-Свратик једном да га видим, рекоше ми да је занемоћо нешто. Како помолих на врата виђех га ђе сједи на сећији, гледа у јелов шипод, реко би броји по њему чворове ко да му та рачуница за неки битан посо треба. Лактове наслонио на кољена, нешто шапће.

Не бијаше ми толико страшно то га пола нема, од наке људине остала сјенка, а волу реп мого ишчупат мешчини јуче! Страшније ми би што обрва нема, а потоњи пут кад се виђесмо у Луци код цркве имо је оне своје густе, мушке обрве, вазда униско, ко да саме веле „Не баркај у осињак“

Бијаше неђе око Петковице, већ и гора лис отпушћа и росе задуље остају.
Упитах га за обрве, а он се насмија, тек да ме сјети какав је то осмјех био некад. Вели „Толико сам их стиско мргодећ се, да су ми се једанпут откачиле и таман ко ласта одлетиле на неку зар топлију главу!

дако ми се на прољеће опет врате, ко лис на ови ора пред кућом или ко тице…“
Дође и прољеће, обрве се не вратише на Борину главу, али воћке пробехараше и лишће се врати ко и сваке године прво на бајам у Краљевинама и под њим ниче трава на свјежем гробу…