Напила ме гамад недалеко од Свете Софије,
водали ме сву ноћ
неколико пута преко Босфора и натраг.
Сад не знам јесам ли у Европи или у Азији,
ма не знам ни јесам ли жив или мртав,
нити јеси ли ти Цариград, Константинопољ или Истанбул.
Јебо ли те ћаћа превртљивог!

И заиста, тај Цариград је чудо!
Тих дана сам се дружио са неким Православним Турцима, српског поријекла, скоро па Србима, додуше они себе тако и зову, говоре српски, пјевају српске пјесме, пију ко да су са Романије.

Тамо имаш пуно право да кажеш „Не знам на ком сам континенту!“ кад се напијеш ко свиња која се у том дијелу свијета јако ријетко среће!
Кратко сам био, свитања су слична као у Солуну, изузев звука који превлада над чудом свитања свега пар тренутака послије.

Да се разумијемо, нису они мене држали за гушу и кљукали којекаквим мастикама ко домаћин товну ћурку кукурузом шећерцом!
Купили су ме причом, понашањем и свим другим чиме те чо’ек у кафани купи да можеш ноћима с њим мијењати кафане на два континента у истом граду.

Ту се тргује душом, емоцијом, оним невидљивим флуидом који лебди око шанка тек након прве од које се стресеш, друге мало мекше и треће која ти као пернати јастук уморном путнику скине сву муку и припреми те за четврту која је као лаган сан што вуче сваку слиједећу.