Даме и господо мораћу вам срушити још један мит! Приликом производње меда, у самој кошници имамо металне жице у оквиру, добро, њих можемо занемарити јер немају директан додир са медом, обложене су воском. Оквири са саћем се отварају металним ножем, затим се приликом врцања меда слажу у металну врцаљку која методом центрифуге одваја мед од саћа, он затим цури кроз металну цијев углавном у металну канту па се онда пакује у такође металне посуде и стоји у њима све док не дође у теглу са металним чепом.
Мислим да вам та прича о оксидацији меда при додиру са металном кашиком због његове ПХ вриједности баш и не пије воде, а ето ви видите је ли логика још увијек јача од „реко ми један чоек“.
Донесе ми малоприје поштар наруџбину из далеке Кине, нека метална шибица на бензин која се ето не може ни поквасити нити покварити, желио сам је од дјетињства и сад ево кренуше неке успомене. Њих иначе никад не покрећу неке крупне ствари, увијек их као лавину обори и закурла нешто мало и на око непримјетно…
Био сам још мали дјечак, можда као мој Сава сад, изиђосмо неким послом на наш некадашњи катун Бањдо. Још су стричеви и стрине љети изгонили стоку горе и још је катун живио и служио својој сврси.
Колико год да смо имали посла и ма каква трка да је била, покојни отац и мајка су увијек налазили зеру времена да обиђемо, макар на пар минута својту и поздравимо се с њима, па тако и тада.
Стрицу Сави његов Милан донио овакву шибицу, ми дошли у колибу код њега, стрина скувала каву, прича се о свему, стриц врти ону шибицу по длану испуцалом и измученом од тежачког живота и вели: „Ево ми Милан донесе ово, добра ствар, нити се море поквасит нити потрошит, али коме ће остат кад мене не буде?“, касније сам тек схватио да није он мислио на ту шибицу него на читав свој живот, на тај катун и село, на начин живота. Дјеца су му се одавно била разишла као и већини других родитеља, отишли за својим срећама и својим животима, снашли се и стекли много, он и стрина остали сами.
Прође неколико година, и ја прилично порастох, поче и заврши крвав и наопак рат, потписа се Дејтонски споразум и најзад оконча зло, али не и мржњу. Наше село и катуни припадоше Федерацији БиХ. Тада бијаше званична политика „Нема живота с њима“ почеше наши људи, (ко да се овдје зна ко су наши, а ко њихови) да раскривају куће, чак ваде гробове и селе са собом по далеку свијету, ако може туга тужнија од рата бити онда је то било баш то!
Почесмо и покојни отац и ја да помажемо у том непријатном послу и да камионом пресељавамо људску муку стицану вијекове неколико генерација и баш у близини нашег катуна акција раскривања куће једног татиног пријатеља из дјетињства па до самог краја живота. Таквих пријатеља је иначе мало, али довољно је имати и једнога да човјек буде човјек.
Случајно ми поглед паде земљи кад пред ногама метална кутијица од оне Савине шибице зарђала и без „дрвцета“, утонула у ледину, потрошена и покварена.
Сава је у далеку и за њега неудобну свијету живио још добрих 10 година, прешао преко деведесет и на крају здрав као дрен умро од старости међу својом ђецом и унучади. Има ли веће среће?
Ето, направе људи корисну ствар која ће да траје, а човјек је ипак надживи и заборави чак и да је постојала, нове генерације забораве и човјека, а не неће шибицу!
Катун, село, колибе, појате и куће без кровова, извори којима је наш крај био крцат, као и плодне њиве и модре шуме у селу изнад Неретве остадоше ником, не требају ни њима ни нама јер нестаде чељади, а шта ће ти онда земља? Коме треба ледина ако нема овце да пасе на њој? Око мргиња ђе су некад главе падале ради стопе земље, данас расте глог и црни трн. Веле да је и врабаца нестало јер и они за народом иду!
Напунисмо Европу и шире, а на нашим огњиштима вериге одавно пале са оне једне греде која је била остала и зарасле у маховину и лишај.
Неки смо имали срећу да од ђедова наслиједимо имена, ваљда као жељу и благослов да будемо људи као наши преци. Сада ево Сава, Лазара, Симата, Влада, Риста, Душана и Милана још има свуда по свијету но на неким новим огњиштима ђе дуван жегу сваки неком својом жеравом, па се питам сјете ли се икад свога извора и огња који их је први огријао?
