа да се мјери има ли неко повећану температуру и је ли хаста“ и даде ми гради да и` погледам.

Ја вељу: “О`кле ће ово  знат` је ли неко хаста?“

А он их распакова из ове провидне кутије, тури под пазухо и вели “ Са` ћеш виђет`.“

Ми се ушутили к`о да ће ако проговоримо одма` бит` нешто наопако.

Бе чек…бе чек…прође један душак, маши се он гради, тако их је назвао тада и то је тако име остало. „Ево“, вели, „имам температуру три`јес` шес` са пет.“

Ми се згледашмо… Велим ја  „А колико си им`о у Биограду“?

Он се мало насмија па каже „Исто“! Вели “То је моја температура сада“ и показа ми на градима спрам фењера. Каже “Видиш докле се испела ова сјајна линија“?

Ја реко` “Видим“, мада, нисам баш та` пут видио, него не шћедо да му прекидам причу. Каже он “Кад се испење преко овога црвеног броја, три`ес` седам, онда је иксан нешто хаста…а код ситне чељади море малко и прећ` ови црвени број, али јок вома. У њик тако некад буде, а што се гоћ, код велика икасан, испење `вамо мимо црвеног броја, то ће ти бит` хабер да је вииша болес` нека.“

Каже „Дану ти види колика је у тебе температура“ и поче ш њима отресат` низа се`, к`о `вако и држи у руци и отреса. Ја велим “Шта им сад радиш, обаталићеш их“?

Каже “Морају се вазда стресат` кад `оћеш из понова неком да видиш је ли врућ`.“

„Аха“, велим, фалан да сам к`о разумио, не би ми све`дно тај први пут, кад ме оно `ладно под пазухо уједе, велим сам у себи „Са’ ћу испас хаста, мога ми Бога“!

Попричекашмо у тишини опет, сви упрли у ме`, сједим на оној ономо шћемлији и упро и ја у њи`, гледам ја у старог, мислим се „Што се уфатио сад бркова и сукања, зар не види да ме зној проби од чекања.“  Погледа у жену, она обори очи, мало јој фали да се раскриви, видим ја. Погледах у старијег сина, њему би тад` неколике године. Каже „Хајде бабо да видимо колико си хаста.“

Ђед му одби добру клемпу и показа прстом да шути.

Каже буразер „Дај да видимо“ и мало их одмаче к`о од очију и намршти се и `спрам фењера и ватре из огњишта што се скоро удунула била колико смо се забавили сви око гради…

Каже “три`јес` шес` са шес`, није ти ништа.       Лахну мешчини свима.

Ја вељу „А то што мимо те ту зеру“’?

„А, то ништа. Кажем ти, чо`јек море имат` до три`јес` седам, до црвенога броја. Слободно море имат` мало испод тога да му није ништа“, вели он.

Сјута сам читав дан испитивао око гради, додиј`о му, тачно био. Замал` ми и не оте у једна доба, а у мени се легла мис`о да ћу код нас у селу ја брже бити главни хећим. Наше село је имало два`јес осам кућа, па су нас из осталије села звали вељачари, к`о бива, ради броја дана у томе мјесецу, знам ја да има година понекад, кад та` мјесец има два`јес девет дана, преступница, него причаћу ти о томе.

Тако мене, по мало, почеше људи звати, `вако, да би им неко од чељади прислабило или ако би се ко нагрдио чиме у шуми да дрвима или ако је неком било сумњиво да је неко болестан, ја онда узмем гради, зађенем за појас од чакшира и мало се доћерам, пресаберем и код пацијента. Два-три пут` сам да напоменем, ишао на вашар па се код оније травара распитив`о која је трава зашта добра и то памтио, па онда у шуми налазио те траве и вазда имао код себе спремније неколико врста, ако се гради исењу, вома, преко три`јес` седам. Једну ноћ, таман сам се био распремио у хаљине да спавам, кад зове Милан испред куће. Вели, мали они његов н`акав слаб, па да не чекамо јутра неко одма` да гради понесем, па да видимо шта нам је даље чинит`.

Ја `нако огрн`о шињел бабин из онога рата, па преко њиве са градима код њи`.

Видим, дијете лежи. Сви се искупили око њег`,а мали је џенабет о` себе, ма не треба ти. Ја припремим гради,стресем, дај, велим: „Да видимо шта је“!

Почекашмо маличак, ја погледах, ишћерало близу четерес`. Како ја реко` четерес, стаде кукњава од жена, а примијетио сам и прије да су бабе вазда спремне кукат`, за млађијем поготово.Некако, пуније` уста кукају, скоро, не д`о ми се Бог огријешит`, к`о да им је драго што,ето, оне старе па су бољег здравља од омладине.

