Архиве аутора: Јабучило

О Јабучило

Биће из средњевјековне српске митологије, крилати коњ сличан пегазу, међутим бољи, љепши и некако аутохтони херцеговачки ;-)

Кумство

-Бога ти Гоја што ти мене зовеш кумом, а нити су нам фамилије кумовске нити смо нас двојица један другом кумовали? Упита Мула Хасан након много година Гојиних „кумања“.
-Нисмо ја и ти, али су нам народи, или не знам како би другачије реко, исти смо народ, да кажем феле су нам кумовске!
-Какве болан феле? Мислиш ли на муслимане и православне?
-Мислим, али баш на нас ође, на Србе и Муслимане!
-Па како кумовске феле?
-У обе феле сваки нови живот се украси и кумством! Крсти се дијете, рађа се христијан – кумство, сунети се – кумство, вјенчава се, дакле почиње брачни живот – кумство…
-Па како онда ово?
-Толико смо ђеце једни другима кроз вијекове увели у нови живот мој Хасане, на жалост онај загробни да не можемо ништа бити до кумови! Мада ја се не бих љутио, а и сам то знаш да си ми ти и на неки љепши начин кум јер да га измишљам измислио би га да буде налик на тебе или на Илију!
Заврши Гоја своју тужну, но и болно тачну причу о жалосном кумству двије, па и више фела овдје код нас, а сунце настави према Планиници ко да ништа било није, врапци не прекинуше цвркут као ни чактари на звонарима који су пред стадима ишли из стране трчећи ка привиду сигурности свог тора. Никога до Хасана не дотиче ова истина која би требала васељену да устави.

Узми одар свој

21. вијек, Хришћани чекају други Христов долазак, Јевреји чекају први, стрпљиви су, Муслимани не чекају ништа, Будисти медитирају, не интересује их то.

Христос је цијело вријеме био ту, али ријетки га препознају, јер Христос је међу нама – јесте и биће!

Исус Незарећанин најзад одлучује да се прикаже народима и видјевши да је највисочија гора за бесједу и тржница за проповијед у данашње вријеме уствари интернет, он се пројављује са својим апостолима на твитеру, илити иксу и пише свој трви твит:

„Хајдете за мном и начинићу вас ловцима људи!“

Дуго времена нико није ни примјетио типа са дванаест пратилаца ни његов твит док најзад неки утицајни твитераш случајно не набаса на његов профил, квотова га и написа „Овај лудак хоће да убија!“ Читав интернет плану, сви почеше да пљују по њему, чак и феминисткиње зарежаше јер како мисли ловити људе, зашто не и жене оне су, јелте равноправне.

Неке боркиње за људска права упиташе мисли ли ту и на трансродне мушкарце јер ако мисли имаће проблема с њима.

Удружења за заштиту животиња не нађоше да постоји ишта спорно јер људи су свакако говна која треба побити, само је битно да нека животиња не пати. С друге стране вегани не нађоше ништа спорно осим ако неће јести људе које лови.

Једна утицајна твитераљка која редовно избацује сисе написа „Бедниче са 12 пратилаца, ти ћеш некоме претити!?“

Круг двојке стандардно осуди ту нечовјечну и надасве клерофашистичку изјаву и додадоше још на то као што смо од њих већ и навикли.

Информативна служба једне помјесне цркве издаде кратко саопштење како тај профил нема везе са црквом и нема благослов да ишта пише.

Забринути за душе својих пратилаца свештеници инфлуенсери снимише по прилог о типу који је умислио да је син божји и оштро га осудише.

Римски понтификат се огласи и позва на разговор новог сензационалног твитераша, а Исус то одби правдајући се да у Риму никада није био и да га и даље не привлачи.

Но Исус не могаше да мирује, ни прва бура се није смирила, а он испод неког твита гдје непокретни човјек са бројаницама и крстићима окаченим по себи тражи новчану помоћ написа: „Узми одар свој и ходи!“ Наљути се онај непокретни, опсова га и написа свакојаке рђаве ријечи типу који му само сједа на муку, он је ту дошао да узме неки динар да преживи, а излијечити се свакако не може јер су сви доктори тако рекли.

