Таман посла

Књигу за свијетла

Чим је очуо пијетла

У свијетлој књизи свјетлом написа

„Свијетло дођи да ми косиш жито“

Свјетло одговори истом књигом са друге стране

На вјетар је метну и у њој написа

„Таман посла да свјетло укоси жито,

То нит сам видио ни чит’о

Нит ме ко до сад пит’о

Нисам ни поманит’о!

Шаљем ти књигу по вјетру,

а вјетар ће кадар бити жито укосити

И оставити укосо да стоји,

За то се не боји

Урадиће то да ваља

Ако ишта умије то је жито да ваља,

а киша умије лијепо да га умије!“

-Кад се изврши освећење куће или неког другог објекта где људи живе то место тада добије анђела чувара као што га имамо ти и ја, тај анђео стоји ту и чува кућу и људе у њој, чак и када се деси рат и кућа буде срушена бомбом или спаљена, а народ побегне, анђео и даље стоји ту на рушевини и чека да се људи врате!

Сјетих се ријечи Јеромонаха Луке Сиријца, Арапина, на чудном нагласку српског језика, који је служио у једном од оближњих манастира.

Отац Лука је иначе љекар који има јако чудан, тежак и живописан пут из родне Сирије ту до нас, сада је већ одлепршао даље, негдје ка Србији, такви су монаси, калуђери, мјесто им не значи ништа нити их за њега ишта веже. Ни кучета ни мачета, посједују само просту душу и јеванђеље које носе са собом, ех…

Те ријечи су ми звониле у глави док сам кречио продати стан који је један други мени такође драг монах освјештао.

Како пређох ваљком преко зида тако се на зиду појави крстић који је Јеромонах Никон нанио уљем у обреду освећења.

-Да ли ја продах нашег анђела или га поклоних оним дјевојкама које су купиле стан?

-Ђе ћеш кукавче анђела продат? Не постоји цијена за то нити је то нека роба којом можеш трговати, то ти је био члан породице док си живио ту!

-Како мислиш био члан породице? Ако је био онда је заувијек, па макар ми не живили у том стану!

Посвађах се са својим алтер егом док сам сједећи на канти јупола сузе пуштао да падају на храстови паркет на којем ми је старији син пропузао и научио да хода, а млађи само пропузао, проходаће у новом дому.

Сутрадан кад смо предавали кључеве оним цурама и потписивали документа за пренос стана реких им да им остављамо анђела и да га добро пазе, оне ме погледаше некако подругљиво и у најмању руку као чудака, а мешчини црко би да им нисам рек’о!

Све ми то паде на памет сад, док сједим са својом чељади у новом дому и чекам опет оног свога калуђера Никона да нам уручи анђела и за нову кућу коју нећу дати никоме док сам ја жив, јер фамилију не поклањам нити продајем више никада!

Кад сам рођен прије много вијекова, горске виле ме задојише црним гроздом самоникле лозе из љутог крша, повише су ме у коприву и сакрише у поток, подно глогова пања, у планини гдје ми је мати са чопором завијала ослушкујући одговор сеоских паса.

Оставише ме виле не изговоривши ни једну једину ријеч, не пустивши сузу, не запјевавши, не трепнувши, не бијелећи зуба, нити макар уздахом да кажу… Тихо, у ноћи мрачнијој од дна најдубље јаме безданице, тишој од тишине и хладнијој од вјечног леда, у јаругама у које сунце никада залазило није. Оставише ме бића љепша од љепоте и чуднија од самог чуда, јер и за њих сам био чудо досле невиђено.

Оставише ме не знајући шта остављају, хоће ли се то безимено и до сада незнавено биће сјетити њих и њихове доброте кад му на ум падне да створи крвави пир и вучјим чељустима закоље све што му под канџу дође, или све то занемари и мирно одведе све своје огње оцу и пламениту племену његову.

Материн чопор ме није хтио, није им требало то већ на рођењу прегломазно створење које не личи на њих и осим пламена у зјеницама, за собом вуче огањ живи у сваком свом даху, а ако вукови нешто не воле и зазиру од тога, онда је то огањ!

Прогнаше ме из горе рођења у једну другу гору, једни су је знали као гору смрти, други као гору живота, ваљда је зависило од тога са које стране је гледаш!

Био сам млад и нисам знао да ли прелазим из живота у смрт или из смрти у живот, ни сада то нисам начисто, да се не варамо.

Дођох очевом племену, они, са оцем на челу, примише ме са пуно љубави и поштовања које су иначе свакоме пружали, а и доликује да се тако прими  кнежев син, мада на змаја ни најмање не подсјећа.

Змајеви најљепше спавају кад је пун мјесец, а вук тада најжешће завија, као да мјесецу исповиједа све своје грешке знане и незнане, истреса као ћилим сву прашину која се у ту душу накупила и уплела се у тајну њезиног ткања, не би ли му овај услишио молитве и дао утјеху. Он углавном ћути и шаље једино онај свој тупави поглед нечега  што ни само не зна је ли планета или шта је већ и шта је уопште његова сврха.

Након неколико дана ме избацише из своје пећине и понудише ми да се смјестим далеко од њихових снова, под дивљу крушку која је опет слична ономе глогову трну који поменух малоприје.

Оћераше ме ујаци што нисам вук него сам змај, а стричеви што нисам змај него сам вук, а ја нити сам вук нити змај, ни сам не знам шта сам, нити ком племену припадам.

Оба су ме племена хранила живим месом и сопственим страховима од онога што ја јесам, а то је непозната суштина.

Сваки земаљски створ се највише боји страха, а страх у свом изворном облику јесте оно што се не зна, оно далеко што ћемо сами замислити толико страшним да ни сам страх не може такав бити, а довољно блиско да имаш разлога да стрепиш и чекаш када ће и зашто да наиђе или не наиђе, што би те можда и разочарало јер дијелом себе сигурно желиш да окусиш тај сусрет.

Страх је истовремено узрок и посљедица, котва и покретач, средство и циљ, почетак и коначница било којег бића.

Мени као сину кнеза једног племена и принцу другог чопора није припадало то јадно мјесто под  небом оштрим од мраза, изнад дивље крушке, на тврдој планинској греди. Морао сам даље, себи тражити мјесто које може да ме храни и поштује.

Лутајући тако од свијета до свијета, из смрти у живот и натраг, чинећи свој смртно-васкрсли круг ко зна колико пута, на крају дођох међу људе!

Ако ништа друго, ту ћу се лако уклопити, личим на њих, макар што се вањтшине тиче, а вук и змај у мени мораће да мирују, да ћуте и трпе.

Једино чега ме је страх било, кад пођох људима, јесте страх.

Са њима никад ниси начисто, хоће ли те убити или ти помоћи да преживиш, страх ме је браћо страха, а страх је оно што не знаш, па ти још страшније изгледа док ишчекујеш не знајући шта ишчекујеш и да ли би ти пријало да дочекаш или не. Можда да страх дође и учини нешто зло и наопако, или само дође као под шљивово стабло кад узоре плодови погодни за пекмез…