Пођох рано с краја Бачке у Београд путничким возом, мислио сам ту преноћити па сутрадан до Фоче, имао сам нека посла тамо.

Елем, кренух без доручка јер као што рекох бијаше врло рано, још ноћ када сам пошао, а љето, то је био један од оних дана када крене вијест по телевизијским и радио станицама „Данас је најтоплији дан од када се мјери температура“ и када некоме на ум падне да на асфалту испече јаје. Воз прво стаде негдје у Кисачу да прође брзи, очекасмо добар комад па најзад кренусмо. Од ране зоре спарно, у возу људи измучених лица као да се од душе растају. Нико више ништа и не прича, само се по неки уздах отме.

Пред Београдом нас претјераше у Беовоз због реконструкције пруге и најзад изиђох негдје већ у граду Београду из лименог сача на ваздух након 6 и по сати вожње. Обрех се на Славији гдје сам сачекао моју Јовану да бане из Раковице, а њом ћу наравно пјешке као што ми увјек идемо, до Калемегдана на каву.

Имали смо обичај, чуј обичај, навику, да до изнемоглости пјевамо Кемину пјесму „Није хтјела“. Чуј пјевамо, деремо се као што може само двоје Херцеговаца које боли брига шта ће ко у граду Чикагу помислити о њима, значи из петних жила.

Шетамо се ми кроз Кнез Михаилову, свратисмо те поздрависмо Сашу пантомимичара који је тај дан био Рембрант, баш док смо причали с њим угледах код Коња паркиран бијели бус и на њему кап крви и великим црвеним словима исписано „Дарујте крв“. Нешто контам нисам одавно дао крв и кренем. Јована оста испред да сачека, ја рутински иштиклирам онај упитник и ето га, већ је игла у вени, крв иде, ја зезам нешто оне секе крвопије и кеса је након пар минута пуна.

Процедура је да се сједи неко вријеме након давања крви, ја испоштовао и онда се излази напоље на сендвич и сок које никада нисам узео. Бус је климатизован, напољу, већ сам рекао, најтоплији дан од кад… силазим низ степенице, прва, друга, мути ми се, падам са својих нешто више од сто тридесет кила на кољена, свјестан сам, али не могу да стојим и не видим ништа. Два снажна мушкарца ме грабе под руке и увлаче унутра.

-Колико видите прстију?

-Ммммммх, очух из себе покушај реченице „не видим уопште!“

-Притисак, дајте стетоскоп! Дијана!

-60/40 овај човјек ће да нам умре! Чујем паничан глас. Копчају ми инфузију, стављају на носила, чујем како дозивају још некога јер њих двојица не могу сами, они су сви дјеца, вјероватно средња школа, само једна дјевојка од тридесетак година је била међу њима, претпостављам доктор. Враћа ми се вид, ту је пар старијих доктора, окрећу ми свјетло у очи, нешто мрмљају, опет мјере притисак, нисмо у аутобусу, нека је болница у питању.

-Сада сте добро, али требало би да останете на посматрању, није нам јасно шта вам се десило, притисак је био пао на 50, пали сте у кому…

-Ђе ми је ранац?

-Зашто?

-Господо драга немам ја времена да се излежавам, ја морам сутра у Фочи бит! И тако након надгорњавања и убјеђивања они мене пистише да одем, тј побјегнем. Јована ме испред чека, одосмо прво да се наједемо па онда по плану и програму на Калемегдан.

Са горње стране, према Кнезу је била љетна башта, чини ми се баш „Тврђава“ да се звала, нисам одавно био. Док сам некада давно живио у Београду то ми је било омиљено мјесто за дневну каву све док не почну кише.

Дођосмо горе и осим нас је у башти била само жена у плавој хаљини, неких шездесетак година чудно пријатног изгледа. Наручисмо по каву и лимунаду, а чим конобар оде она устаде, приђе ми и гледајући ме у очи као да гледа кроза ме рече:

-Требао си данас да умреш, али те чува један велики светитељ! Пружи ми руку!

Ја помислих да хоће да ми гата у длан, а то баш нисам волио, извадих неки новац из џепа и дадох јој рекавши:

-Знам да ме чува велики светитељ и хвала му на томе, узми ово, нема потребе да причамо ишта даље! Она поче да плаче и оде иза нас, на ону велику ливаду према врху Кнеза. Окренусмо се, одмах за њом, оно новца што сам дао стоји на поду, а жене ниђе.

-Откуд је уопште могла знати шта ти се десило? Ово је Београд брате, а не Гацко!? Прво је што рече Јована након шока.

-Немам појма, ништа ми није јасно! Позвах конобара да платим и упитах да ли је та жена чест гост, он ме пита која жена. Након баш дугог објашњавања како изгледа и гдје је сједила човјек остаде при причи да смо ми сво вријеме једини гости у башти.

Збуњени одосмо да прошетамо и одлучисмо да свратимо у цркву на Калемегдану крај које смо ето случајно наишли. Уђемо ми унутра кад на икони она бака из кафане. Ми укочени гледамо у икону, а свештеник у нас.

-Зашто тако гледате мати Параскеву? Најзад скрати тишину.

Ми му испричасмо шта нам се десило, а човјек ће на то, као да је то сасвим нормална ствар и није никакво одступање од свакодневице:

-Ах, зна мати тако да прошета около! Уз осмјех.

И тако, тада сам сазнао да је велики светитељ који ме чува баш онај који се празнује на мајчин рођендан који би био ево баш данас да је још ту…