Остао дјечак сироче и никога осим слијепог ђеда није имао. Ђед некако успио на имању да одгоји унука и таман кад је овај стасао да може обављати послове по имању, себе и старца ‘љебом хранити, па и за женидбу, нешто је морало кренути по станпутици као што то у нашим крајевима редовно буде. Негдје у Европи започе рат, а код нас одјекну још јачи, крвав и немилосрдан какав овдје једино може бити, иначе то не би ни био рат него некакав сукобчић нижег ранга, ни помена вриједан. У нашем језику је на крају крајева и та ријеч која означава оружани сукоб таква да се чак и странцу који нема појма о њеном значењу, кад је чује заледи крв у жилама из њему непознатог разлога.

Момка позваше да врати дуг отачаству као што сваки сељак радо враћа оно што му је отачаство до тада давало. Дало је много, углавном кроз разрезе, порезе и остале резе по грлу простог чељадета које није свјесно да му нико ништа осим Бога није дао него свака власт јамља и иште, још чешће отима оно што је произвео и зарадио у крвавом зноју лица свога.

Неко из чаршије донесе ту радосну вијест да је вријеме да се и Радоје, сва ђедова радост, потруди да допуни ријеку свјеже народне крви која се спрема да натопи вас свијет. Момак поносан и битан, себе доживљавајући као јунака епске пјесме уз које га је ђед одгојио, увече гуслајући умјесто данашње бајке пред спавање, крену да спрема бијелу ланену торбу каква се другом приликом не користи.

-Рашо око моје, оди да ти ђед нешто приповиди!

Радоје се намјести на сећију поред ђеда и припреми се да чује сјетовање старог кућног мудраца, а ђед Илија се накашља нервозно тресући луг из луле на под, збуњен и поремећеног осјећаја за простор, мислећи ваљда да је код огњишта.

-Соколе мој, чуо сам од старих људи да за моју болест има лијека! Ако ратник скупља мрве ‘љеба што му се проспу за вријеме оброка и на крај рата донесе слијепоме овај ће прогледати!

-Онда ћу ти ђеде донијети сваку мрву кад се ако Бог да врнем! Изљубише се и Радоје оде низ подворницу којом је владао висок и стамен орах који је Илија посадио у онај дан кад се Радоје родио, намјенувши га њему за здравље, а Ђед остаде на прагу упињући своје одавно немоћне очи да му макар још овај пут виде широка момачка плећа, можда посљедњи.

Некако прођоше те четири године, колико у нас сваки рат траје. Старац напуни стоту и захваљујући Богу и садаки сеоске сиротиње која задњу кору ‘љеба умије и жели подијелити, дочека да на шупљим шљивовим вратима зачује глас којем се био и престао надати.

-Помаже Бог ђеде!

-Бог ти помого срећо и надо ђедова, дао Бог да ми се вратиш, слава Му по ‘иљаду пута! Узвесели се старац, а срце му од среће заигра па умало не искочи из прса.

-Оди амо да те ђед загрли!

Момак му приђе, а ђед како га загрли виђе да је то пола оне момчине што је испратио такође загрљајем. Мршав и пропао као да није онај човјек.

-Ђеде донио сам ти мало мрва. Тужно и покајнички рече Рашо. Скупљао сам, али кад смо били преко Албаније глад нас је имала поморит па сам јео мрве што су теби за лијека биле да претекнем. Опрости!

-Мој сине излијечио си ме! Мени се мој очињи вид вратио!