Сједи се у кафани ‘нако, шуте ко пањеви, њих шест, одједном један намјести капу, опали се руком (ко лопатом) по кољену и заорга

• „О Јелена јеси ли вјерена, ја попио па заборавио!“
  На овај милозвук сви присутни, осим четири Француза се насмијаше, она четворица утрнуше.

Пошто је призор за Херцеговину свакидашњи, шест људина од по два метра, просјек 120 кила, брадати, испод стола сложени косијери јер ограђују њиву, па само навратили да на брзака отресу по гајбу ладне пиве. Ипак за „фини“ европски свијет то и није свакодневица.

Неколико дана пошље зове Радоја брат из Париза и вели:
-Црнио ево те у Паризу у Новинама изаш’о, Ти, Рајо, Сава, Рашо Митров, Митар и Дуле Јовов!
-Па шта пише жалосан?
-До сад непознато племе, високи су 2.5 метара и носе закривљене ножеве, фотографисано у околини Билеће у СФРЈ. Припадници овог племена такође испуштају гласне неартикулисане ратне покличе који леде крв у жилама.

Засједосмо једну вече у покојног Гоје, Даринка се са шћерима дала у ткање, основала, пређа намотана на вратило дан прије преко читаве подворнице, сва се чељад кућна и понеко из комшилука потрудили да добро утегну пређу. Увела Дара у нити и у брда, а Гојко јамио гусле, све би реко сад ће запјеват, полако тамјени струне, затеже па превлачи гудалом, све ти се чини ево га, пропјеваће, ма јок!

Онако гудећи прича с чељадима и пођеђе претури гудало у лијеву руку да потегне ракије или отпуне дим из луле која шири мирис домаћег равњака са стржева астала на ком вазда бијаше дувана, вина, ракије и мезе.

– Кад сте се већ тако умудрили и уфинили, да вам причам једну причу што сам чуо у војсци! Поче Гоја, а у просторији наста тишина ко да је Бог наредио да се не смије чут ништа осим пуцкетања ватре у огњишту и звука брда док збијају пређу у будући ћилим што ће једној од Даринкиних шћери рухо чинити.

Има у приморју град Пула и на сред њега таман ко гувно обзидано високим зидом, има бола преко двадес метара високо! Тамо то зову арена и веле да је ту за вријеме Рима било ко ето накво игралиште, међутим једном сретох наква ђеда пред пиљаром ђе сам дуван узимао, пошто он бијаше стари газда те пиљаре, а млади још није посве преузео посо, устави ме да попричамо, запалимо по цигар дувана и попијемо по ракију. Рече ми да је Бошковић, родом од Малог Поља, ође на Буници, али да му је прађед био трговац и настанио се у приморју, Вељко му бијаше име. Како је сазно да сам и ја од Мостара од тада ме вазда кад би наљего рођако и држо ко мало воде на длану.

Вели рођак да је у Пули био накав дужд, то је зар нешто ко кнез, шта ли, па имо шћер, лијепа била ко вила небеска, а мудра ко Његош. Што би стари рекли „Ко да је Бог за себе стваро“! Веле да је умјела и запјеват и коло заиграт и гуслат, а и сабљом баратат ко икакав ајдук. Но што је Богу мило ономе је и проклетник муштерија!!

Претвори се Сотона у наочита момка, опреми се златом и драгим камењем, а такве и дарове понесе, па у дужда на врата. Каза се да је дошо да проси Стану и не сакри да је кнез, али не рече да му је кнежевина паклена јама. Свиди се он дужду јер знаде лијепо бесједити, бијаше лијеп, паметан и богат, а ко таквога не би за зета желио!?

Дужд и поред своје очараности зетовским кандидатом ипак остави Стани да одлучи јер бијаше брижан отац, битнија му је била срећа и воља свога ђетета но све богатство свијета којега му и онако није недостајало.

Стани се учини сумњив ђувегија па у својој мудрости одлучи да га добро провјери и рече му да ће морати да испуни три задаће и ако учини како му се каже удаће се за њега. Исту вече даде му задаћу да сагради лађу од грабове грађе да у њу море стат седамсто товара памука, да јој једра буду од најфиније кинеске свиле, сребром да буде окована сва палуба и девет јарбола, на прамцу да буде њезина фигура од чистога злата, на лађи триста морнара да стоје поред триста топова и све то да до првог пијевца сачини, а затим оде у своје одаје. Поздрави се ђаво с њима и оде, а ујутро кад он покуца на тешку растову капију од дуждове куле тако се и пијевац јави. Изађоше да виде има ли ишта од лађе, а на мору чудо! Најљепша и највећа лађа коју је свијет икад гледо! Стра да те узме, ко да си град на мору озидо! Замисли се Стана и посумња још више у странца који јој руку ишћаше, а дужду мило што му је будући зет тако способан. Рекоше му да у сутон опет дође да добије нови задатак, а кад дође Стана му заповиједи да до првог пијевца утовари у ону лађу злата и драгог камења колико у њу стат може. Како рекоше онако и бијаше! У зору ето ти врага, а лађа толико натоварена, само што вода преко палубе не прељева. Трећу му задаћу мудрица даде да сагради гувно на сред касабе, рече му које дуљине и ширине да буде, још да га обзида Брачким каменом и покрије каменом плочом из једног комада, ко бива да се море у њему вријећ и кад киша пада. Опет му нареди по обичају да посо заврши прије првог пијевца! Оде проклетник да изврши наређено и очас посла утаба гувно, покалдрми и обзида, а кад око поноћа поче из мора чупат плочу довољно велику да покрије оно гувно, Бог нареди па у глуво доба, кад му никако није вакат, нечији пијевац запјева, ђаво остаде кратке чапре те се врну у свој брлог. Стана се удаде неђе у Македонију, а она плоча оста подно Пуле напола извучена из мора, да до данас свједочи о ђевојци која је ђавла надмудрила!

