Причо ми покојни ђед једну причу из времена док је Аустро-Угарска анексија била у јеку своје силе у Херцеговини, кад је окупатор градио куле, виле, путеве и пруге по Босни и Херцеговини, не би ли како лакше и са мање муке, копном и морем у Јевропу одвукао грађу из наших шума, руду и што гођ друго што је вриједило, а све са леђа народа, поготово обичног неуког сељака.

Тешко вријеме бијаше тад за Херцеговину, нарочито за више, горске крајеве као што је Невесиње и Лука, село, више област у горњем невесињском пољу, које је по свом положају, а и менталитету народа било ослоњено и на поменуто Невесиње, а добрим дијелом и на Коњиц и Улог.

Као и у сваком времену тешком за народ, када је највише потребан, појави се неки јунак, е сад, нису јунаци само они који убијају аждаје и дијеле мегдан са којекаквим Мусама, овај јунак је био другога кова.

Аустријски стручњаци су размјерали пут, а у оно вријеме није било модерне технологије, па се тај посао радио конопцима. Елем кад је та работа мјерења и трасирања била готова у Луку су на колима довезли намотај конопца који није смио да се прекине, а требало га је вратити газди од кога је изнајмљен у Мостар.

Коноп је био толико тежак да нико није смио да га натовари на коња, веле преко сто ока, значи преко сто двадесет кила! Е ту настаје онај тренутак за јунака!

Лука Жерајић кажу бијаше колос међу осталим момцима, и висином и снагом, наравно и љепотом је био далеко одмакао од остале мушкадије, какав би иначе то јунак био.

Јави се Лука томе некаквом Шваби и погоди с њиме за коју суму ће однијети коноп у Мостар, заметну се и оде пут Кљуна па ће отале преко поља у Лакат, а онда се хватати Вележи и кланца Телећа Ластва, једноступице стазе кроз оштри и шиљати велешки крш.
Само он зна како, обре се Лука у Мостару скоро у зору сљедећег дана, док изнад Неретве још није био упржио ћелопек, а сунце је већ повирило преко Вележи, ко да је по његову трагу дошло.

Учтиво и са помало стида ко и сваки тежак кад дође на врата газди или каквој другој особи за коју се сељачка душа сама убиједила да је битна, покуца Лука на врата једног од оних дућана на мостарском кујунџилуку, гдје је Фата ушла сама у магазу:

-Уранио газда!
-Добро, а ти!?

-Послали су ти накав коноп са трасе из невесињског горњег поља, ево га пред вратима.
-Куда си га доћеро?

-Донио сам га про Телеће Ластве!

-Шта си донио манита те носили!? Мало ће подсмијешљиво газда.
-Ено ти конопа пред дућаном, немам ја кад доказиват како сам га довде допратио, ајде збогом! Одбруси Лука већ по мало и увријеђен.
-Нека дер момчино, што си бола љут ко љута паприка? Колико су ти платиле Швабе да га мени испоручиш? Упита га вјерујући да лаже.
-Стотину гроша!

-Даћу ти ја двије стотине да га унесеш у магазу! Трговац ће шеретећи и намигујући муштеријама које су већ почеле да се окупљају.

-Газда ти рече, а ево свједока, показа на оне људе и изиђе Лука, а прије нег’ је и отишао врати се са оним истим конопом у рукама и још са врата упита куда да дође до магазе.

Уједе се брзоплети трговац за брзоплети језик, исплати Луки шта је његово и поздрави се с њим…

Дуго су се о лучком Луки причале сличне приче, а ви Лучани и Невесињци не дајте да се забораве он и слични њему, греота је!