Била неђе у свијету наква криза, а Гоја једини у селу немадијаше мишљење о том „могућем сукобу свјетских размјера“ којим су тих дана биле заузете све сеоске бабе жељне каква трача или догађаја довољно великог да њихове биједне монотоне животе ишчаши из колоточине, па макар то било и крвопролиће на нивоу цијелог свијета.
Једне неђеље док је Гоја као и обично послије службе божије стајао међу виђенијим домаћинима у црквеној авлији и разговарао о њима битним стварима, што би се рекло „из своје авлије“, приђе му Маринко Урошев. Као што то иначе чине људи у покушају да некога подвргну руглу или подсмјеху, стаде Маринко пешес корака од Гоје па загалами:
-На чијој си ти страни Гоја?
Гоја га погледа преко ока па чини ми се прије нег што онај уфати зрака завика једнако гласно:
-О далеку свијету и још даљим истинама ја не знам ништа и као тако неук не могу имати ни страну! Једино што сам сируран мој сеоски мазлуме је да никад ни у чему нећу бити на твојој страни јер као што не знам ћока ни истине ономе тамо тако о теби знам много!
И као што знам онако и пресуђујем себи, а по себи и знам да мени међу олошем и пробисвјетима никад није било мјесто!
Оно народа што је слушало поче да се разилази, шутке, без велика комешања, а уз Гоју као и обично остадоше они који су уза њ и били.
-И у рату и у миру, најтежи су веле терет ораси у џепу кад сретнеш поштена чоека који ником није дужан и крив! Закључи Јован па додаде:
-Ено нам маше Илија да уљегнемо њему у гостопримницу!

Једне Године уз кошевину поче Гоја сазивати косце, тражио је снажне младе људе из села као и сваке године, а они су једва чекали да се одазову јер су знали да Гоја не гледа да му се коси по систему услуга за услугу као што је то био сеоски обичај, Гоја је косца плаћао и хранио добро као и сваког радника којег је унајмљивао за било који посао.

Првог би увјек позвао једног свога имењака који више није био ни тако млад ни одвише снажан, али је Гојку било стало до њега. Њега би метнуо првог међу косце и осталима да он не зна забранио да га претичу. Он је био мјерило брзине кошевине! Није било никаква зора ни срклета, гледао је да млади прате старијега и да се нико од њих не рашчепи од посла као што то млади умију урадити не би ли се један другоме показали као јачи и силнији.

У овакву мобу се иде зором, ако је могуће прије сунца јер се косити по челопеку не може. Иде се и прије доручка па је зато потребно већ неђе око шест сати упослити жене да спреме и донесу на њиву нешто за појести и попити. Како ваља и Бог милује, таман у то доба појави се ниж њиву и Даринка са шћерима, метнуше на откос мушему и на њу свакојаке хране, а највише меса. У бутељама вино и ракија, у плетари вода.

Посједаше косци и почеше да доручкују, а Гоја их све нутка вином и ракијом, прави беванде, сретан, посао иде, а и од љепоте не мореш гледат, таман да је туђа њива, а не твоја.

-Има ли шта љепше кад дванаест коса сикће низ њиву, Боже? Оте се Гоји мисао, а у том моменту виђе да његов имењак Гојо одваја месо са стране, на марамицу, а једе пуру, кисјелину и бијели хљеб.

-Бога ти Гојо шта то радиш? Не мореш био нејадан косит на пури!

-Е име моје! Море Бога ми, но ти не знаш! Није ти никад невоља била!

Гоја застаде мало, растабири о својој надмености за коју није до овог момента ни знао, мало примири ону брзоплету и експлозивну херцеговачку ћехру па узврати:

-Није ни теби макар данас кад у мене радиш невоља, а то што си одвојио на марамицу поједи, не мораш данас од уста одвајат да би ђеци понио! Имаћеш шта и понијет!

Кад угрија сунце и прије него што наћера косце кућама Гоја их остави, оде у Избу, скиде с клина читав пршут и читаву сланину, метну у брашеницу, а по врху у папир замота десетак јаја, у другу брашеницу нареди Дари да метне кило масти, кило сира и кило кајмака, а затим сједе под одрену и сачека да сваком косцу насамо исплати дневницу. Гојо приђе посљедњи…

И сљедеће јутро су косци прије зоре били на Гојковој њиви и опет их је сунце рашћерало тачно кад је требало, опет је сунце свануло дакле, а кажу да свањава само док још има добрих људи који саосјећају са другима.

Једном послије службе божије позва калуђер Илија све присутне па и покојног Гоју у гостопримницу, ко вели на послужење.

Домаће ђевојке из села са богословима и искушеницима као и обично спремише скоро па гозбу, ко да је Бога ми слава, а не проста неђеља у сред љета.

Народ се полако разиђе и као што то обично бива, два пријатеља остадоше да проћакулају на миру о свему што им на ум пане.

-Бога ти Илија мореш ли ти мени гарантоват да ћу ја отић у рај? Ево имам тебе, неколико других калуђера и неколика попа који ме помињу, а трудим се бит правичан, кајати се, праштати и чинити добра дјела!

-Е мој Гоја, да имам какав правдометар па да ти кажем, а овако, могу ти само испричат о једној ђевојци ако имаш кад!?

-Јесам ја остарио, али ми је и данас драго о ђевојкама! Узврати Гоја шеретски намигијући.

-Била једна благочестива дјевојка, редовно постила и причешћивала се, од своје платице на сектору воћа у радњи давала више од десетка, маштала о манастиру, чувала дјевичанство, није судила нити оговарала. Све у свему као анђео! Ма није ни машину палила на црвено слово!
Даде Бог па млада оде на онај свијет, својом добротом заслужи да јој владика са осам свештеника служи опијело, испратише је ко какву поштовану игуманију!

Прође четрдесет дана сталног помињања њене душе, а она најзад крочи пред Судију.

Он јој наброја и похвали све њезине врлине, а затим на опште запрепаштење пресуди да иде у пакао.

Она и даље препуштена вољи Божијој прихвати Његову одлуку, но скрушено и са страхопоштовањем, погнуте главе и погледа упртом ка тлу упита:
-Боже свети, Створитељу неба и земље допусти мени грешној и недостојној да те упитам, поред свих мојих врлина зашто ме осуди на пропаст?

-Зато што си везала народу кесе на мртвоузлицу, а не на машну!

Исприча Илија па закључи:
Ето, чак и кеса паприка или каквог другог поврћа нас може коштати Царства Небеског мој поштени Гоја!
Нешто ми слабо ту ракију пијеш!
У здрављу ми живио соколе па да и у рају наздравимо ако Бог да!