Сеоска кафана, у планинском градићу као и увијек у ово доба године хладно, температура у минусу, мјесечина полаже своју свјетлост на дебео, замрзли снијежни покривач. Поглед кроз прозор одаје утисак зоре, мада је ноћ тек почела.

Сједимо за шанком, музика је тако тиха да је скоро и не примјећујеш, а прија. Таман може да се прича без галаме и оног познатог кафанског упињања да разумијеш саговорника.

Мирис херцеговачке траварице у ком се мијешају рузмарин, лаванда, нана и неизоставни пелин, употпуњује угођај. Флаша тог зеленкастог еликсира нам намигује са шанка, полако односи памет, а заузврат дарује мудрост.

Након општих тема, како ноћ одмиче, ракија обично доводи до неких личних и дубљих прича.

-Колико планираш остат овдје?

-Мјесец дана! Зима је, дао сам свима колективни одмор, нека људи празнике проведу са породицама, неће се пропаст!

-Свака теби част, мало је таквих газда!

-Ма који црни газда, пусти то! Него рекох ли ти да женим сина?

Погледах га и у тренутку се замислих, изгледа млад, млађи од мене, супруга му такође, а већ жене сина. И ако му познајем читаву фамилију никада нисам размишљао о томе колико човјек има година, дјеца су му већ велика.

-Нека је са срећом кад је већ Бог дао да се млад ожени!

-Хвала ти добри мој, а и ја сам се млад оженио, млађи од њега!

-Баш те хтједох питат докторе колико имаш ти година?

-Ја ти имам четрдесет година, жена такође, овог малога смо добили кад смо имали по деветн’ес’!

-Оженио си се са осамнаест година?

-Јесам, обоје по осамн’ес’ и годину пошље добили Милоша, па онда још петеро, и успјели завршит и факултете и све остало, па и њих школовати. Милош ми био пошао у школу, ја још нисам из школе изиш’о!

-Па шта би, што се ожени тако рано?

-Због граматике браца, само ме је граматика оженила! Ти знаш да ја никад нисам прич’о граматички правилно, друго је кад пишем, ипак сам ја доктор, морам да пазим, али у разговору, пушћи бола’ мора се знат да сам сељак чо’ек и ако сам школе завршио!

-Како граматика човјече!?

-Ево ти почех причат’, снијег, ‘вако ко сад, мало вјетра пуше и мете. Ја једно јутро изиш’о на вр’ села са скијама, кад однекле издуши моја Јела, лијепа бијаше, ма и сад је, мени љепше нема! На њој црвени капутић и плетена капа на глави, матер јој је добро плела, руката жена била и ткала је, ма сваки пос’о је знала! Она изађе на ону подину, шал јој преко лица, само јој се оне очи виде, а очи, Боже свети! Ја љепших до дан даниле видио нисам, кад би је срео ђе по селу и кад ме погледа заборавио би шта сам шћео рећ!

Елем, пуше вјетар па све хучи, једва сам себе чујеш и то кад добро подвриснеш. Ја како је виђох загаламих: -Ош се грудат са мене? Рекох да никад нисам пазио на граматику!

-Хоћу, хоћу! Насмија се она па се окрену и све поскакујућ оде селу.

Сам мислим шта јој би Боже ми помози!?

Ја остадо’ још мало, досади ми сам скијат па и ја одох пут села, ја на врата, покојња ми се мајка склопи око врата, поче ме љубит, ћаћа сипа ракију, ништа мени јасно није, само је неко весеље у питању!

Први пут у животу да ми ћаћа чашу додаје, вели:

-Ову ти је ракију ђет покојњи закопо кад си се родио и оставио аманет да је начмемо кад се женијо, јесам копо метар снијега и по метра земље да дођем до ње, али не жалим! Кукавче црни ја тек онда сконтах да је весеље што се ја женим.

Елем ја се правио ма’нит ко да је намјерно, ђе ћу рећ да је грешка, а ћаћа ископ’о толико, да је нека друга ђевојка рек’о би одма, али Јела, брацане мој, ђе ћеш ту прилику одбит! Њезини већ знају, а тројицу браће има, кад би им рука доп’о… и поче да се смије ко блесав.

Ето, мени је ова моја неграматика срећу донијела вавијек, а ви вид’те како ћете причат!

