Једне Године уз кошевину поче Гоја сазивати косце, тражио је снажне младе људе из села као и сваке године, а они су једва чекали да се одазову јер су знали да Гоја не гледа да му се коси по систему услуга за услугу као што је то био сеоски обичај, Гоја је косца плаћао и хранио добро као и сваког радника којег је унајмљивао за било који посао.

Првог би увјек позвао једног свога имењака који више није био ни тако млад ни одвише снажан, али је Гојку било стало до њега. Њега би метнуо првог међу косце и осталима да он не зна забранио да га претичу. Он је био мјерило брзине кошевине! Није било никаква зора ни срклета, гледао је да млади прате старијега и да се нико од њих не рашчепи од посла као што то млади умију урадити не би ли се један другоме показали као јачи и силнији.

У овакву мобу се иде зором, ако је могуће прије сунца јер се косити по челопеку не може. Иде се и прије доручка па је зато потребно већ неђе око шест сати упослити жене да спреме и донесу на њиву нешто за појести и попити. Како ваља и Бог милује, таман у то доба појави се ниж њиву и Даринка са шћерима, метнуше на откос мушему и на њу свакојаке хране, а највише меса. У бутељама вино и ракија, у плетари вода.

Посједаше косци и почеше да доручкују, а Гоја их све нутка вином и ракијом, прави беванде, сретан, посао иде, а и од љепоте не мореш гледат, таман да је туђа њива, а не твоја.

-Има ли шта љепше кад дванаест коса сикће низ њиву, Боже? Оте се Гоји мисао, а у том моменту виђе да његов имењак Гојо одваја месо са стране, на марамицу, а једе пуру, кисјелину и бијели хљеб.

-Бога ти Гојо шта то радиш? Не мореш био нејадан косит на пури!

-Е име моје! Море Бога ми, но ти не знаш! Није ти никад невоља била!

Гоја застаде мало, растабири о својој надмености за коју није до овог момента ни знао, мало примири ону брзоплету и експлозивну херцеговачку ћехру па узврати:

-Није ни теби макар данас кад у мене радиш невоља, а то што си одвојио на марамицу поједи, не мораш данас од уста одвајат да би ђеци понио! Имаћеш шта и понијет!

Кад угрија сунце и прије него што наћера косце кућама Гоја их остави, оде у Избу, скиде с клина читав пршут и читаву сланину, метну у брашеницу, а по врху у папир замота десетак јаја, у другу брашеницу нареди Дари да метне кило масти, кило сира и кило кајмака, а затим сједе под одрену и сачека да сваком косцу насамо исплати дневницу. Гојо приђе посљедњи…

И сљедеће јутро су косци прије зоре били на Гојковој њиви и опет их је сунце рашћерало тачно кад је требало, опет је сунце свануло дакле, а кажу да свањава само док још има добрих људи који саосјећају са другима.