Постоји биће, можда је боље рећи појава или створ, којег су се наши стари још живо сјећали и знали да је оно ту, са нама, чак и када га не видимо, а не видимо га никад јер је невидљиво.

У почетку су га звали именом које се не да написати јер је то више мумљање него ријеч, најсличније је оном мумљању од три тона или три гласа које се у нас користи за негацију или одрицање, знаш оно, ако је „да“ онда нешто као „мхм“, а ако је не онда „мкм“, е па звали су га тим другим обликом.

Касније, како смо почињали да учимо писмена и књиге почели смо заборављати и себе и своје ријечи, такорећи губити се у књигама.

У том губљењу скоро смо изгубили онога за кога смо вјеровали да помаже нашим женама да се породе, да им баш оно пуни груди млијеком да би наша новорођенчад имала чиме да се нахране након првог плача. Оно што је дању чувало нашу кућу од Омаја, а ноћу стоку да јој џуџани не гризу уши и не пију крв.

Вјеровали смо у њега, знали да постоји и ако га никада нисмо видјели нити чули. Ни на који начин га чулима нисмо могли искусити, али смо осјећали.

Покушали смо писмено да га зовемо Макам, Маан, Макм, на крају и Мум, али му се та имена нису свидјела, нису се примила и на крају је нестао.

Изгледа да је овај наш брат и помоћник живио само у нама, у нашим душама и домаћинствима, све док смо га се сјећали и осјећали.

Питам се да ли тако и људи постоје док о њима постоје сјећања и осјећања везана за њих? Да ли оно што сам једино у православној цркви код славенских народа чуо приликом нечије смрти: „Вјечан му помен!“ Значи да човјек постоји све док га спомињемо, дакле док на њега постоји сјећање?

Ако је тако, онда сјећајмо се људи, не допустимо да нестану!

Можда мој створ чије име ћеш сада чути како измумљавам премда ниси поред мене, сада настаје јер сам се присјетио легенде о њему, а можда и твој јер сам те увукао у ово сјећање и пружио ти избор да се сјетиш и родиш себи свога створа из сјећања!?

Само се сјети себе и све ће остало доћи, осјети или сјети, свеједно…

Једне године ја као млад момак, тек завршио школе, пун знања, филозофије и осталих вјештина и знања „потребних“ школованом човјеку модерног времена, рано отргнут од рођеног села, фамилије и традиције дођох да посјетим родитеље и родни крај.

Послије неколико дана проведених у родном Чичеву, селу изнад Неретве, са погледом на читаву Жупу Коњичку, њена села и лугове уоквирене шумом, кренух низ Бијело Брдо баш ка Жупи са планом да дођем до Коњица па даље возом натраг у велики и за мене већ мој град, Београд гдје сам већ био нашао и посао и ево сада сам на одсуству одслужења војног рока кији такође тамо служим.

Бијаше прољеће, природа почела да буја, али како то само овдје иде, што би стари рекли „На замјерке“, увече видиш дрво, рекао би суво и мртво, а ујутро оно олистало и зазеленило као да никад није била зима.

Поздравих се са родитељима и пођох, мати остаде уплакана, отац уздахну као и сваки пут кад сам полазио од моје петнаесте године од када сам отишао у средњу школу. И мени се отрже уздах, али куд ја да пустим сузу, момчина, мушкарац, еј!

Кад сам био низ Бијело Брдо поче да роси киша, све се мислим то је пљусак као што и обично буде у прољеће, таман док премине да свратим у учитеља Жарка Лозе у Косама, попијем каву и прозборим коју са чељадима коју познајем од када и за себе знам. Покуцах на врата, отворих и одмах на прагу завиках „Помаже Бог!“ и ако сам ја сада Београђанин и неко је друго вријеме, ипак се зна како се у нас у селу назива и поздравља.

-Бог ти помог’о! Ајде! Очуше се два женска гласа, један бих рекао са је Цвија, Ђогуша, Жаркова мајка, а други ми непознат.