Устаде и оде! Човјек четрдесет година, а сина жени…

-Колико сам дужан ја!?

-Ниси ништа, платио је доктор!

-Хајде онда лаку ноћ!

-Лаку ноћ!

Основна сврха и циљ сваког градитеља мостова је да повеже двије обале и омогући човјеку да пређе преко воде или какве природне развалине на другу страну.

Мостови дакле постоје да би продужили путеве тамо гдје би се они иначе завршили, тако они некако постају почетак краја пута или његов наставак, тешко је дефинисати.

Неки мостови својом грандиозношћу и инжењерским рјешењима ће заувијек фасцинирати човјечанство, такав је рецимо мост у Лондону, па онај у Сан Франциску, мост на Босфору који спаја два континента или за мене неизоставна Шупља Ћуприја – Стари мост у мом родном граду.

Но низводно постоји један мени још дражи и по својој суштини величанственији мост, архитектонски он није ништа посебно, чак, не бих волио да га увриједим, јер мостови о себи скоро увијек имају високо мишљење, но он изгледа по мало биједно.

Недовољно широк да се два аутомобила могу мимоићи на њему, раван и без икаквих украса, ослоњен о неколико обичних бетонских стубова, са некаквом металном оградом наоко без икакве естетске вриједности.

Мост је чак и својим неимарима изгледао тако безначајно да му ни име нису смислили, није ето било потребе да се неко креативно замара.

Но неки од нас знају какву душу има то парче армираног бетона пружено између обала, ниско изнад воде.

Неретва се некако вијугајући кроз херцеговачки крш наметнула као главна и најјача ријека, успут купећи рјечице, прождирући њихове суштине и имена, јачајући на њихов рачун и стремећи ка мору.

Буна је већ друго, само њено име донекле описује њен карактер, она настаје тако што у невесињском пољу земља прогута ријеку Заломку и зароби је у својој утроби, ех ту Заломка побјесни, отме од земље још неке подземне воде и васкрсава попут Христа у селу Благај изводећи симболично подземне воде уза се као Еву и Адама из Ада.

Буна се буни и против стереотипног извирања, она нема извор као друге, она пуним капацитетом једноставно истиче из пећине у брду као већ формирана, стара и искусна ријека. Кад би Дунав био тако величанствен на извору Европа би од његове воде постала море! Ток јој је кратак, али живописан и величанствен у својој љепоти кроз најљепши предио земље Херцегове.

На свом ушћу, на мјесту на којем би требала као невјеста да се преда своме женику Неретви, Буна се опет буни, теку упоредо неколико стотина метара, пред собом обе пролокавајући стијене и од њих правећи разне канале који из стољећа у стољеће само продужавају склад њиховог плеса и тока раме уз раме.

Стекао сам утисак да Буна жели рећи Неретви: „Погледај ме, једнако сам моћна и јака као ти, не можеш ме узети силом, заведи ме овдје гдје течемо паралелно, показујући једно другом своју љепоту и силу, мало ниже ћу ти се предати добровољно, из чисте љубави, даћу ти прилику да ми се још мало дивиш не дотичући ме!“

Таман ту, на том романтичном мимоходу гдје свака ријека пјева оној другој својеврсну серенаду које се утапају и праве складну симфонију хука који одзвања међу кршевитим брдима, смјештен је онај безимени мост.

Ако испод моста протичу двије ријеке онда би мост требао спајати четири обале, али не, двије обале остају ван домашаја ока, оне су у другој димензији, ваљда оној коју та љубав и чежња двају ријека творе негдје тамо, на неком нама невидљивом мјесту. Ту Неретва и Буна немају маргину, теку упоредо милијући једна другу, но са ипак јасном границом тих хладних, али загљених тијела…

Ето, то је мост који спаја четири обале и грли двије ријеке као бетонски шал за љубавнике.

Мост који спаја Баћевиће са селом Буна, узводно са Мостаром и низводно са Житомислићем, Почитељем, Чапљином, Морем.

Мост зарљаја двију ријека.

-Куда сте?
-С Потока поред дома па уз Порим на Рујишта, уз ‘Анско Поље па низ Голо брдо, па кроза Шарицу у Падежине, отале у Днопоље, па уза Жљебину, морали смо, уз Брезу је пут разнијела вода.
Онда на Смрчањ, па уза Велике и уз Мале Неђеље па преко Капине Рупе у Тијесно.

