Молитва проста

Господе!

И сам знаш да никада нисмо живјели у подвигу, слично монасима, као што живе браћа Етиопљани.

Нисмо истрајавали у посту као Грци, нити Васкрсење Твоје прослављали силно и са истим жаром као Руси.

Ни поштовали нисмо законе твоје као мудри Соломон.

Нисмо ти вјеровали на ријеч као Мојсије.

Нисмо те ни пророковали попут Илије.

Ни брат брата код нас често љубио није, па зашто би онда Тебе, далеког и непознатог Бога!?

Осуђивали јесмо и лагали, крали и оговарали, очајавали и клели те због „неправде“

Псовка нам дође нешто као фолклор, народни обичај одмах уз гусле, само чешћи,

Но нисмо ми лош народ, да се разумијемо Боже!

Никада нисмо зажалили ни једног трена и са радошћу смо крв своју врелу отакали као младо вино из узрелог винограда у Име Твоје, нудећи је сваком злотвору намјернику којему смо се нашли на путу.

Стога Боже имај милости те нам на рачун крви наше опрости ове дугове, па отвори капије и прими нас у небеске дворе твоје, ако ли нисмо двора достојни, онда макар у двориште, добро је нама и ту, навикли смо већ!

Слава ти Боже и хвала што главу своју не окрећеш од нас оваквих какви смо постали!

Старац

У Херцеговини, овом чуду од комада земље, по много чему тврдом и сиромашном, не само по својим каменитим пејзажима, али истовремено и тако пријатном, меком и увијек пријатељски настројеном, духом пребогатом и ведрином људских срца осунчаном, гдје човјек још увијек има брата, за радост и страдање…

Имали смо једног старца, е тај је тек био чудо, право чудо, од Господа нам даровано, међу нама да се роди, да нас уздигне, одгоји, почасти својом душом која је већ одавно била Господу ближа но овој врлетној земљици, окријепи благом ријечју и топлом молитвом, да се међу нама, у овом кршу земно-небеском и упокоји, те легне у њега и одмори ноге које су прешле небо и земљу уздуж и попријеко, и очи које су у молитвама за нас и друге ноћи пробдијеле, а ми да га и даље имамо уза се…

Прост народни човјек, не пуно школован, калуђер и мученик чија је мисија била праштање, у томе је био најбољи, а он итекако имао шта опростити.

Као што рекох није завршио никакве велике школе, али је у разговору парирао, чак остављао без ријечи и оне најшколованије, човјек је једноставно црпио мудрост из Духа Светога, а не из књиге!

Једном ме је након молитве пред исповијест упитао „Поштујеш ли родитеље?“ мислим да сам тог тренутка схватио шта заиста значи поштовање и почео да га практикујем.

Да се разумијемо, ја нисам велики Хришћанин сада, нити сам светији зато што сам лично упознао тог старца и био једно од његових духовних чеда, напротив, много тога примљеног од овог благог човјека сам одбацио и закопао као библијски слуга таланте свога господара, но ово писаније и није о мени…

Отац Симеон, калуђер, у Херцеговини познатији као Поп Слобо, што му је крштено име, ничим се по рођењу није разликовао од било кога од нас, рођен је у херцеговачкој кући Биберџића, од жене, као ви или ја, на сасвим природан начин, но заволио је некога и предао му се у потпуности, а тај неко није био од овога свијета.

Том својом љубављу је купио све који су га икада срели, људи и вјерски оци свих религија поштовали су и дивили се његовом човјештву и духовности, те је код свих био драг гост.

Много је људи прошло мучеништва као он или више, но мало је оних који су то мучеништво подносили са смирењем и праштајући, а не осуђујући, у томе и јесте она суштинска разлика између обичног и светог човјека.

Смирење и праштање.

Перо мене опагањеног и опогањеног, заблудјелог сина, није ни приближно у стању опричати његову величину, можда би је неки добар гуслар љепше приближио уху слушаоца, но ето, дрзнух се и ја трапав и недостојан, да подсјетим на нашега старца и на овај дјетиње немушти начин уздигнем му славу.

Оче Симеоне помени нас у Царству Небеском пред Престолом Творца!

 

Љуби нас Господе

Љуби нас Господе као што ми себе не љубимо,
Љуби као што ми не љубимо Тебе,
О љуби нас истим оним жаром као што Те распињемо,
пљујемо, блатимо и псујемо.
Љуби нас Господе јер нас ни мајке не љубе овакве какви смо постали.
Љуби нас кад Те молимо,
Љуби да опет сутра можемо да Те проклињемо!
МДБ

Социолошко паметовање

Давне неке деценије провели смо у социјализму, ако не знате шта је то, е па то вам је кад сви мисле да је све свачије, ми смо као једно огромно друштво и свака фирма, свака фабрика, школа, факултет, вртић, ама баш све је друштвено.

Ако све припада друштву то значи да је све свачије, а наш народ давно рече, можда мало и пророчки „што је свачије није ничије“, тако и код нас.

Познати смо као јако интлигентан народ, деценијама већ предњачимо у одливу мозгова, зашто одливу?