Него, питам ја малог, шта је јео, пио, да му `нако, како треба одгонетнем оклен толика температура. Каже дијете:“ Играли смо се око куће, па ми је Јованова шћер направила кофалан ручак, јер ми она треба бит` жена кад будемо велики…“

А питам га ја:“Шта је било о ручку“?

Каже он:“Кртола. `нако, само ми је огулила и опрала.

Мх,мх, ја климам главом. „То ти је од тога и испело врућину. На, попи овај чај. Шес` пута до сутра увече и биће добро.“

Мој ови стрији је вазда пристајао за мном и додијав`о.

„Ја ћу бит` прави доктор, ја ћу бит прави доктор… Реко ми стрико да ће ме водит` да ме школа у Биоград.“

Ја сам шутио, само сам пух`о кроз нос понекад.

И баш те године кад ме буразер убједио да поведе Миодрага на те школе за правога доктора, у наше село први пут дође Шаћир. Би зима, таман снијег почео, а он је дош`о са коњем и колима. Н`акав јадан и никакав. Ма, ме`с` чини, најприје да је био циганин и поче на крај` села коват` од поткорака што остане иза грађе од пилане, неку к`о колибу. Нас неколика се скупишмо и да му помогнемо, греота је, жена, троје-четворо ђеце…ладно, а ми вјешто…дупли зид од поткорка, па унутар пилотину наби, ма колиба к`о један по један, чак му и за кљусе направишмо појату. Ма, кућа, није јој се над`о ни близу так`ој.

Каже Данило:“Ето, сад нас је двајес` девет кућа.“

Ми се смислишмо…јес Бога ми двајес` девет, а брже ће и вељча.

Кажем ја Шаћиру:“Шаћире, ти си нам, сад, преступни.“

Он проблијеђе.“Какав преступни људи? Ја ћу само бит` до прољећа. Нисам ја ништа преступио. Немојте и жена ми је забабна, видиш колики јој је дроб.

Ми се насмијашмо. Ма, то је бола` нешто `вамо наше. Не бој се. Доћемо потље на ракију. Он погледа у жену, па рече:“Дођ`те, дођ`те, биће зар неке части“ и обори поглед.

Кад смо се враћали кућама, договоришмо се шта ће који потље понијет у госте. Да се не преклапамо у дарове. Би нам жао чо`јека. К`о рек`о би да је добар, но, има несрећу што је циган.

Тако је Шаћир ту преступну годину био код нас у селу. Помагао око свега-сваком. Људи му давали шта је ко мог`о као накнаду н`акву. Он је вазда био весео и насмијан и вриједан, ма за тројицу.

Једна рана јутра они његов најстарији дође на врата и каже: „Мајка се треба обабит`, а бабо отиш`о у шуму по н`акав дуб, а ми мали не знамо баш најбоље бабит`. Море ли неко да помогне“?

Одоше моја жена и ова ође код појила што имаду кућу, Петра, да је обабе и кажу дођи пошље да видиш је ли све у ред`, а то је к`о окоприлике значило да понесем гради и преконтролишем око ђетета све.

Таман ја измјерио температуру ђетету, кад Шаћир на врата, вас задихан.

„Је ли све к`о што Ала` заповједа“? упита.

„Јес, јес Шаћире. Мали је к`о дрен“, а он ме уфати, па ме одиже од земље од драгости, замал` ми гради не испадоше.

Оде Шаћир те јесени. Ја га питам .“Ђе бола` идеш? Видиш да ти је ође потаман.“

Каже он:“Одредио сам чет`ри села за зимовање, тако да ником` нећу вома додијати, а ето ме код вас, таман, за преступницу“, насмија се, а зуби му бљенуше, а он `нако мрк у лицу, тачно ми дође к`о мој да је…

Буразер ми је долази два-три пут` о` тад`. Син каже добро напредује у школи, ништа му не фали, вели, ето га за дв`је године да нас обађе. Таман ће ту неђе и завршит` за дктора, па све уједно да прославимо. Иза куће ми је рек`о и да има н`акву ђевојку, са вакултета, завршају скупа школе, море бит` се и узму. Би ми мило.

Таман потрефило преступница, дош`о Шаћир, седморо ђеце набирико. Нека фала Богу. Наш преступни, ме` с` чини, није преступ`о око тије ствари.