Христу досади твитер па одлучи да искуша срећу на фејзбуку но тамо Јуда метну срце испод његове објаве о лову на људе па Исусу упаде полиција на врата, одведоше га пред судију који не нађе ништа спорно, али порота га осуди на смрт вјешањем.

-Али већ су ме разапели на твитеру!

Изјави Исус и пристаде на смртну казну јер је већ био навикао.

И тако, вријеме пролази, технологије се мијењају, али човјек и човјечанство остају исти.

Ма колико да си Ти Бог и ма колико пута да нам дођеш, ми ћемо те разапети јер једноставно ме умијемо другачије. Ми смо људи, круна творевине која је давно престала бити лице и подобије твоје.

Христос Васкрсе

Са намјером се нађох другог дана Божића у једном од градова који ће за увијек заузимати важно мјесто негдје у мом срцу у ком слава Богу још има љубави за људе и градове.

Нови Сад, бисер сјевера Србије, град који кад бих морао описати једном ријечју та ријеч би била смирење.

Изиђох у кафану са братом Бајом да пијемо ракију, пушимо лулу и причамо о Христу. Знам, они учени ће рећи да Христос не обитава у кафанама гдје се пије и дими, но ипак имам смјелости да кажем да они познају писмо, али не и Христа који сам рече да није дошао њих праведне да спасава него нас грешне. Но добро, не бих се пуно ту задржавао. Бајо је заиста човјек, онај кога је антички философ тражио или онај за ког пјесник рече „Ево човјека“, свеједно. У том срцу са спољашности која можда некоме изгледа и опасно, човјек може пронаћи једино љубав, а то је данас драгуљ и вријеме проведено са таквим људима је награда која није од овога свијета.

Одсједосмо, подружисмо се и нерадо кренусмо дома, наравно да радо идемо фамилији, немојте погрешно разумјети, али наши растанци су углавном невољни као цијепање меса од костију.

Бијаше хладно, онако како баш волим Нови Сад, на улици сам опет осјетио мирис кестена који са собом нанесе и неке драге успомене. Прозори на колима су смрзли док смо ми вријеме проводили у култној пивници Гусан.

Бајо узе да чисти стакла, а из мрака се појави човјек запуштене браде и косе, стаде поред мене и рече ми да има неку болест која му иште да нешто поједе. Да није рекао стручан назив те болести помислио бих да је она која је и мене неколико пута баш ту у Новом Саду заразила, та болест се зове глад и кад вас зарази онда се углавном појави човјек, можда до тада непознат и на први утисак далек, али ближи од најближих и познатији од тада стотинама километара далеке рођене мајке. Тај најрођенији те нахрани и излијечи од те опаке болести, али и врати вјеру и наду.

Елем, рече човјек да његова болест има неке везе са дијабетесом и да му најбоље помогне јогурт или кола.

Преко пута баш бијаше некакав Микромаркет којих је град пун, постоје буквално на сваком ћошку, а касније сазнах да их држи Невесињац човјек, син мог учитеља из основне. Толико је свијет мали.

Утрчах унутра и пошто је била ноћ, не могох му збркати неки сендвич или слично, али се снађох и намирих му нешто хране. Човјек ме узимајући то пољуби у руку, а ја умало ме препукох.

Сједајући у кола Бајо ме дочека са „Христос Васкрсе“ и ја схватих много тога, као на примјер да никад не знамо који је међу нама Христос ког требамо нахранити и напојити, али и да сам окружен много добрим и несебичним људима и да мој свијет са оваквом браћом никада неће постати мјесто мрака и страха него само и једино мјесто радости и васкрсења.

А ви, храните ли ваше Христосе?

Христос Васкрсе!

