Кад сам рођен прије много вијекова, горске виле ме задојише црним гроздом самоникле лозе из љутог крша, повише су ме у коприву и сакрише у поток, подно глогова пања, у планини гдје ми је мати са чопором завијала ослушкујући одговор сеоских паса.

Оставише ме виле не изговоривши ни једну једину ријеч, не пустивши сузу, не запјевавши, не трепнувши, не бијелећи зуба, нити макар уздахом да кажу… Тихо, у ноћи мрачнијој од дна најдубље јаме безданице, тишој од тишине и хладнијој од вјечног леда, у јаругама у које сунце никада залазило није. Оставише ме бића љепша од љепоте и чуднија од самог чуда, јер и за њих сам био чудо досле невиђено.

Оставише ме не знајући шта остављају, хоће ли се то безимено и до сада незнавено биће сјетити њих и њихове доброте кад му на ум падне да створи крвави пир и вучјим чељустима закоље све што му под канџу дође, или све то занемари и мирно одведе све своје огње оцу и пламениту племену његову.

Материн чопор ме није хтио, није им требало то већ на рођењу прегломазно створење које не личи на њих и осим пламена у зјеницама, за собом вуче огањ живи у сваком свом даху, а ако вукови нешто не воле и зазиру од тога, онда је то огањ!

Прогнаше ме из горе рођења у једну другу гору, једни су је знали као гору смрти, други као гору живота, ваљда је зависило од тога са које стране је гледаш!

Био сам млад и нисам знао да ли прелазим из живота у смрт или из смрти у живот, ни сада то нисам начисто, да се не варамо.

Дођох очевом племену, они, са оцем на челу, примише ме са пуно љубави и поштовања које су иначе свакоме пружали, а и доликује да се тако прими  кнежев син, мада на змаја ни најмање не подсјећа.

Змајеви најљепше спавају кад је пун мјесец, а вук тада најжешће завија, као да мјесецу исповиједа све своје грешке знане и незнане, истреса као ћилим сву прашину која се у ту душу накупила и уплела се у тајну њезиног ткања, не би ли му овај услишио молитве и дао утјеху. Он углавном ћути и шаље једино онај свој тупави поглед нечега  што ни само не зна је ли планета или шта је већ и шта је уопште његова сврха.

Након неколико дана ме избацише из своје пећине и понудише ми да се смјестим далеко од њихових снова, под дивљу крушку која је опет слична ономе глогову трну који поменух малоприје.

Оћераше ме ујаци што нисам вук него сам змај, а стричеви што нисам змај него сам вук, а ја нити сам вук нити змај, ни сам не знам шта сам, нити ком племену припадам.

Оба су ме племена хранила живим месом и сопственим страховима од онога што ја јесам, а то је непозната суштина.

Сваки земаљски створ се највише боји страха, а страх у свом изворном облику јесте оно што се не зна, оно далеко што ћемо сами замислити толико страшним да ни сам страх не може такав бити, а довољно блиско да имаш разлога да стрепиш и чекаш када ће и зашто да наиђе или не наиђе, што би те можда и разочарало јер дијелом себе сигурно желиш да окусиш тај сусрет.

Страх је истовремено узрок и посљедица, котва и покретач, средство и циљ, почетак и коначница било којег бића.

Мени као сину кнеза једног племена и принцу другог чопора није припадало то јадно мјесто под  небом оштрим од мраза, изнад дивље крушке, на тврдој планинској греди. Морао сам даље, себи тражити мјесто које може да ме храни и поштује.

Лутајући тако од свијета до свијета, из смрти у живот и натраг, чинећи свој смртно-васкрсли круг ко зна колико пута, на крају дођох међу људе!

Ако ништа друго, ту ћу се лако уклопити, личим на њих, макар што се вањтшине тиче, а вук и змај у мени мораће да мирују, да ћуте и трпе.

Једино чега ме је страх било, кад пођох људима, јесте страх.

Са њима никад ниси начисто, хоће ли те убити или ти помоћи да преживиш, страх ме је браћо страха, а страх је оно што не знаш, па ти још страшније изгледа док ишчекујеш не знајући шта ишчекујеш и да ли би ти пријало да дочекаш или не. Можда да страх дође и учини нешто зло и наопако, или само дође као под шљивово стабло кад узоре плодови погодни за пекмез…