Кад, ето ти иду, `нако мало се нахерили од вјетра, брат, жена му, Миодраг и још једна ђевојка.

Ја се мало отрес`о, жена свеза јашмак, ђед узе ону бољу лулу. Све некако на брзину, али испаде таман добро за невољу.

Уљегоше…

Шутимо једн трен, па онда поче жена плакат`.

„Ево мајчина сина, мајчина доктора“ и баци се Миодрагу око рамена. И мени нешто пође уз грло, мало се стег`о, очи ми завлажише. Гледам га. Чо`јек. Чуш, ма понос ме нека прође. Пружи ми руку, каже:“Ђе си стари“? па ме пригрли. Видим ја, ђе, то више свој чо`јек. Упита се са ђедом.

Окрену се оној ђевојци, па рече:“Ово је Дијана-моја дјевојка. Има, ево, скоро три године да смо заједно. Она је исто доктор. Већ је почела радит` и брзо ће на специјализацију.“

Ми смо домаћи само климали главама, а она н`аква блиједа. Не могу рећ` да није фина, али није лршна ни близу к`о наше цуре. `нако к`о да је од памука и сва бијела к`о снијег.

Она приђе мени, уфати ме за руку, пољуби ме у надлан и каже: „ Помоз` Бог, тата“!

Тако уради и ђеду, а жену пољуби у образ и вели:“Помоз` Бог, мајко“!

Свди нам се на први мах, свима, посебно ђеду.

Таман смо развршили да вечерамо, кад трже Шаћир, па се шћеде врцнут` кад виђе да нам је пуна кућа. Ја велим: „`ајде, ајде, преступни, таман си добро. Сад ћемо запалит` по један духан и да ми видиш сина доктора и ао Бог да његову жену, брзије дана. `ајде, немој тог` малог враћат`, нек и он уђе вамо код огњишта.“

Таман посједашмо, кад, Миодраг отвори торбу и извади неку плаву кутију. `нако к`о оловка да је у њојзи. Каже: „Стари, донио сам ти нове гради“!

И отпакова и`.

Бијеле гради, палстичне, нема бројева нацртаније, само н`акво дугме зеленкасто.

Каже:“Ово су најновије у Београду што су биле. Притиснеш ово дугме, ставиш под пазухо, кад писну, мјерење је готово. Погледаш одје, ту пише колико је температура организма.“

Ја погледа`…пише четири слова о, некако четвртаста. Велим:“Ђе је црвени број“?

Он се насмија. „Ако пишти полако, температура је у реду. Ако пишти убрзано, онда је прешло дозвољену и погледаш колика је.“

„Стан` дера“, велим ја, „значи, знадем и да не погледам спрам свијетла има ли чељаде температуру или јок“!?

„Тако некако“, рече Миодраг.

„А како се стресају“?

„Нема стресања, саме се врате на почетак.“

„Значи, не окладам ја ш њима н`о оне са мном“?

„Ма није тако, добар је то термометар, најбољи, енглески је.

Ја се маши` за оне моје гради на наткасли…

„Видиш ли ове гради? Ове су ође најбооље. Лијече народ о`како си мали био. Никад нису омашила. Никад нису динара наплатиле ником. Шуте и раде свој пос`о. Не пиште“!

Упријех њима у Шаћирова малог.

„Је л` ово они мали Шаћире што су му ове гради рекле да је к`о дрен“?

Шаћир јадни поче да глади.

„Па јесу, не знам, мали никад није болестан био. Фала Алаху и гарадима тијем, а море бит` су и ове добре. Не знам.“

У мени је почело већ да врије.

„`ајде дер сад. Сад ћемо ти и ја сине да измјеримо, Шаћирову малом, температуру. Ја под једно пазухо, ти под друго. Па, да видимо.

Миодраг погледа ђевојку, насмија се, море бит` малко и поспрдно и каже:
„`ајде баш“!

Спремишмо гради и мали ик стисну под мишке. Мали само што не плаче. Шаћир гута гуке, а остали к`о да су занијемили.

Запишташе…

Каже Миодраг: „Нема, све је у реду“ и пође да извади оне његове, како их зваше, дигеталне.

„Јок, стани. Нема вадит` док ја не кажем. Треба још један душак.“

Мали дрхће к`о прут од страха.

Кад се наврши тај душак, ја погледа`.

„Тријес шес` са девет“! Велим.“Колико је у твојије“?

„Тридесет шест са седам“!