Бабине муке

Утрча Јово у кућу, ко и вазда кад има нешто много важно или занимљиво саопштит Јели, што је чуо у кафани или на пијаци. Залупи врата, а она зазвонише ко да закукаше од бола што смотани и неспретни Херцеговац не умије одредит колико је силе довољно да се љуцки затворе. Покуша окачит капут на чивилук за вратима па му што од брзине, што од урођене смотаности тај посо упали тек из трећег покушаја. Успут му опсова оца, мајку, све до деветог кољена, кројача, фабрику и оног ко је овце за њега шишо. Кад га најзад остави ђе му је мјесто сазу цокуле и остави их нако на сред одника јер има жену, а кад то имаш ципеле и већина других ствари се саме мећу на своје мјесто.
-Јело, слушај шта ми Рато Борин исприча! Зајапурено поче да казује.
-Борин или Боров? Прекиде га Јела.
-А моје ти Небесињке, на плећку би проговорила! Боров није сигурно јер га није Бориша тесо од борова пања него правио како се људи праве! Ово ти је прва лична грешка и ош ме сад пушћат да ти испричам или да прво иђем испричат у селу, па можда ти неко и пренесе?
-Хоћу, хајде!
-Вели причо му чоек, неђе на селу има баба, сама живи, витална, ђеца јој се разашла, један син у чаршији живи и унук јој често назове и сврати. Елем баба има неколике овце и углавном ти је око њих, осим кад игра Ђоковић, тада ни баба ни овце не гледају бијела дана. Вели јој тај унук неколика пута у таквој ситуацији пробо зват, баба се не јавља, забрини се црни чоек, сједи у ауто па отиђи у село, а тамо баба гледа Ђоковића, телевизор појачан на стотину, не чује баба грома, а камо ли телефон.
Једне прилике тако, завршио Ђоковић, ови зови, не зови, баба се не јавља. Није свеједно, утакмица завршила, телевизор је безбели, претпоставља смањен! Нешто није у реду! Он опет гори, кад баба лежи, пробо је будит, жива, али ништа, ни тиче нит миче. Он је одведи у хитну, притисак јој двјеста, дали јој доктори наквих ињекција, дошла баба себи, добра! Ајде пошли ти они кући и пита је тај весели унук:
-Бога ти баба шта ти би? Да се ниси на кога наљутила? Ошта ти притисак толико скочи?
-Ама како се куко нећу наљутит? Изгуби ми Ноле од Алкараза! Ко да се и ти не би наљутио?

  • Па бона има ли ти ико дражи од тог Ђоковића?
    -Јок вала нико!
    -Па волиш ли то више њега нег мене?
    -Тебе волим ко очињи вид, али здравља ми њега волим зеру више!
    -Е па баба кад је тако нек те Ђоковић други пут у хитну вози, јеси чула!?

Ораси

Била неђе у свијету наква криза, а Гоја једини у селу немадијаше мишљење о том „могућем сукобу свјетских размјера“ којим су тих дана биле заузете све сеоске бабе жељне каква трача или догађаја довољно великог да њихове биједне монотоне животе ишчаши из колоточине, па макар то било и крвопролиће на нивоу цијелог свијета.
Једне неђеље док је Гоја као и обично послије службе божије стајао међу виђенијим домаћинима у црквеној авлији и разговарао о њима битним стварима, што би се рекло „из своје авлије“, приђе му Маринко Урошев. Као што то иначе чине људи у покушају да некога подвргну руглу или подсмјеху, стаде Маринко пешес корака од Гоје па загалами:
-На чијој си ти страни Гоја?
Гоја га погледа преко ока па чини ми се прије нег што онај уфати зрака завика једнако гласно:
-О далеку свијету и још даљим истинама ја не знам ништа и као тако неук не могу имати ни страну! Једино што сам сируран мој сеоски мазлуме је да никад ни у чему нећу бити на твојој страни јер као што не знам ћока ни истине ономе тамо тако о теби знам много!
И као што знам онако и пресуђујем себи, а по себи и знам да мени међу олошем и пробисвјетима никад није било мјесто!
Оно народа што је слушало поче да се разилази, шутке, без велика комешања, а уз Гоју као и обично остадоше они који су уза њ и били.
-И у рату и у миру, најтежи су веле терет ораси у џепу кад сретнеш поштена чоека који ником није дужан и крив! Закључи Јован па додаде:
-Ено нам маше Илија да уљегнемо њему у гостопримницу!