Из тијесног немаш куд него десно у Сопиља или лијево кроз Лакат, туда смо и отишли, из Лакта у Хрушта, па у Придворце из Придвораца поред Чуљкове куће, преко Дрвене ћуприје подно Сопиља, Пушковића кући, онда крај Станковића у Ждријело, поред Руже до Читлука.

Отале смо ти побро мој на Мољево Брдо, ускрај пилане кроз Бојишта до Трапа, отале поред Тополе у Касабу, па на Килавце, свратосмо на Брежине те пописмо по каву, отале у Жиљево, па крај Чања и Залужја на Оџак, с Оџака на Љесковик и у Зови До, даље ђе ћеш бијо нејадан но у Бежђеђе.

Збежђеђа покрај Вујовића и Давидовића на Дивин, с Дивина у Фатницу па у Ора’овице, даље ти иђу Пађени па плана и ето те у Билећи.
Даље знаш и сам, путем, путем, па улицом, улицом и ет’те у мене пред кућу добри мој, кад бидеш на капији чувај се гарова оће ижјес’ загалами изаће неко!

Ако нешто волим, онда заиста волим да путујем, ријетко када се одлучим на путовање због самог мјеста на које идем, одмора или слично. Путујем због искуства, због догађаја, доживљаја, вјерујем сложићете се, све то можете наћи само и једино у људима.

Волим возове, волим их оном љубављу као што волите особу, не некакву машину без душе и свијести! Возови су за мене нешто високо изнад тога!

Жељезничка станица Београд, само по себи то мјесто је живописно и пуно душе, толико трагова би човјек могао да прочита на том перону, толико прича, толико судбина, суза, осмјеха, уздаха, љубави.

Толико војника је одатле сјело у воз и отишло, први пут из родног града, од родитеља, од мајчиног загрљаја, толико их је сишло са воза не знајући ни гдје је дошло, ни куда сад, ни зашто баш ја и зашто овдје.

Толико студената, радника који долазе трбухом за крухом, толико несрећника, просјака, заљубљених парова, дјеце…

Да, све то би човјек могао прочитати, кад би могао!

Послије најаве преко шкрипавог разгласа да је путнички воз за Суботицу у перону и да креће по пријему путника, уђох у ходник и почех тражити мјесто за себе.

Мјесто сам увијек тражио крећући од локомотиве ка задњем вагону.

Човјече у који год купе погледам све је пуно.

-Није ми фрка, остаћу у ходнику, отворити прозор, пушићу и гледати равницу, ноћас је мјесечина. Прође ми кроз главу.

Експресни возови ми нису баш најдражи, они су некако преудобни и претихи, немају ону везу са спољним зраком, са шинама, са земљом, са вањском температуром, временским приликама и поготово са мирисом предјела кроз који се крећу.

У тим мислима дођох до једног купеа негдје на средини композоције, у којем угледах људску прилику смјештену до прозора, са цигаретом у руци.

-Ево га, овдје је једно у купеу и још пуши, неће ме пеглат’ кад запалим. Оте ми се мисао.

-Добро вече! Покушах да изговорим довољно гласно, а ипак не прегласно да препаднем ону прилику наоко замишљену и загледану у већ пролазећа села у околини Београда.

-Hello! Зачу се са другог краја купеа и паралисаше ме очи, Боже какве очи! Знате оне очи које је греота назвати лијепима јер је тај придјев сувише приземан, танак и ништаван да их опише.

Оне које кад те погледају прођу ти кроз душу, загрле је са супротне стране и остану ти у сјећању за увијек. Чуј у сјећању!? Залијепе ти се за срце, душу и све што те сачињава.

-Види сад ово, ем има овакве очи, ем ћу морат да се патим и причам с њом на енглеском који ако ћемо искрено причам скоро као Тарзан. Изговорих на глас, ионако ме оне очи (ваљда) не разумију.

-Кхм Good evening! Is there one seat available for me? (Ни не помишљајте да сам баш тако рекао, једва сам скрпио то питање на мом мало је рећи лошем енглеском)

–Of course, please, sit where you want! Одговорила је показујући осмјех који по љепоти ни ни мало није заостајао за очима, а ни по оном прожимању кроз човјека.

