Једном послије службе божије позва калуђер Илија све присутне па и покојног Гоју у гостопримницу, ко вели на послужење.

Домаће ђевојке из села са богословима и искушеницима као и обично спремише скоро па гозбу, ко да је Бога ми слава, а не проста неђеља у сред љета.

Народ се полако разиђе и као што то обично бива, два пријатеља остадоше да проћакулају на миру о свему што им на ум пане.

-Бога ти Илија мореш ли ти мени гарантоват да ћу ја отић у рај? Ево имам тебе, неколико других калуђера и неколика попа који ме помињу, а трудим се бит правичан, кајати се, праштати и чинити добра дјела!

-Е мој Гоја, да имам какав правдометар па да ти кажем, а овако, могу ти само испричат о једној ђевојци ако имаш кад!?

-Јесам ја остарио, али ми је и данас драго о ђевојкама! Узврати Гоја шеретски намигијући.

-Била једна благочестива дјевојка, редовно постила и причешћивала се, од своје платице на сектору воћа у радњи давала више од десетка, маштала о манастиру, чувала дјевичанство, није судила нити оговарала. Све у свему као анђео! Ма није ни машину палила на црвено слово!
Даде Бог па млада оде на онај свијет, својом добротом заслужи да јој владика са осам свештеника служи опијело, испратише је ко какву поштовану игуманију!

Прође четрдесет дана сталног помињања њене душе, а она најзад крочи пред Судију.

Он јој наброја и похвали све њезине врлине, а затим на опште запрепаштење пресуди да иде у пакао.

Она и даље препуштена вољи Божијој прихвати Његову одлуку, но скрушено и са страхопоштовањем, погнуте главе и погледа упртом ка тлу упита:
-Боже свети, Створитељу неба и земље допусти мени грешној и недостојној да те упитам, поред свих мојих врлина зашто ме осуди на пропаст?

-Зато што си везала народу кесе на мртвоузлицу, а не на машну!

Исприча Илија па закључи:
Ето, чак и кеса паприка или каквог другог поврћа нас може коштати Царства Небеског мој поштени Гоја!
Нешто ми слабо ту ракију пијеш!
У здрављу ми живио соколе па да и у рају наздравимо ако Бог да!