Кошевина

Једне Године уз кошевину поче Гоја сазивати косце, тражио је снажне младе људе из села као и сваке године, а они су једва чекали да се одазову јер су знали да Гоја не гледа да му се коси по систему услуга за услугу као што је то био сеоски обичај, Гоја је косца плаћао и хранио добро као и сваког радника којег је унајмљивао за било који посао.

Првог би увјек позвао једног свога имењака који више није био ни тако млад ни одвише снажан, али је Гојку било стало до њега. Њега би метнуо првог међу косце и осталима да он не зна забранио да га претичу. Он је био мјерило брзине кошевине! Није било никаква зора ни срклета, гледао је да млади прате старијега и да се нико од њих не рашчепи од посла као што то млади умију урадити не би ли се један другоме показали као јачи и силнији.

У овакву мобу се иде зором, ако је могуће прије сунца јер се косити по челопеку не може. Иде се и прије доручка па је зато потребно већ неђе око шест сати упослити жене да спреме и донесу на њиву нешто за појести и попити. Како ваља и Бог милује, таман у то доба појави се ниж њиву и Даринка са шћерима, метнуше на откос мушему и на њу свакојаке хране, а највише меса. У бутељама вино и ракија, у плетари вода.

Посједаше косци и почеше да доручкују, а Гоја их све нутка вином и ракијом, прави беванде, сретан, посао иде, а и од љепоте не мореш гледат, таман да је туђа њива, а не твоја.

-Има ли шта љепше кад дванаест коса сикће низ њиву, Боже? Оте се Гоји мисао, а у том моменту виђе да његов имењак Гојо одваја месо са стране, на марамицу, а једе пуру, кисјелину и бијели хљеб.

-Бога ти Гојо шта то радиш? Не мореш био нејадан косит на пури!

-Е име моје! Море Бога ми, но ти не знаш! Није ти никад невоља била!

Гоја застаде мало, растабири о својој надмености за коју није до овог момента ни знао, мало примири ону брзоплету и експлозивну херцеговачку ћехру па узврати:

-Није ни теби макар данас кад у мене радиш невоља, а то што си одвојио на марамицу поједи, не мораш данас од уста одвајат да би ђеци понио! Имаћеш шта и понијет!

Кад угрија сунце и прије него што наћера косце кућама Гоја их остави, оде у Избу, скиде с клина читав пршут и читаву сланину, метну у брашеницу, а по врху у папир замота десетак јаја, у другу брашеницу нареди Дари да метне кило масти, кило сира и кило кајмака, а затим сједе под одрену и сачека да сваком косцу насамо исплати дневницу. Гојо приђе посљедњи…

И сљедеће јутро су косци прије зоре били на Гојковој њиви и опет их је сунце рашћерало тачно кад је требало, опет је сунце свануло дакле, а кажу да свањава само док још има добрих људи који саосјећају са другима.

Мртвоузлица

Једном послије службе божије позва калуђер Илија све присутне па и покојног Гоју у гостопримницу, ко вели на послужење.

Домаће ђевојке из села са богословима и искушеницима као и обично спремише скоро па гозбу, ко да је Бога ми слава, а не проста неђеља у сред љета.

Народ се полако разиђе и као што то обично бива, два пријатеља остадоше да проћакулају на миру о свему што им на ум пане.

-Бога ти Илија мореш ли ти мени гарантоват да ћу ја отић у рај? Ево имам тебе, неколико других калуђера и неколика попа који ме помињу, а трудим се бит правичан, кајати се, праштати и чинити добра дјела!

-Е мој Гоја, да имам какав правдометар па да ти кажем, а овако, могу ти само испричат о једној ђевојци ако имаш кад!?

-Јесам ја остарио, али ми је и данас драго о ђевојкама! Узврати Гоја шеретски намигијући.