„Ето видиш“, реко` да су моје боље.“ Упријех њима под нос Миодрагу, а он плану…уфати за оне гради, оте ми ик и шњма у огњиште. Пукоше од ватре. Задими плаво нешто, жена се прекрсти брзо, ја занијемих, а он се раздера:
„Ове су боље. Испитане на стотине института. Боље су“!!!

Шаћиров мали побјеже пр`о врата. За њим и Шаћир. К`о да ик шејтан гони.

Ђевојка шћеде нешто рећ`… Ја је прекидо`

„Јок дијете, немој ништа причат`… Идите одма` сад у Биоград и не доласте више“!

Јамих шћемлију. Окрену` се мало од њи` и смркнут почех пунит` лулу.

Тишина притисла.

Погледа у ђеда. Он само одби један дим, `нако, кроз нос, к`о да је `сред гувна са осталијм старинама.

Миодраг зазва:“Бабо.“

Ја се не помако` нимало. Чујем жену да плаче, тихо.

Одоше.

О` тад` има, ево, пета година. Није долазио, кажу има двоје ђеце.

Ни Шаћир више није долазио. За њег` не знам је л` добио још ђеце.

Ђеца….

Париз…Париз…

Одзвањало је из скоро нових звучника у возу на који нисам могао никако да се свикнем, због његове удобности. Држао сам мали ријечник. Нешто као водич за туристе и упорно понављао једну језиколомну реченицу. Човјек преко пута мене рече ми:

„Земљаче, три сата говориш једно те исто…“

Ја се мало изненадих, мислио сам да је Француз.

„Па“, рекох, „први пут идем тамо, па да знам бар нешто.“

Он се насмија његованим лицем.

„Извини, али говориш да идеш код себе.“

То ме врати у блиску прошлост. Перон на ком` је требало бити бар четрдесетак људи са музиком циганском и разним пропратним ђаконијама филозофске природе.

Не, био сам сам. Скромно обучен. Скромног погледа на још кромније ципеле.

He.Нико није знао. Жена коју је требало да волим је мислила да сам ту негдје у Србији. Син је мислио да гањам жене по Шумадији, а она коју сам збиља волио није могла од туге да дође.

Погедах просјака, он је био равнодушан на све то. Брига га. Нит` што зна, нит` жели да зна.

Пренух се поново. Париз…Париз… Та аждаја је гутала људе. 11 милиона људи је било у њеној утроби. Сад сам ја требао бити тај чир који ће да је нагне на повраћање и ослободи их. Ех, такви јој служе да са њима једе десерт од пропалих досељеника жељних новца.

Ваздух перона ме дочека онако као што доликује старом превејаном лопову, благо,али лукаво. Провуче ми се испод капута и дотаче срце. Помислих:

„Знам те ја, стари момче. Ниси се промијенио још од мог` прошлог живота.“

Он ми шапну:
„Идемо на Сену, да видиш како се дотјерала за тебе. Сва блиста“!

„Добро де, не гурај ме, идем“, рекох том јаком вјетру који зачудо попусти и пусти ме да уживам у нечем` задњем…

Нечем` првом у исти мах. Кеј је био скоро нетакнут временом. Колико је само тај кеј видио љубави, мржње, дјетињстава, одрастања, али и ружних ствари. Многе ружне ствари памти ствари памти стари кеј. Да, да, чак и ону када се Матис, ах тај алкохолом ометени човјек великог срца, сурвао у Сену и…никад га не нађоше.

Пођох праћен вјетром ко каквим шарлатаном који ми изиграва водича у већ однекуд познатом граду.

Жак…чудно мјесто. А једини ја мало знадох обојици страног енглеског, па смо „разговарали“. Међутим, послије неколико пивских флаша, разумијели смо се на свим језицима. Стари добри Жак. Затровао ме фотографијама Париза и остао тамо у некој Босни, за њега, мислио је, још једној авантури рата.

Али авај, остаде покопан на једноличном, на брзину прављеном, војничком гробљу.

Пођох његовим кораком, мало удесно нагнутих рамена. Рекох:

„Уи, Жак, ту сам. Ако си ти могао тамо да оставиш своје кости, зашто то ја не могу у твом „префињеном“ Паризу“?

Вјетар ме потапша по рамену са одобравањем.

На дну улице тачно насупрот дрогерије писало је: „БАЛКАНСКИ СПЕЦИЈАЛИТЕТИ“, на оба, хм…братска језика. Уђох и одмах се осјетих као да купим загорјелу мас са дна шерпе у којој је печено прасе са све главом и ушима. Конобар ми на француском нешто рече, а ја га упитах:

„ Газда, да ли је ту“?

Он подиже обрву и упита:

„Ко га тражи, молим“?

