-Да сам бар вјешт риболовац, сада бих баш овдје забацио удицу, држао прут и једнако овако размишљао о свему!
Или је боље овако, макар ме ништа не омета! Читав живот чувам ово мјесто само за себе и своје мисли, глупо би било дозволити некој пјегавој пастрмци, довољно глупој да се залети на глисту и прогута удицу, да ми поремети мисао, ону моју светињу коју себично и љубоморно чувам и његујем, а најинтензивнија је баш овдје и баш онда кад сама одлучи да ме натјера да дођем и дружим се с њом.
Повуче дим, отпи гутљај и проврпољи се да се љепше намјести између двије врбове жиле које су скупа са стаблом образовале облик столице.
-Да ли је то у ствари моја или њена себичност?
Поглед се пружао само узводно, на буру која је межурала површину Неретве у том дијелу мирнију, питому и уљудну, као да је узимала тренутак да удахне и неколико метара ниже опет појури, залети се и дивље стропошта ка загрљају Радобоље, Јасенице, Буне, осталих притока и најзад Јадрана у којем ће се утопити и нестати негдје код Опузена носећи своје утиске да подијели са неким другим, можда мирнијим водама.
Ех Неретва! Рекао би човјек само некаква ето вода, ријека без икакве памети, без слова словјесности! А она, стара мудра дама, убиједила нас је у своју невиност и неучествовање у нашим судбинама, ипак обликује и терен око нас и карактер сваког бића у овој долини!
Вјерујем, ма шта вјерујем, знам! Било којег човјека који има макар и поријекло одавде, чак и ако није овдје рођен и одрастао, ма таман да никад није ни дошао и видио својим очима, упитај га за завичај, прво што му падне на ум биће баш она, Неретва, замислиће је онакву каква јесте, бистру, хладну и брзу, тако дивљу, а тако блиску и пожељну као мајчин загрљај! Дубоко је урезана у наше биће, прожима нам свако крвно зрнце, прву и потоњу ћелију.
Вода се хипнотички играла са сунчевим зрацима и шарала му непознате фигуре по лицу, каткад му заслијепљујући вид, није му сметало, напротив!
Постајало је хладније, онако како само умије бити крај Неретве док Бура угони лед у кости притом клатећи врбе као да чешља косе младих Херцеговки које се спремају на сијело.
Отпи нови гутљај и припали још једну.
-Кажу да врба процвјета једном у вијеку и да се из њезиног цвјета, који траје колико трептај ока, роди вила! Виле по некад баш овдје више букова, на Вилину Виру, играју вилинско коло, купају се и пјевају и ако који момак буде том љепотом привучен увуку га у своје коло и море се вратит кући и остат з’рав у главу само ако се која од њи’ заљуби у њега!
Од једном му од некле дође сјећање на причу покојног ђеда Пере, али тако живо сјећање, ко да је сам ђед сјео поред њега издекламовао му то и нестао. Тачно се стресе и прену, као да се пробуди из некаквог сна! Причао му је то баш овдје, на Вилину Виру кад га је као малог безуспјешно учио да пеца.
-Е мој ђеде, покој ти души! Оте му се уздах.
Док се он тако борио са својим мислима и са сјећањима на покојног ђеда, није ни примјетио да је мрак већ одавно пао.
-Има мјесечине, полако ћу, види се ко у подне, а и Гаров ми је уз ногу! Рече наглас и пође полако, отресајући са панталона лишће и ситну неретвљанску пржину што му се залијепила под врбом.
Гаров поче да режи, зацвили и укопа се у мјесту, као замрзнут, гледајући натраг према врби, одакле малочас кренуше.
-Хајде млади момчићу,
Загази у водицу,
Дођи да се с нама поиграш…
Иза себе очу дјевојачку пјесму отпјевану тако мелодично и таквом љепотом гласа какву никад није чуо, а леђа као да почеше да му горе.
Окрену се и призор га потпуно обузе.
Десетак дјевојака анђеоске љепоте у дугим бијелим хаљинама су запљускивале једна другу у плићаку пјевајући, неке су плеле косе другима, а неке стављале вијенце од цвијећа свима редом, сав вир је свијетлио некаквом чудном свјетлошћу која као да није од овога свијета. Махале су му зовући га себи, бура је стала.
Полако поче да корача, лагано као вјетром ношен ка њима са неком нарочитом радошћу као да иде у поновно рођење…
–