-Била једна благочестива дјевојка, редовно постила и причешћивала се, од своје платице на сектору воћа у радњи давала више од десетка, маштала о манастиру, чувала дјевичанство, није судила нити оговарала. Све у свему као анђео! Ма није ни машину палила на црвено слово!
Даде Бог па млада оде на онај свијет, својом добротом заслужи да јој владика са осам свештеника служи опијело, испратише је ко какву поштовану игуманију!

Прође четрдесет дана сталног помињања њене душе, а она најзад крочи пред Судију.

Он јој наброја и похвали све њезине врлине, а затим на опште запрепаштење пресуди да иде у пакао.

Она и даље препуштена вољи Божијој прихвати Његову одлуку, но скрушено и са страхопоштовањем, погнуте главе и погледа упртом ка тлу упита:
-Боже свети, Створитељу неба и земље допусти мени грешној и недостојној да те упитам, поред свих мојих врлина зашто ме осуди на пропаст?

-Зато што си везала народу кесе на мртвоузлицу, а не на машну!

Исприча Илија па закључи:
Ето, чак и кеса паприка или каквог другог поврћа нас може коштати Царства Небеског мој поштени Гоја!
Нешто ми слабо ту ракију пијеш!
У здрављу ми живио соколе па да и у рају наздравимо ако Бог да!

Свето тројство

Уколико данас прослављате свето тројство онда нешто није у реду са вашим календаром јер се у православној цркви на данашњи дан не прославља никакво свето тројство него Силазак Светог Духа на апостоле – Света Тројица, Духови, Тројичиндан!

Тројица – Три личности – Ипостаса једног Бога које су као Бог у кога вјерујемо описане у символу вјере.

Тројство – три неживе ствари – предмета без личности, воље, свијести и живота!

Задушнице

Имали смо једну људину, Драган Головин се звао, пола Рус, пола Хрват, а Србин. Чудан тип, добар ко хљеб. С покојним ћаћом био и варен и печен па и мене волио ко да ме родио. Прије рата смо живјели и комшијали у Врапчићима, а и рат нас не разбаци вома, мореш рећ опет у комшилуку.

Волио је да попије и да се нашали, а ја сам се могао с њим шегачити како сам хтио, то јест колико ми је (без)образ дозвољавао! Све ми је толерисао ко своме Димитрију, можда и више!

У рату остаде без једне ноге, али то му опет није сметало да се пентра по скелама и малтерише, или да попије кашун вина у Антеља за Аранђеловдан. Мого је попит ко Рус што је на крају крајева неђе у себи и био.

Некад би се са оном својом подлактом штаком догегао с вр чаршије до у Братића у кафану и наручио лозу и кувану каву, ја сам ко махалско пашче волио наић чисто мало да га згризем и да се насмијем одговору који је увјек био духовит.

Сваки пут кад бих му се јавио он би ме загрлио, пољубио и питао за Дулу и Љубицу.

Елем, сједим ја једном сам у Братића, пијем каву, неђе је око пола седам ујутро, испуњавам укрштеницу, вели „Човјек без ноге“ бројим, оно седам слова, ја напишем „Головин“, знао сам ја да треба „Инвалид“, али мени је дражи Головин од икаквог другог, непознатог инвалида опште праксе, да се разумијемо! Посједио још мало и отишо. Није прошло пет минута звони у мене телефон, видим његов број, помислих да му је можда стигло нешто па да прискочимо истоварит пошто је кућу реновирао, а Димитрије и његова екипа још ђечина.

-Молим Драги?

-Назво сам те сине само да ти мајку поздравим, ето, ћаћу овај пут нећу, а ако имаш кад дођи у Братића да пијемо ракију скоте један!

Нормално да сам отишао, јер сам волио тог грмаља с меком душом. Нисам му мајке ми намјерно подметнуо укрштеницу, исто бих написао и да сам био у Шековићима ђе он није никад био, макар ми је тако реко.

