Давне неке деценије провели смо у социјализму, ако не знате шта је то, е па то вам је кад сви мисле да је све свачије, ми смо као једно огромно друштво и свака фирма, свака фабрика, школа, факултет, вртић, ама баш све је друштвено.

Ако све припада друштву то значи да је све свачије, а наш народ давно рече, можда мало и пророчки „што је свачије није ничије“, тако и код нас.

Познати смо као јако интлигентан народ, деценијама већ предњачимо у одливу мозгова, зашто одливу?

Па рецимо зато што интелигентан мозак тражи адекватну надокнаду за своје ангажовање, а углавном је нађу у некој држави другачијег уређења, но о том потом!

Интелигентни људи су познати и по томе да су што се тиче физичког напора јако лијени, а  лијени људи су обогатили свијет за нека савршенства од изума, све да би себи и сличнима олакшали посао.

Они најинтелигентнији успут углавном остану без образа, савјести и сличних трица које „спотичу“ људе, те су такви одлучили да ипак остану овдје, оснују странке и предузећа и прелију оно што је било свачије-ничије у своје дубоке џепове и тиме томе лутајућем добру без смисла дају коначан облик и смисао.

Опа, ево сад постадосмо капиталисти!

Толико смо интелигентни да смо постали познати широм свијета, тако да се у свјетским метрополама нису могли запослити домаћи стручњаци ако у понуди има наших.

Тиме оптерећен модерни европски човјек склон подвалама и натализавању „варварских племена Балкана“ даде нам болоњску декларацију, њоме омогући свакоме ко има стрпљења да мирно сједи у учионици и препише са интернета по који семинарски рад, да дође до факултетске дипломе.

Постадоше људи инжењери, професори и ко зна шта још без пуно гријања столице, онако, рекреативно.

Завршише пост – дипломске, мастер (то код нас значи мајстор) студије, постадоше мастери (то се прије постајало с три разреда заната), уписаше докторске студије, одбранише докторате, и добисмо земљу (мислим на ону бившу, заједничку) са највише незапослених доктора у свијету, е сад, да ли ти доктори имају икакве представе шта су они студирали и какви су стручњаци из својих струка не знам, то знате много боље од мене.

Све у свему, бравара, столара, металостругара, глодача, ливаца, брусача и осталих заната нема, земљорадника по готово, сточара тек нема, зашто би и било, коме треба да ради ко коњ 8 сати дневно на стругу за добру плату, кад може имати докторску титулу, сједити кући беспослен, живјети од материне пензије коју је зарадила радећи као чистачица у друштвеном, текстилном комбинату „Ђуро Салај“ у Врапчићима, то ти је оно гдје је пијаца сад!

Што би он устајао у поноћ јер му крава тели теле које ће за два мјесеца продат за 500 еура, кад може мирно спавати на кревету који је ћаћа купио на рате преко пензије коју је зарадио бацајућ малтер у мостарском Грађепу!

Градска цура, мамина принцезица, заврши средњу школу, остави момка јер иде на факултет у Београд, (а и био је већи кретен од свих њених досадашњих момака), упише факултет, нађе момка, заврши факултет, остави момка, упише мастер из концентричног опадања латица холандске Лале ношених сјеверцом при температури од тридесет два степена и влажности ваздуха…

Нађе другог дечка, колегу са мастера на дизајну сједишта за  кабину копилота у космичким бродовима за свемирску колонију на јупитеру.

У 37. години се узму, добро, он је нешто старији, обарао га професор због дуплог штепа на рукохвату…

Завршили су мастере, подстанари,  он незапослен, она ради у маркету на каси, гурају докторске студије, кад то заврше, лакше ће до посла, он завршава за бога, а она за директора васељене.

Са њене 43 некако путем вјештачке оплодње, из четвртог покушаја.  добијају дјевојчицу, коју ће пазити до краја својих живота, значи јако кратко, и упутити је да студира и интелектуално се уздиже јер све испод тога није њен ниво.

 

Радослав Миленков завршио за шумара, добио посао у Шипаду, није нека плата, али пријављен је, остао у селу, оженио Милицу Јаковову, мало по мало купио Драгово имање јер је он одселио код сина у Шведску, набавио трактор и све прикључке, има четири сина, већ му поодрасли, двије шћери још у основној школи, не знаш које је љепше!

Кажу двадесет крава има и лијепо стадо оваца, раде ко црви, али имају и бијелих ‘чела!

 

 

Зашто нам опада наталитет и ко је у цијелој овој причи онај паметни, питање је сад?

Познавао сам једног доброг домаћина са села, тај је имао, што се у нас каже, и птичијег млијека, радио је вриједно и дан и ноћ, да сачува то што има и да стекне још више.

Имао је велико стадо оваца, неколико коза и крдо крава, коње јахаће, волове ораће,  свиње, псе, мачке, кокоши и по коју ћурку.

Заобићи ћу сву осталу стоку и перад и задржати се на овцама, јер су оне некако саме одлучиле да постану тема овог мог писанија.

Радоје, тако је име мом домаћину, по дану би чувао овце од вида до вида, пазио да се добро напасу, да коју не однесе вук, да се која не сурва низ литицу кад их одјави пут Зимомора.

Гледао је да их око једанаест напоји на планинском врелу па да их онда око подне спландује под један храст широке крошње који је са читавим мјестом око њега, баш због стада добио име Пландишта!

Радоје је са својим стадом дијелио сваки тренутак свог живота, кад је стадо пасло он је стајао међу њима и пазио, кад је стадо пландовало и он је могао мало да одмори, ипак на опрезу, да не би вук, кад је стадо најзад било спраћено у тор, Радоје је и тада био ту, да припази ако се нека почне јањит, ако не дај Боже која заковрне…

Кад је стадо киснуло и он је био мокар, кад је стадо стајало на сунцу и Радоје је тада муку мучио у зноју лица свога.

Све у свему, више је Радоје, домаћин добри давао себе стаду него што је узимао из њега, и свака овца је била задовољна, имала је довољно воде и хране, а и солио их је редовно.

Дакле овце су имале све што било којој овци треба, ни једна није имала превише, а ни једној није ни недостајало нешто.

Радоје се питао за све и био је апсолутни владар међу стадом, Није дозвољавао демократију, нити је дозвољавао било којој овци да постане охола и пожели нешто више осим хране, воде, соли и чисте појате.

И све док је било тако све овце су биле срећне са оним што имају, кажу да се дешава по некад да овца умисли да је вук, па чак и да је домаћин, али ту онда нема ни стада, ни домаћина,а ни куће!