Заврши Гојко казивање, потегну ракије и отпухну дугачак дим, у то уљезе Ристо на врата.

-Добарвече!

-Добра ти срећа! Одговорише сви присутни у глас.

-Шта се ради у поштеној кући?

-Дара и ђевојке преду, а Гојко везе! Завика Никола, а Ристо знајући Гојка одмах разумје о чему се ради.

-Значи закаснио сам?

-Јеси мој Ристо ко ђаво с гувном! Насмија се Гоја и уточи му ракију.

Бану једном, ко и обично, изненада, што би данас рекли ненајављен, ко да се у оно вријеме и могао некако најавити, низ уску улицу наткривену ћелавим кошћелама без иједног листа, калуђер Илија. Као што му некако и приличи јер смо већ тако и навикли, дође јашући на вранцу Мичигену пред Гојину капију. Гојка затече у винограду на подворници ђе орезује посљедњи ред лозе. поздравише се и изљубише, а Гојко га оправи у кућу и поручи Даринки да уреже мезу, метне каву и ракију, а он ће брзо, само му је још пешес чокота остало.

Није се мешчини Илија ни огријао кад ето ти Гојка

– Добро ми дошо!

-Боље вас нашо мој поштени брате!

-Окле друмиш?

-Ишао мало до Жита па ћу преко планине за Невесиње!

-Ја те послах прије мене у кућу, остало ми било нешто мало да завршим па рекох „Што мореш данас не остављај за сутра!“

-Добра је то пословица само није увијек тачна ни употребљива, добро, што се лозе тиче можда и јесте, свети Трифун јуче био, вријеме јој је!

-Како бола није вазда тачна?

-Једном прије неколико година код нас у манастиру велики празник, пуна авлија свијета и још пристиже, чини ми се и улица докле очи могу сагледати пуна, ријека народа! Мијењало се код кивота четири свештеника не би ли постигли свима који ишту молитву прочитати и примит сваку душу да приступи свецу. Негдје послије вечерње дође мени на врата један сабрат, покуца, ја рекох „Амин“, јер ми монаси стално вртимо бројаницу и молимо Христову молитву па на његово тихо, умно, „Господе Исусе Христе сине и Логосе божји помилуј ме грешног“ ја учествујем и стављам печат у виду „Амин“ или у преводу „Нека буде тако“. Видим и поред празничне радости он покисо, нешто га мучи!

-Која тебе мука доведе?

-Оче огријеших се данас па велим да попричамо, па да се исповиједим можда?

-Хајде да прво попричамо, да видимо која је мука, па онда ако видимо да треба може и епитрахиљ!

– Уђе данас група жена код кивота, приступише, а знаш и сам каква је навала била. Ја им прочитах молитву и отпустих их, а она једна на самим вратима, таман ко да се тек онда сјети вели:

-Може ли оче једна молитва за мога сина?

-Сад не може! што не рече прије, народ оволики чека!?

-Он болује од рака, Славко му је име! рече она излазећи, а мене ко да гром погоди. Цио дан се ево молим за здравље Славково и чини ми се до вијека ћу овако!

-Диван ли је Господ који се брине за своју дјецу! Узвикнух ја радостан, а брат остаде збуњен. Да си прочитао молитву кад је мајка била ту прочитао би је само тада и поред мноштва других заборавио на Славка, овако ћемо се још дуго сви у манастиру тебе ради, а божјим промислом и вољом у молитвама сјећати Славка којег је Господ вјерујем одлучио исцијелити нашим молитвама! Оди овамо!

Стадосмо пред упаљено кандило под иконом нашег свеца и почесмо радосно углас, више пјевајући него говорећи:

-Боже силни и милостиви који све уређујеш за спасење рода нашега, смирено те молимо погледај на усрдну молбу нашу и милостиво посјети слугу твога Славка који призива име Христа Твога. И отпусти му и опрости све гријехе вољне и невољне, којима доброту твоју ожалости; сваку тјелесну болест његову исцијели… И Тако, ево већ пар година ми се молимо за Славково здравље, он нам је некако постао приоритет и први, како на проскомидији тако и у свакој другој молитви.

-Ја! јави се Гојко ко из сна пробуђен. Испаде да је урађено данас било би само за данас, ко да сутра неће ни бит! мудар си ти Ико, мудар! Де потегни те ракије, јеси калуђер, али није ни теби згорег по некад покоју потегнут! У здравље Славку и свима који лијека у Бога ишту!

Потегнуше по гутљај ракије и загледаше се оба неђе пут чађаве петролејке, ко да ће им она можда рећи шта се са Славком збило и је ли Господ примио њихове молитве, па и ову Гојкову здравицу за његово здравље.

Пламен у огњишту заигра, а Даринки, наоко споредној улози, у ствари тврдом темељу на којој стоји овај дом и читав Гојков живот, оте се дуг уздах.

-Да је тај калуђер био срклет ко мој Гојко вратио би ту несретницу да и то опосли! Додаде послије уздаха па се сво троје почеше смијати.