Стара камена кућа, врата мало нижа од ових данашњих па се мораш сагети кад улазиш унутра, уђох, кад за малим столом сједе Цвија и нека нена муслиманка из комшилука, мислим да је ако се добро сјећам била Јазвинуша за Дидиком. Прво ми бијаше чудно што ми и она одговори са „Бог ти помог’о!“ па се онда сјетих гдје сам и постаде ми нормално.

Цвија скува каву и мени, смјестих се на шћемлију с њима и почесмо оне стандардно необавезне приче, нена ме није препознала па ме упита ко сам и шта сам и пошто ми зна цијелу фамилију настави:

-Виђе ли шта би неки дан?

-Шта би нено?

-Погибе у ауту попа Шиповца син, а са њим један Хрват и један Муслиман, сахранише их сва три заједно, сваког по његовом обичају. Мој сине свашта се ође спрема, не будемо ли онако скупа и у животу и у смрти као што смо и досле били све ће нас црни шејтан однијет!

-Ма како то нено? Упитах ја, а она притегну мало шамију испод браде па настави:

-Кад су четници са Неретве пошли дође у нас твој Ђет Милан, сви смо знали да је у четницима и за краља, зазва неколика виђенија домаћина и свима им рече да ће доћ четници, да се мушка чељад не одмичу од кућа и не виђају близу шуме, нису ти људи одавде, помислиће наопако па ће кога убит, а онда ће настат зло, кући вас вели нико неће, ми ћемо Срби наранит војску, ако што буде фалило, додаћете и ви којег овна да село и чељад сачувамо! Тако и би, никоме длака није са главе фалила, а ми Муслимани нисмо ни у храни давали, све су намирили Чичева, Кула и Борци! Хоће ли данас бити Милана Бована то је питање, омладина није што је у моје вријеме била!

Ја таман заустих да проговорим кад опет неко из ‘одника „Помаже Бог!“ Нас троје одговорисмо у глас кад помоли на врата Тодор Вулић из Мјетвина, не даде нам се ни упитат што се каже него се укључи у причу:

– Кад је они рат био и кад би неко од муслимана из Кашића с оне стране Неретве зазвао „О Тодоре одоше ти козе уз Козјак!“, то је оно брдо више Мјетвина пут Чичева, та знаш и сам, ниси у Паризу раст’о! То је значило да им је дојављено да је пут нас пошла муслиманска милиција и да се треба брда фатат! А Кашића је, можда не знаш, било и у четницима, један је био Момчилу Лози с Куле побратим, а Момчило леж’о један’ес’ година ко четник! Припали лулу па настави!

-Знаш ли ти Салку Бахтијара, ено вама Бованима је најближи комшија?

-Како не знам, са Бахтијарима смо ко једна кућа!

-Нисте ко једна него једна! Више се не зна колико је пута сво Стријежево било Бованово па Бахтијарево, Бахтијари своју земљу зову Бовановина, а Бовани своју Бахтијаревина! Него у оном рату Салко био у муслиманској милицији и дошли му његови из те милиције, а домаћин је још био рахметли Осман, Салкин ћаћа. Један од тих ето назови милиционера био мало кабадахија, па упита домаћина:

-Чија је оно кућа гори?

-Бованова!

-Нешто сам гладан, мораћу мало проходат до тамо!

-А ђе ти је момак оно што си у бисагама донио?

-Па знаш дедо.. запе овај не надајући се таквом питању, а рахметли Осман се још више окуражи.

-Појешћеш што ти се метне и пођи кући док ниси огладнио, далеко су Бјелимићи, а ко зна шта ћеш за ужину покусат ође!

-Тако смо ти једни уз друге и једни за друге преживљавали и једино зло што смо сви заједно видили је од заједничке војске чију ти униформу носиш сада!

Знаш ли ти чо’ече да је Лазар Бован послије оног рата истог тога Салке Бахтијара пушку крио у својој појати!? Није га интересовало што ће му, нити се бојао да ће је у њега или његово чељаде окренути! А ето вас сад, па ћемо видит има ли међу вама Бована и Бахтијара, има ли у мојој кући Вулића и преко Неретве Кашића или сте изроди!?

Киша стаде и мени се пут поново отвори, а волио бих чини ми се да и сад пада и да слушам од тих стараца баш све што ми имају рећи, али вријеме…