„Само му реци да је имао среће па га нисам тражио `91. кад је отишао са свиме што има, преко Сарајева за Француску.“

Младић журно оде уз неке степенице. Његован човјек сиђе низ степенице са двојицом младића, а конобар је чекао на врху степеништа.

Приђе ми.

„Ви ме тражите“?

Ја се окренух око себе и рекох:

„Не, Емил, ја те сам тражим. Нема никог са мном.“

Знао сам да је вјетар остао вани да ме стрпљиво чека, Емил ми се загледа у лице и очи, па му се чуђење, радост и забринутост у трен ока смијени на лицу.

„Јеси ли то ти“?

Он посрамљено рече:

„ Момци, идите горе. Све је у реду.“

Пође да ме загрли, а ја немарно окренух према сали и рекох:

„`ајде мало да сједнемо.“

Ћутали смо.

„Чуо сам да си рањен.“

„Јесам“, отпих гутљај.

„Неко ми је рекао да си био цијели рат по недођијама.“

„Јесам“!

„Сад си дошао да ме видиш“?

„Нисам. Такве као ти не обилазим да би их видио. Обилазим их да бих видио шта сам то вајно изубио тиме што не одох кад је почело да пуца. Ево, чак ни твојим рестораном нисам нешто претјерано одушевљен.“

Емил се разведри:

„Ово је само један од три која имам. Имам кинески, ту, одмах иза угла. Много је отменији и још један на Булевару Побједе“, стаде, унервози се…

Рекох:

„ Чије побједе, друже од малих ногу, чије“?

„Знаш“, рече он, „ ја сам отишао. То није било за мене.“

„А за ког` се ратови праве“, питах га. За мене“?

Очи су му лутале.

„Реци како да ти помогнем, ипак, ово је туђа земља“?

„Туђа је за тебе, Емиле. За мене није-ја се свугдје осјећам као код своје куће.“

„Кога имаш“? упита ме усиљеним смијешком.

„Имам сваког. Само старог пријатеља-не“! Устадох и пођох.

Вјетар је већ скакао од срће, опет сам његов.

Мисао ме дотаче. Она…никад ми неће опростити што сам отишао, а још више неће себи опростити што није дошла да ме види задњи пут. Да је загрлим и кажем јој нешто на уво што само далеки Дунав дорбо чује. Да јој кажем да је никад нећу престати вољети, да је то моја жена над свим женама. Мој анђео…моја срна и моје све.

Таксиста ми рече мало гласније, скоро се нервирајући, колико сам запао у мисли. Ја схватих-стигли смо. Ах, вјетар је дахтао од умора. Прешли смо скоро четврт` Париза цијенећи по новцу који дадох за вожњу. Сачеках да вјетар малко дође себи и да ухвати дах. Тај помало ледени дах који је носио са собом.

Број 17. Да, тако је писало. Чак је Жак то и заокржио као најважнију ставкуна жутом листу, оном почетном у свакој свесци. Са друге стране писало је невјешто „WELCOME.“

Уђох и стара зграда ме шкрипом неког прозора на пространом степеништу упозори да вјетар мора остати вани. Намргођени, бркати вјетар ми намигну и даде неки знак. Пођох степеништем. Да, зграда 17, стан 17, позвоних, звонце није радило, покуцах, опет ништа.

„Јаче“, помислих, али врата се отворише и старица упита на француском:

„Шта желите, господине? Не купујем ништа“!

Ја је препадох ријечима које сам научио наврат-нанос. Она стаде, па се осмијехну.

„Па, ти си наш! Ма, `ајде, уђи“!

Е, то нисам знао. Жакова мајка је била поријеклом Српкиња. Једва се кретала кроз стан.

„А ко си ти, младићу“? Рече сједајући и мало се болно спустивши у фотељу.

„Па нисам баш млад, али ево, ја сам био пријатељ Вашег сина.“

Очи јој засузише.

„Жак“!

Погледа слику на зиду, црна лента, униформа са црвеном капом.

Да, сјетих се како се смијао јако и лупао огромном шаком по леђима, поготово кад би почели „течно“ да разговарамо.

„ Он ми је рекао да Вас нађем и дам Вам ово писмо. Ја га, ево, чувам више од 12 година.“ рекох и пружих јој.

Дрхтава рука узе писмо и спусти га на сто.

„Нећете да Вам прочитам“?

„Не“, рече госпођа. „Он се тако само јављао да је жив. Ово је још поготово, апсурдно празно.“

Стигоше је сузе.

„А ти, зашто си дошао? Не само ради писма“?

