Сјетих се сад служења војног рока, то је незаборавно искуство које на жалост данашње генерације неће окусити, но добро, од чег’ вакат од тога и вријеме.

Полигон Бравеник на Зубцима изнад Требиња, зима, вријеме промјенљиво као нарав климактеричне госпође.
Све десет минута пада ледена киша, слиједећих десет сусњежица.
Стојимо у двоврсном поретку, јутарња смотра.

Пошто објекти немају сталну стражу локални чобани су потрошили воду из 3 цистерне намјењену за пиће и хигијену па нам је кориштење воде ограничено на двије чутурице дневно, дакле купања и бријања нема, ноге истрљамо снијегом, чисто да не помремо од смрада.

Неколико нас размажених се и „туширамо“ снијегом кад прође повечерје и старјешине оду на спавање.
Дакле смотра, стојимо прљави, необријани ко какви четнички шкрипари у доба кад се 2. свјетски рат већ завршио, а они се крили од власти.

Пред стројем стоји капетан М… командант МАП-а:
-Мирно! На де-сно рав-најс!
-На ме-сту Вољно! Командује Ђока старији водник прве класе.
-Војско какво је вријеме?
-Ууууу, ааааа, еееее… Почеше хорски да негодују мислећи да ће то нешто промијенити.

-Вријеме идеално, услови приближни ратним, наставити са радом! Одбруси капетан и оде својим кратким кораком са стопалима савијеним ка унутра.
Ђока прочита дневну заповијест, погледа ме и шаљиво додаде:
-Још само ти одвали нешто глупо па да командујем вољно!

Што јес’, јес’ био сам их навикао да из строја блејим неке глупости свако јутро и то су ми толерисали ко да су ме родили.
Погледах око себе и сконтам да одмах уз моје десно раме стоји једна громада родом из Бијељине.
Одвалих га по леђима тако да испаде метар испред строја.

-Ниси мого’о ништа глупље одвалит да јебе рак рака! Извали Ђоле кроз смијех, војска се зацену од смијеха, он командова вољно и сви разгулишмо на своје задатке.

Тек доселио у Војводину, уби ме у душу она равница, удави, као што само раван може удавити динарско чељаде навикло на све само не равницу.

Стан у центру, кроз прозор поглед на двије швапске цркве напуштене и у задњој фази пропадања, али некако једино лијепо, макар успомена лијепог што видим кроз прозор.
Ајде рекох кад ме већ трује хоризонт дај да балкон средим.

Ухватила ме она нека прољећна грипа, ко фол промукао, нормално причам и од једном цикнем ко гуја или само утихнем, па опет проговорим својим гласом, таман ко адолесцент који мутира.

Крајичком ока негдје на самој ивици периферног вида ухватих покрет на десној страни заједничког балкона.
-Ћао!
-Еј ћао, најзад да видим неку љепоту у овој равници.
-Јао хвала, а и равница је лепа, само треба да нађете лепоту у њој! Ја сам Татјана! Пружи руку и окупа ме неким мирисом који раније нисам осјетио.
-М…. Покушах да кажем и изда ме глас, тада нисам знао да ли од љепоте или од оне промуклости.
-Промукао сам, извините, понових име.
-Драго ми је да имамо новог комшију!
-А тек мени! Узвратих уз осмијех. Него кад сам већ налетио на вас…

-На мене, прекиде ме, нема потребе за персирањем!
-На тебе… да те питам, посадио бих неко цвијеће на балкону, да не знаш гдје да купим саксије?
-Имаш код Кинеза, доле низ Титову улицу, одмах поред „Синема“ кафеа.
-Ок, хвала ти пуно!

Улазим код Кинеза и одмах с врата нека домаћа цура ме засрете:
-Добар дан, изволите!
-Требам саксије! Изговорих тихо јер ми опет пуче глас.
-Секс? Упита ме исколачено као да сам јој рекао да сам ту да их опљачкам.
-Може, али сад сам дошао по саксије за цвијеће знате!

Него да се вратим на балкон и онај мирис који је око себе ширила Татјана, моја нова комшиница.
Можете ли да замислите мирис који вас истовремено подсјети на Дамаск, Сибир, Медитеран, Војводину, али и опали те некаквом исконском енергијом.

Оном енергијом жене, привлачношћу старијом од ума, од језика и неких од пет основних чула.
Оним набојем кад сретнеш жену и стресеш се од таласа који не знаш да објасниш.
Није да нисам питао одакле јој тај мирис и како се зове, одговор је увијек био исти:
-То је мој мирис, то сам ја!

Не желим да помислите да сам имао некакву авантуру или било шта слично с њом! Једино што је било међу нама јесу разговори на томе балкону и сретања на степеништу.
Све што сад имам је ова прича о мом досељавању и та измаглица мириса која ми се каткад као сјећање провуче кроз ноздрве и нестане.

Са мирисом нестанем и ја и одлутам негдје, не знам ни ја гдје, памтим само да на том мјесту гледам у два звоника, чујем „па ми прсте кроз косу провуци и запјевај, ако знаш…“ и осјетим неки познат мирис…

Сједим једном за шанком у Требињу, неки локал на ложиони, пијем продужену без млијека, поред је радња због које и сједим ту, чекам газду да плати испоручену робу. Немојте помислити да су то неке огромне цифре и нека роба која је по нечему посебна или не дај Боже противзаконита, јок.

У питању су коре за питу и баклаву.
Код мене брада до пола прса, коса сумало до паса, везана у реп, некакве маскирне панталоне које сам користио као радне, некако их мазн’о из гарнизона Билећа кад сам враћао дуг отаџбини. Чуј враћао дуг, а укр’о гаће.

7:15 ујутро, два градска билмеза већ пијана расправљају о рату од ког је прошло већ 10 година, по причи и изгледу видим да рата гледали нису.

Ја који иначе шутим до осам (знам да дјелује немогуће да ја уопште шутим) и не трпим дробљење, поготово не о рату, шутим и слушам.
У једном моменту погледах у огледало у шанку и сконтах да изгледам макар 20 година старије, па рекох да искористим то!

Окренем се нагло тако да ме ова двојица примјете прије него што им се обратим, погледам оног крупнијег директно у очи и загаламим:
-Ђе си био на Рогоју!?
Ликови су благо речено утрнули, почели да се извињавају, нуде пиће и након мог одбијања отишли постиђени.

Наставих у миру да пијем ону кафу и ако у том тренутку имам 23 године, а имао сам 13 кад је потписан Дејтон. Ко га шљиви, макар не дробе више…