У оно вријеме бијаху ручни сатови добро скупи, ко је имао сат рачунао се виђенијим и бољим домаћином, па је и у друштву чим се са том справом на руци појави био поштованији и боље се пазило на њега.

У нашем селу у то вријеме био један Млађо, приличито чудан чо’ек био за оно вријеме, по моме виђењу и за данас, он је имао два сата, један носио на лијевој, а други на десној руци, а ни један му никад није био тачан.

Једном пође Млађо пут Мостара рано ујутро, то је било још за Аустроугарске власти, обуче једино одијело које је имао, јер су и одијела тада била ријеткост, метну сатове на руке, устаче шеншир и пође низа страну. Требало је козјом стазом проћ пола Вележи, спушћат се у Кути, па отале низ Ливач и Врапчиће до на жељезничку станицу која је некако таман тада и била прорадила у пуној снази, прошла жељезница преко Ивана до Сарајева и даље кроз Босну.

Кад је био низ Плочно сунце таман обасја Рашку Гору и Раштане, али се Неретве још не дофати, нити доприје до лијеве обале, ко да је и оно презало дотаћи хладноћу Неретве и прегазити на рабачку страну, долина је изгледала подијељено, ко да је пола Божије, а пола ђавоље Боже ти мене опрости.

Таман више Кути срете старог мудраца Лазу који је био толико мудар да му је прича понекад изгледала као будалаштина па је прост народ није могао ни разумјети, те би само потврдно климали главом и једва чекали тренутак да што даље одмакну од њега.

-Добро ти јутро Лазо!

-Добра ти срећа Млађо, куд си то зором упро?

-Ево пош’о у Мостар на воз па ћу пут Сарајева!

-А кад ти полази воз?

-У осам из Мостара!

-А која су сад доба?

-Лијеви ми сат касни по сата, на њему је пола седам, а десни ми брза по сата, на њему је пола осам.

-Па колико је онда стварно?

-Не знам, али се уздам да ћу стић на вријеме!

-Ако ти један касни по сата, а други брза по сата онда је истина између! Сад би по томе требало бит седам! Рече мудрац и дода: – Ако поиташ стићеш таман на вријеме, одавде ти таман сат добра хода треба! Ајд у здрављу!

Млађо пожури схвативши да би могао и прикаснити, али му мисли узе прича о тачном времену у средини између сатова на лијевој и десној руци.

Кас сиђе низ Уборак и докопа се Краљевина, па отале скоро под Сутину дође срете Божу, локалну будалу који је понекад толико махнитао да је простом човјеку то могло изгледати и као мудрост.

-Добро ти јутро Млађо! Ђе ћеш зором?

-Добра ти срећа Божо, ма пош’о на воз у Мостар, па ево таман ћу окаснит!

-А која су доба?

-Лијеви ми сат брза по сата, на њему је пола девет, десни ми касни пола сата, на њему је пола осам!

-Па колико је онда тачно шта велиш ти?

-Рече ми Лазо мудри да гледам тачно између њих, онда би требало бит тачно осам сад, што значи да окадних на воз!

-А кад опет има воз?

-Ујитру у осам сати, али џабе ми кад ја ујитру морам бит у фишкала у Сарајеву!

-Мој Млађо! Ајде ти послушај Божу манитога, ако умијеш навит сат ти навиј оба да је на њима осам сати, па један метни у џеп, а други носи на руци, оба су ти лијепа сата, по дван’ес’ рубиса рек’о би, па куд гођ иђеш ти вазда мијењај сатове и народ ће те још више цијенити, а за Сарајево неш окаснит, Ћири до у Раштане треба двадес и пет минута, ето ти газа на Капићу, само се ође спушћи низ обалу и изуј ципеле, кад прегазиш Неретву на станици си пет минута прије воза, ајде, збогом и пожури!

Млађо пожури и заиста стиже на раштанску станицу пет минута прије воза, а кад најзад сједе у вагон поче размишљати о будалама и мудрацима, затим се осмјехну, нави оба сата на пола девет, десни скиде с руке и метну у џеп, узаслони се, забаци главу и док је Ћиро пиштао и ћућукао он остаде у мислима са Божом и Лазом, покушавајући да разабере ко је од њих већа будала, а ко мудрац.

Тачно између двије руке на којима су Млађини сатови, чељади моја добра, налазе се груди, у грудима као што већ наслућујете бије срце, е ту би можда могло бити нешто истине, ако се добро загледамо, између сатова…