Уколико данас прослављате свето тројство онда нешто није у реду са вашим календаром јер се у православној цркви на данашњи дан не прославља никакво свето тројство него Силазак Светог Духа на апостоле – Света Тројица, Духови, Тројичиндан!

Тројица – Три личности – Ипостаса једног Бога које су као Бог у кога вјерујемо описане у символу вјере.

Тројство – три неживе ствари – предмета без личности, воље, свијести и живота!

Имали смо једну људину, Драган Головин се звао, пола Рус, пола Хрват, а Србин. Чудан тип, добар ко хљеб. С покојним ћаћом био и варен и печен па и мене волио ко да ме родио. Прије рата смо живјели и комшијали у Врапчићима, а и рат нас не разбаци вома, мореш рећ опет у комшилуку.

Волио је да попије и да се нашали, а ја сам се могао с њим шегачити како сам хтио, то јест колико ми је (без)образ дозвољавао! Све ми је толерисао ко своме Димитрију, можда и више!

У рату остаде без једне ноге, али то му опет није сметало да се пентра по скелама и малтерише, или да попије кашун вина у Антеља за Аранђеловдан. Мого је попит ко Рус што је на крају крајева неђе у себи и био.

Некад би се са оном својом подлактом штаком догегао с вр чаршије до у Братића у кафану и наручио лозу и кувану каву, ја сам ко махалско пашче волио наић чисто мало да га згризем и да се насмијем одговору који је увјек био духовит.

Сваки пут кад бих му се јавио он би ме загрлио, пољубио и питао за Дулу и Љубицу.

Елем, сједим ја једном сам у Братића, пијем каву, неђе је око пола седам ујутро, испуњавам укрштеницу, вели „Човјек без ноге“ бројим, оно седам слова, ја напишем „Головин“, знао сам ја да треба „Инвалид“, али мени је дражи Головин од икаквог другог, непознатог инвалида опште праксе, да се разумијемо! Посједио још мало и отишо. Није прошло пет минута звони у мене телефон, видим његов број, помислих да му је можда стигло нешто па да прискочимо истоварит пошто је кућу реновирао, а Димитрије и његова екипа још ђечина.

-Молим Драги?

-Назво сам те сине само да ти мајку поздравим, ето, ћаћу овај пут нећу, а ако имаш кад дођи у Братића да пијемо ракију скоте један!

Нормално да сам отишао, јер сам волио тог грмаља с меком душом. Нисам му мајке ми намјерно подметнуо укрштеницу, исто бих написао и да сам био у Шековићима ђе он није никад био, макар ми је тако реко.

И тако, сјетих се покојног Драгана баш данас на задушнице, надам се да је тамо гдје добре душе почивају јер заиста му је тамо мјесто!

Контам да и горе сједи са испруженом оном пластичном, лијеви лакат ослоњен, више окачен на ручку штаке, у руци му Дрина, на столу лоза, Бик упаљач и новине, на глави згужван качкет, сиједа брада и наочаре.

Можда качкет више и није згужван јер нема горе нас билмеза да га љутимо па да гужва капу и премеће је из руке у руку шкрипећи зубима.

Човјек без ноге, седам слова вертикално…

Под лозовом ладовином је каменом поплочана авлија, једном страном се завршава каменом кућом са дрвеним вратима и око њих симетрично постављена два прозора, све троје офарбано у загасито плаву боју. Око врата и прозора камени диреци остављени старији од остатка зида, као некакав рам за скупоцјену слику. У њима на прозорима коване демире, а споља тешке храстове канате које кад се затворе не пуштају ни зрачак сунца у кућу.
На сред авлије храстов испуцали сто са гвозденим ногама, на њему меза, боца ракије, лугара и три каве. Око њега Гоја и његова два најдража госта, калуђер Илија и мула Хасан.
С друге стране, насупрот куће капија са два гвоздена коња који један другог дотичу њушкама кад је капија затворена. У ћошку, лијево од капије, гледајући од стола, стара пумпа за воду, неђе под њом је зар бунар. Пред њом округло корито од туча, кажу да је то остало иза аустријске војске у првом рату, ваљда дио од некаква наоружања.
Сунце већ оборило, само што није на Рашку Гору сјело, а Гоји као и увијек падају на ум неке мисли које би ријетко коме другом.
-Бога ти Илија, кад ја једном најзад умрем, ослободим ово село и комшилук тегобе и муке у виду свог присуства и пођем пут оног свијета, да ли чамцем или оним Јовановим мердевинама, свеједно, какав би ми ти говор држо на опијелу које ћеш надам се служити!?
Илија потегну ракије, накашља се, устаде, прекрсти се и поче:

-Када би ваше нарицање и сузе за покојником, другови и другарице, било одраз покајања, ја бих био најсретнији!
Но знам вас, а и добро памтим! Куртоазија и популизам је најгори облик лицемјерства!
Већина присутних овдје сте фарисеји који сте дошли само да би били виђени и поред тога да се увјерите да овај у сандуку заиста више није жив!
Све што сте рекли на њега до часа његове смрти, рекли сте из чисте зависти! Но откуд завист у вашим душама? Нисте могли да будете као он, а нисте имали чиме да га уцијените да постане као ви!
Чудно је да над одром свога пријатеља један монах назива присутне друговима и другарицама, ко какав комуниста сличан вама! Но браћом и сестрама вас не бих назвао ни у лудилу! Ни пријатељима такође јер сте свачији другови – ничији пријатељи!
Свога брата сахрањујем, поред мене стоји Мула Хасан, свештеник друге и другачије религије, такође мој брат и пријатељ, ту смо из чисте љубави и наше молитве узносимо Творцу да у своје наручје прими нашег вољеног брата Гојка. А ви? Шта ћете ту другови? Жалите што сутра нећете имати тему? Надам се да ће и ваша завист бити овдје сахрањена са Гојом! Амин!
-Вала им метну до балчака! Јави се Хасан.
-Ђе ћеш јадан не био тако Даринку срамотит пред свијетом на Гојиној сахрани? Ја додуше нећу држат говор, а то и Гоја зна, јер и ако заиста будем жив тада и стајао уза те, ја ћу бит пјан, што од туге, што зато што ће Гојин подрум најзад остат без страже, а пјана глава не носи барјака! Додаде па поче да се смије.
-Само ти Илија удри по биједи, колико ме је Гојко срамотио, не мореш ти за девет живота! Добаци Даринка у пролазу, носећи канту млијека из појате.
-Јес вала, поред оваке жене и пријатеља душмани ми и не требају! Насмија се Гоја и доли ракију.