„Не, у бијегу сам од свега“!

„Па си дошао овдје да се сакријеш“’?, одмахну руком.

„Не,нећу се крити. Брзо ћу наћи спас.“ Помислих:“Спаси ме Господе.“

„Ти си болестан“, рече жена. „Зашто то тајиш? Мораш назад. Овјде ти неће дати у болницу. Иди назад. Тамо се пробај излијечити.“

Затече ме, ћутао сам, најбољи пријатељ не види ништа, а ова жена је одмах знала.

„Не“, рекох. „Не враћам се. Боље да не знају шта је било са мном.“

„А ко то?“,испод ока погледа она.

„Па, Михаил…“

„Ко ће да проведе године чекајући те“?,строго упита!“ још ми реци да је млада и да ће јој проћи живот у томе, `ајде, зачини своју проклету ратну чорбу! Он“, погледа слику. „Он је исто учинио.“ Баци писмо ка слици. „јадна дјевојка неће ни да погледа друге. Долази сваке суботе и плчемо за идиотом.“

Поче да тражи марамицу.

„Ви, мушкарци, ђубрад! Ви нисте мушкарци, ви сте кукавице! Остављате нас да цвилимо за вама, газите нашу младост…љубав…поготово то волите да радите војничким чизмама!“

Гледао сам у охлађени чај.

Срце ми се ледило. Знао сам да је у праву. Толика количина љубави на једном мјесту кад се загрлим са мојом половином душе. Топли образ грије мој врат. Жила куцавица прати ударање ЊЕНОГ СРЦА. Страшно…нељудски…демонски, али морао сам тако.

Мисли ми прекиде куцање вјетра на прозор. Давао ми је знак:

„`Ајде! Идемо! Брзо се мрачи, мораш погинути за нешто часно. `ајде, пожури! Можда те то оправда пред Светим Петром…“ и зглади већ ињем засути брк.

Кренух.

Јана се надала да ће наћи купе у вагону локалног воза, који ју је требао одвести до великог града гдје је студирала историју умјетности.

Не да је вољела самоћу, него је била налик неком апартиду, који је таман добио азил неке земље, па је спаковао све ствари и дао се у бијег, јер не познаје његова напаћена душа.

У трећем купеу само једно мјесто је било заузето, одлучи да окуша срећу.

Кад врата бучно најавише њен улазак, она рече:

„Извините, је л` слободно“?

На мјесту до прозора просиједа глава се окрену, показавши своје благе плаве очи, аристократске црте лица, невелику браду спојену са брковима, црну мантију која открива само руке…велике шаке са необично правилним ноктима, које као да је вајао сам Микеланђело…

„Само уђи дијете…све је слободно“

Јана брже боље исправи своју грешку при уласку.

„Помоз` Бог, извините што овако упадох, али ове моје торбе и руксаци ме излудјеше“

Поче да диже све те торбе на оне решеткасте полице у купеу.

Једна торба се ненаде подићи лако, али извајана шака јој поможе и торба се нађе на свом` мјесту, онако зелена и помало влажна од садржаја.

Кад све би на свом мјесту, Јана се окрену, пружи руку према незнанцу и рече:

„ Ја сам Јана“!

Незнанац се придиже…“Лукијан“…прихвати руку монах…“Драго ми је“, Јана спусти усне на надланицу монахове шаке…погледи им се разумјеше и она сједе насупрот Лукијана и поче да ћути…

„Путујеш далеко дијете“, упита је, надајући се да то дјевојче путује на крај свијета, осјећајући да јој је Бог дао да оде до тамо и натраг и да не осјети умор и колебљивост. Та погледај само све те торбе, а посебн ону зелену, помисли.

„Идем до Београда,оче, тамо студирам историју умјетости, али уствари више времена проводим изучавајући мозаике по нашим богомољама, то ме баш испуњава задовољством…хм сав тај камичак, ко зна откуд…погледај своју зелену торбу, за овај ћу знати да је из мојих Лашвића.“

„Помажем рестауратору Вујиновићу да у једном манастиру поправи подни мозаик, али дуго се мучимо око једне нијансе боје, али мислим да сам у ријеци покрај села нашла баш оно што тражимо. А Ви оче одакле идете…“ осмијехну се.