Сједох преко пута баш да бих могао да се истопим у тој љепоти од призора, није ми више падало на памет да гледам равницу нити да удишем мирисе јесењег орања, све то је било мање важно, кроз равницу ћу се надам се и вратити, а њу, њу видим задњи пут.

Свачије путовање има некакав циљ, моја су такође имала, с тим што циљ мог путовања никада није имао циљ нити јасно дефинисану сврху, кретао сам се искључиво због кретања, претварао сам своје битисање на земљи у глагол, у покрет у мисао, у ријеч, у звук. Постајао сам ријеч, ријеч која се дијели, склапа, настаје и нестаје у даху, у тренутку који превазилази вријеме и наставља да постоји у вјечности.

Путовао сам за Будимпешту, али сам хтио до Врбаса да искористим ту дозу путничког воза, да се саживим са тим пуцкетањем, лупкањем, шкрипом, са несавршеношћу савршеног кретања, са људима који су заједно са мном у возу.

-Ко је она, одакле долази, гдје путује, о коме мисли иза тих очију, налик божанским, које се прелијевају у полутами купеа недалеко од мене, упорно држећи мој поглед у своме и не дајући му да врцне било куда, па чак ни да трепне?

Губио сам се у њеном погледу, у мислима, доживљају њеног бића и себе, као да сам у тим очима гледао у своје дубине, не у искуство, доживљај, осјећај, него у суштину свог бића, некако се сједињавајући са њом, оним што она јесте…

-Путници за Врбас нека се припреме… Прену ме из тога нечега у чему сам био ево већ сатима који прођоше као трен. Зграбих свој ранац, једину материјалну имовину и сапутника, онај сиво-маслинасти, скоро увијек чађав и прљав од разних путовања, који је већ прелазио у домен духовног иметка јер је све више гумио материјалне особине. Устадох и кренух да нешто кажем, да се опростим, са изустим било шта што би на неки начин био поздрав двоје људи који…

-Шта који? Човјече она нема појма шта ти у својој чупавој, лудој, неиспаваној глави халуцинираш, она је путник који иде негдје и сутра те се неће сјећати, осим можда као чудака који је бленуо у њу сатима и задао јој доживотну трауму! Упадох себи у мисао, такорећи пресјекох је и не доживљавајући да узрок мог мозгања стоји испред мене, гледа ме са сузама у оним очима које не умијем ни да опишем и примиче се.

-So goodbye now and thank you for being mine tonight!

Пољуби ме у образ и стави ми у руку папирић, затим се склупча на сједиште и загледа у перон уз дуг уздах који је рекао више од сваке ове ноћи неизговорене ријечи.

Изиђох напоље не знајући шта се догодило, шта се дешавало већи дио ноћи, а ево већ свиће. Ноге које су ме до сада јако добро служиле, носиле су ме као да нису биле моје, а и равнотежа ми је била проблематична за одржавање.

Сједох на клупу у перону покушавајући да дођем себи, бацих поглед на воз, њене очи су ме гледале нетремице, дунула је и на замагљеном стаклу нацртала два круга који се преклапају до самих оса. Воз је кренуо, а ја сам остао сам, празан и бесмислен на врбашком перону.

Неколико тренутака касније сјетих се те погледах онај папирић:

Stavroula Kalozumi

Οδός Αγίου Δημητρίου 52/А

Θεσσαλονίκη Ελληνικά и број телефона.

Имам неки осјећај да ће циљ мога слиједећег путовања имати свој циљ!

Мени мазнули касетофон из аута и сад Деле ми каже: -Брате ево ти број Марли ће ти завршити јефтино неку добру музику.
Назовем ја типа и договоримо се да се нађемо у Дунавском парку пошто је мени ту близу, а он ће са Лимана брзо стић.
Дођем ја у Дунавски, гледам,

ниђе некога ко може бит Марли, контам оно дредови или макар дуга коса.
Звони мени телефон, јављам се и видим у близини ћелавог, крупног типа који држи телефон на уву.
-Јеси ли ти Марли?
-Јесам брате, што!?
-Ја очекујем некога у Раста фазону.
-Ма тако ме зову јер ми ћале лимар.