И тако, сјетих се покојног Драгана баш данас на задушнице, надам се да је тамо гдје добре душе почивају јер заиста му је тамо мјесто!

Контам да и горе сједи са испруженом оном пластичном, лијеви лакат ослоњен, више окачен на ручку штаке, у руци му Дрина, на столу лоза, Бик упаљач и новине, на глави згужван качкет, сиједа брада и наочаре.

Можда качкет више и није згужван јер нема горе нас билмеза да га љутимо па да гужва капу и премеће је из руке у руку шкрипећи зубима.

Човјек без ноге, седам слова вертикално…

Гојина Сарана

Под лозовом ладовином је каменом поплочана авлија, једном страном се завршава каменом кућом са дрвеним вратима и око њих симетрично постављена два прозора, све троје офарбано у загасито плаву боју. Око врата и прозора камени диреци остављени старији од остатка зида, као некакав рам за скупоцјену слику. У њима на прозорима коване демире, а споља тешке храстове канате које кад се затворе не пуштају ни зрачак сунца у кућу.
На сред авлије храстов испуцали сто са гвозденим ногама, на њему меза, боца ракије, лугара и три каве. Око њега Гоја и његова два најдража госта, калуђер Илија и мула Хасан.
С друге стране, насупрот куће капија са два гвоздена коња који један другог дотичу њушкама кад је капија затворена. У ћошку, лијево од капије, гледајући од стола, стара пумпа за воду, неђе под њом је зар бунар. Пред њом округло корито од туча, кажу да је то остало иза аустријске војске у првом рату, ваљда дио од некаква наоружања.
Сунце већ оборило, само што није на Рашку Гору сјело, а Гоји као и увијек падају на ум неке мисли које би ријетко коме другом.
-Бога ти Илија, кад ја једном најзад умрем, ослободим ово село и комшилук тегобе и муке у виду свог присуства и пођем пут оног свијета, да ли чамцем или оним Јовановим мердевинама, свеједно, какав би ми ти говор држо на опијелу које ћеш надам се служити!?
Илија потегну ракије, накашља се, устаде, прекрсти се и поче:

-Када би ваше нарицање и сузе за покојником, другови и другарице, било одраз покајања, ја бих био најсретнији!
Но знам вас, а и добро памтим! Куртоазија и популизам је најгори облик лицемјерства!
Већина присутних овдје сте фарисеји који сте дошли само да би били виђени и поред тога да се увјерите да овај у сандуку заиста више није жив!
Све што сте рекли на њега до часа његове смрти, рекли сте из чисте зависти! Но откуд завист у вашим душама? Нисте могли да будете као он, а нисте имали чиме да га уцијените да постане као ви!
Чудно је да над одром свога пријатеља један монах назива присутне друговима и другарицама, ко какав комуниста сличан вама! Но браћом и сестрама вас не бих назвао ни у лудилу! Ни пријатељима такође јер сте свачији другови – ничији пријатељи!
Свога брата сахрањујем, поред мене стоји Мула Хасан, свештеник друге и другачије религије, такође мој брат и пријатељ, ту смо из чисте љубави и наше молитве узносимо Творцу да у своје наручје прими нашег вољеног брата Гојка. А ви? Шта ћете ту другови? Жалите што сутра нећете имати тему? Надам се да ће и ваша завист бити овдје сахрањена са Гојом! Амин!
-Вала им метну до балчака! Јави се Хасан.
-Ђе ћеш јадан не био тако Даринку срамотит пред свијетом на Гојиној сахрани? Ја додуше нећу држат говор, а то и Гоја зна, јер и ако заиста будем жив тада и стајао уза те, ја ћу бит пјан, што од туге, што зато што ће Гојин подрум најзад остат без страже, а пјана глава не носи барјака! Додаде па поче да се смије.
-Само ти Илија удри по биједи, колико ме је Гојко срамотио, не мореш ти за девет живота! Добаци Даринка у пролазу, носећи канту млијека из појате.
-Јес вала, поред оваке жене и пријатеља душмани ми и не требају! Насмија се Гоја и доли ракију.