Био у Херцеговини један свештеник, фин човјек, увијек доступан било коме од вјерника, али и онима који то нису, пријатан човјек, врло учен, културан и поштован од стране било кога ко га је упознао.
Надам се да је и сада жив и да је у добром здрављу.
Једне недјеље након свете литургије приђе му једна старица, удовица која није пропуштала ни једну службу, чак ни у оно вријеме кад није било пожељно да те комшија види у Црквеној порти. У тој малој црквеној заједници позната као блага и богобојажљива жена, увијек са марамом на глави, скрушеног изгледа, тиха, мирна и без пуно приче, права старињска Херцеговка.
Њене дубоке плаве очи су показивале више животног искуства и љубави према Христу и ближњима него што би било који пјесник могао да опјева у свом најнадахнутијем заносу.
Остала је сама, муж већ одавно умро, дјеца се разишла по свијету, у тим очима има и толико бриге помијешане са самоћом какву само мајка може осјетити кад остане сама далеко од својих чеда и унучади.
-Помаже Бог Оче!
-Бог ти добро дао Маре! Како си, јављају ли се дјеца?
-Слава Богу добро смо сви, него оче морала бих те нешто замолити ако имаш времена и ако ти није мука…
-Реци Маре, за тебе увијек имам и времена и воље, ниси ти нама било ко!
-Оче почеле су ми се догађати чудне ствари у кући, нађем нешто гдје га нисам оставила, устанем обноћ, свијетло ми гори у ку’ињи, а сигурна сам да сам га угасила, неку ноћ киша пада мени прозор отворен, нисам га отворила има двадес’ дана.
Има тога још, би ли молим те могао доћи да освјешташ воду и да се Богу помолимо и ако је слава тек у јануару?
-Може Маре, хоћемо ли одмах заједно или да одемо с попадијом попит каву па онда?
Дођоше код Маре кући поп, један богослов и Мара, богослов одмах метну епитрахиљ, требник, кадионицу и повећу босиљкачу на сто, Мара донесе велику здјелу воде и почеше обред освећења воде.
-Памјат праведнаго с похвалами, тебје же довљејет свидјетељство господње Претече, показалбосја јеси воистину и пророком чесњејши, јако из струјах сподобилсја јеси крестити Проповједанаго, тјемже за истину пострадав радујајсја благовијестил јеси сушчим во адје Бога јаваљшагосја плотију, земљушаго гријехи мира и подајушаго нам велију милост.
Отпјева свештеник са ђаком тропар Крститељу три пута, освјешта воду и поче да кропи по дому говорећи:
-Нека кропљење воде ове освећене отјера у бјегство све противне и ђавоље силе свагда сада и увијек и у вијекове вијекова!
Како махну босиљкачом према витрини и изговори молитву тако на витрини пуче стакло у сто комада и витрина се затресе, свештенику не бијаше свеједно, оно двоје утрнуше од страха, а прото настави још усрдније и гласније да се моли.
Кренуше они послије обреда полако пјешке према Саборном Храму ни сами не знајући на шта су наишли и шта су учинили тамо, нису одмакли ни педесет метара кад Мара зазва за њима.
-Оче, оче, сачекај!
Окренуше се кад Мара трчи ко без душе за њима, у руци носи један огромну чивију, „двадеску“ што би у нас рекли.
-Оче ја сад отворила она врата ђе је стакло пукло и нађох ово тамо, ја ексер у кући нисам никад ни један имала и ја не знам окле ово тамо!
-Дај ти то Маре мени, ја ћу у Цркву понијети, а послаћу ти Мића мајстора да ти промијени стакло сутра, Богу се моли, Бог ће добро дати!
Негдје поподне звони у Маре фиксни телефон:
-Молим!
-Помаже Бог Маре!
-Бог ти помого! Оче јеси ли то ти? По гласу би рекла…
-Јесам Маре моја добра, назвао сам те да ти се извиним и да ти кажем окле чивија у витрини, била ми се босиљкача пребила и попадија убацила чивију да је држи, а замотала концем, ни ја нисам знао за њу, кад сам ма’нуо пут витрине она испала и ено видила си шта направи!
-А Боже ти помози што ме препаде!
-Ето, сад макар знаш да није ништа наопако, него хајде ако имаш кад сиђи до нас, ево попадија штрудлу таман из пекаре извадила!
-Ето ме чим се спремим, таман нек е хладне мало!
-Збогом па се видимо!
-Од Бога ти свако добро!