„ Ах,ја….монах сам у једном Грчком манастиру, тамо идем, носим стари пергамент, показа дугачку кутију обложену смеђом кожом, наш манстир близу Дрвара је пронашао да је пергамент за вријеме рата неко донио из Грчке, баш из мог` манастира, па хоће да се пергамент врати, а и нама доље у Грчкој је заиграло срце кад смо то чули.“

Јана засјаји очима, као кад дијете нађе давно загубљени кликер…

„Молим Вас оче реците да Сте прочитали шта пише на њему…“

„Јесам…прочитао сам…“

Намршти мало вјеђе Лукијан, па дотаче црну кожу.

Увезану Библију на возном сточићу, као да тражи дозволу да даље прича о томе…

„Него, Јана ти си из овог` мјеста, је ли тако“?

Отпуштајући косу спутану копчом, Јана видје да се дотакла нечег` о чему монах Лукијан нерадо говори. Погледа га као да тек почињу разговор и рече:

„Не, ту живи моја бака…мајчина мајка…ја и моја мама смо живјеле у Крагујевцу, тамо сам завршила Гимназију па одатле у Београд. Мама је живјела овдје само неколико мјесеци прије него што је умрла. Знала је да је болесна и да јој је то послиједња шанса да се бар донекле измири са мајком која јој никад није, баш до краја опростила, ха најбоље је рећи мене. Сад је Ваш ред оче Лукијане.“

Прену га тај љупки глас из далеких мисли…

„Дакле, оче; хоћете ли ми коначно испричати запис са пергамента“?

Видјевши тај неспутан младалачки сјај у плавим очима, насмијано лиц и црну косу која је, као рам за слику, завршавала чаролију, Лукијан још једном врховима прстију дотаче своју Библију и помисли стари испосник: испричат ћу његов биљег на кожи.

Погледа Јану и рече:“ Добро памти дијете што ти будем причао.“

Мало поглади браду па поче причати:

„Прије око двјеста година у манастир је стигао млади Грк и тражио да се види са старјешином манстира. Послије неког времена изведе га старјешина уз литицу према каменим нишама у којима су бивствовали испосници. Рече му:

„ Брате ово је твоја воља и Господа Бога, немој да изневјериш себе, а ни Њега.“

Узе сву његову одјећу, аде му што имаде и сваки други испосник. Нико није питао ништа о том` младићу. Хранио се и појио као и сваки други испосник, молио се Господу чак и више од других, оистајао је од ријеке горски поток, чист као да је од сунца. Кад се наврши девети мјесец његова боравка устијенама, он по водоноши затражи комад коже и бајца од ораха да му се пошаље. Два дана потом, умотан пергамент дође у руке старјешини. Брат Теодокис, тадашњи старјешина, убрзо потом са најнужнијом спремом , сиђе из манастира и оде некуда, ником ни ријечи не рекавши. Сви су знали да је пергамент узрок томе…

Пет дана након тога дође старјешина назад и стаде пред, у дворишту, окупљену браћу монахе манастира.

Само рече…

„Доведите га овамо доље, он је своје окајао и све му је просто.“

Пружи пергамент првом до себе и оде у своје одаје.

На том` комаду танке коже, а то је тај комад у мојој торби, писаше да је Грк напустио село и да је иза себе оставио већ уговорену дјевојку, која је још к` томе била и у благословеном стању и да он, прем да је воли не може да остане уз њу, молећи да му опрости неопростиво. Потписано крстом умјесто имена. Монаси се погледаше ,међусобно, јер још је неки биљег био при дну неправилно изрезаног комада коже…

Истом бајц бојом од орахове љуске справљеном, стајао је чудан печат.Видјело се да је сасвим другачији од свега исписаног на пергаменту и рече:

„ Па, ово је…ово је отсак ручице тек рођена дјетета…погледајте, ево…“

Тад у двориште манастира уђе испосничка сјена Грка, који скоро, ето годину чекаше тај „печат.“ Монаси се размакоше, благо погнутих глава. Најстарији међу њима рече:“ Добро нам дошао брате“!

Лукијан се загледа у равницу што се пружила около, више да сакрије влажне очи, него што га привуче свићајућа магла равнице.

Јана погледа тај профил и рече:“ Ух, велика част Вам је дата да баш Ви оче Лукијане отпутујете по тај стари пергамент што носи и дио историје манастира. Шта у књигама пише о Грку испоснику још, причајте молим Вас. Лукијан јој благо дотаче руку и рече да је баш тај испосник једно вријеме пред крај живота био старјешина манастира.

Са сјетом у гласу Јана помисли на своју мајку „ Ех, шта би она са рекла.“

Задубљена у те мисли ослобди ланчић са привјеском из косе и рол крагне, чврсто стиснувши привјесак и мисли јој ослуташе до мајчине постеље у бакиној средњој соби…чучала је крај ње и немоћно гледала како гасне сјај у некад, како су причали, најљепшим очима у граду.

„Сине“, рече јој пред сам крај мама, „ знај да те волим и кад одем и знај да те још неко негдје воли, иако то не зна.“

Зна Јана, мислила је на Богдана, Јаниног оца који ју је оставио у другом стању и отишао ко зна гдје и зашто. Бака је скоро па забранила то име да се изговара, свих ових година.

Дланови путише топао сребрни привјесак да падне на тамно тегет позадину њне ролке.

„Ах, ево га и Београд“, повика.

„ Одакле, одакле, дијете мило одакле ти тај привјесак“, једва проговори монах Лукијан.

Скидајући полако торбе на под Јана рече:“

„А, ово ми је мајка дала једном кад смо се споречкале око једног мог` друга, то ми је најдраже што имам. Изволите погледајте.“ Пружи Јана својим од ситних мозаичких каменчића извананим прстима њен привјесак.

Сребрни круг, у њему други, мањи, унутра срце које се врти око себе. На једној страни угравирано Ружица на другој Богдан.

Дрхтуће руке лонуше. Лукијан скочи, „ немој сине сама скидати зелену торбу“, скоро викну. Лице му ионако блиједо,проблиједи још више, а благи сјај у оку се претоочи у бљесак грома. Кроз главу му прхну јато успомена, кроу душу ужарени мач прободе ледом оковано срце. Све ове године. Читава варош још памти како је нестао јувелиров син веома надарен занатлија, чак умјетник у изради племенита метала и оставио Ружицу, ружу града. Очајавали су и његови и њени. Његова мајка је послије примила писмо. Рекао је да мора да оде. Господе, послао си ме овамо по испосникову у такнку кожу замотану душу, а угодио си само како Ти умијеш, да и моја душа понесе свој печат. Хвала Ти на овом` дару, који и јесте био мој. Стави под мишку своју стару Библију и рече:

„Нека, ја ћу ти помоћи до перона“ и прихвати се зелене торбе која му је сад била лака као да је перјани јастук. Кад се нађоше на перону Лукијан плати носачу да све те торбе вози до такси станице, окрену се скроз збуњеној Јани, која је гледала како монах Лукијан, баш као да лебди око ње, рече јој:

„ Узми моју стару Библију, ина ће ти све испричати.“ Јана заусти, али Лукијан је већ био на прозору вагона и са срећом у очима је гледао. Воз крен уз шкрипу, а Јана је стајала и гледала у Библију окрзаних ивица по ко зна који пут исчитану, отвори је на мјесту гдје је био папир за маркирање страница. То не бјеше обичан комад хартије. То бјеше скица за израду привјеска за ланчић. Истовјетан као мамин, сад њен. Бљесак у глави је уздрма, погледа у олазећи воз.

„ Па то не може бити истина.“

У даљини је вдјела махање Микеланђеловске руке као да јој каже:

„Довиђења, довиђења.“

„Оче…тата“, засузише јој очи.

Једна суза јој полако паде низ лице на врх ципеле.

Звонце на вратима прегну господина Вујиновића, он се одазва громким гласом:

„ Отворено је“!

Врата отвори поштар Гаврило са црном кожном ташном, пуном којечега.

„Господине Вујиновићу, пошта некаква.“ Ристо, Гавро, за пријатеље Ристо, „`ајде на по једну“!

„ Не могу госпон` Вујиновићу, данас су пензије, па журим, други пут“, пружајући неколико писама рече поштар.

Једно писмо је било из Грчке.“ Хмм, ко је сад ово“, запита се времешни рестауратор.

„Поштовани господине Вујиновићу,

Опростите на слободи да Вас директно контактирамо у вези послова за које нам је потребна Ваша стручна помоћ. Неки дијелови подних мозаика у нашем манастиру траже да се заштите од пропадања и дјелимично рстауришу. Молимо Вас да што Вам је прије обавезе дозвле, нађете времена и дођете нам завршити послове. Ми овдје имамо раднике који ће Вам помоћи око физичког дијела посла, а Ви можете да поведете Вашу помоћницу, Јану, која Вам обучно помаже при већим пословима.

С` поштовањем и Бог с` Вама старјешина манастира Лукијан.

Телефон пробуди Јану.

„Хало,ја сам, ја сам“

„Имаш ли пасош“?

„Добро, среди то, ићи ћемо мало на пут“

Спустивши слушалицу, господи Вујиновић, онако за себе рече:

„Откуд знају за Јану“!?