Па рецимо зато што интелигентан мозак тражи адекватну надокнаду за своје ангажовање, а углавном је нађу у некој држави другачијег уређења, но о том потом!

Интелигентни људи су познати и по томе да су што се тиче физичког напора јако лијени, а  лијени људи су обогатили свијет за нека савршенства од изума, све да би себи и сличнима олакшали посао.

Они најинтелигентнији успут углавном остану без образа, савјести и сличних трица које „спотичу“ људе, те су такви одлучили да ипак остану овдје, оснују странке и предузећа и прелију оно што је било свачије-ничије у своје дубоке џепове и тиме томе лутајућем добру без смисла дају коначан облик и смисао.

Опа, ево сад постадосмо капиталисти!

Толико смо интелигентни да смо постали познати широм свијета, тако да се у свјетским метрополама нису могли запослити домаћи стручњаци ако у понуди има наших.

Тиме оптерећен модерни европски човјек склон подвалама и натализавању „варварских племена Балкана“ даде нам болоњску декларацију, њоме омогући свакоме ко има стрпљења да мирно сједи у учионици и препише са интернета по који семинарски рад, да дође до факултетске дипломе.

Постадоше људи инжењери, професори и ко зна шта још без пуно гријања столице, онако, рекреативно.

Завршише пост – дипломске, мастер (то код нас значи мајстор) студије, постадоше мастери (то се прије постајало с три разреда заната), уписаше докторске студије, одбранише докторате, и добисмо земљу (мислим на ону бившу, заједничку) са највише незапослених доктора у свијету, е сад, да ли ти доктори имају икакве представе шта су они студирали и какви су стручњаци из својих струка не знам, то знате много боље од мене.

Све у свему, бравара, столара, металостругара, глодача, ливаца, брусача и осталих заната нема, земљорадника по готово, сточара тек нема, зашто би и било, коме треба да ради ко коњ 8 сати дневно на стругу за добру плату, кад може имати докторску титулу, сједити кући беспослен, живјети од материне пензије коју је зарадила радећи као чистачица у друштвеном, текстилном комбинату „Ђуро Салај“ у Врапчићима, то ти је оно гдје је пијаца сад!

Што би он устајао у поноћ јер му крава тели теле које ће за два мјесеца продат за 500 еура, кад може мирно спавати на кревету који је ћаћа купио на рате преко пензије коју је зарадио бацајућ малтер у мостарском Грађепу!

Градска цура, мамина принцезица, заврши средњу школу, остави момка јер иде на факултет у Београд, (а и био је већи кретен од свих њених досадашњих момака), упише факултет, нађе момка, заврши факултет, остави момка, упише мастер из концентричног опадања латица холандске Лале ношених сјеверцом при температури од тридесет два степена и влажности ваздуха…

Нађе другог дечка, колегу са мастера на дизајну сједишта за  кабину копилота у космичким бродовима за свемирску колонију на јупитеру.

У 37. години се узму, добро, он је нешто старији, обарао га професор због дуплог штепа на рукохвату…

Завршили су мастере, подстанари,  он незапослен, она ради у маркету на каси, гурају докторске студије, кад то заврше, лакше ће до посла, он завршава за бога, а она за директора васељене.

Са њене 43 некако путем вјештачке оплодње, из четвртог покушаја.  добијају дјевојчицу, коју ће пазити до краја својих живота, значи јако кратко, и упутити је да студира и интелектуално се уздиже јер све испод тога није њен ниво.

 

Радослав Миленков завршио за шумара, добио посао у Шипаду, није нека плата, али пријављен је, остао у селу, оженио Милицу Јаковову, мало по мало купио Драгово имање јер је он одселио код сина у Шведску, набавио трактор и све прикључке, има четири сина, већ му поодрасли, двије шћери још у основној школи, не знаш које је љепше!

Кажу двадесет крава има и лијепо стадо оваца, раде ко црви, али имају и бијелих ‘чела!

 

 

Зашто нам опада наталитет и ко је у цијелој овој причи онај паметни, питање је сад?

Домаћин

Познавао сам једног доброг домаћина са села, тај је имао, што се у нас каже, и птичијег млијека, радио је вриједно и дан и ноћ, да сачува то што има и да стекне још више.

Имао је велико стадо оваца, неколико коза и крдо крава, коње јахаће, волове ораће,  свиње, псе, мачке, кокоши и по коју ћурку.

Заобићи ћу сву осталу стоку и перад и задржати се на овцама, јер су оне некако саме одлучиле да постану тема овог мог писанија.

Радоје, тако је име мом домаћину, по дану би чувао овце од вида до вида, пазио да се добро напасу, да коју не однесе вук, да се која не сурва низ литицу кад их одјави пут Зимомора.

Гледао је да их око једанаест напоји на планинском врелу па да их онда око подне спландује под један храст широке крошње који је са читавим мјестом око њега, баш због стада добио име Пландишта!

Радоје је са својим стадом дијелио сваки тренутак свог живота, кад је стадо пасло он је стајао међу њима и пазио, кад је стадо пландовало и он је могао мало да одмори, ипак на опрезу, да не би вук, кад је стадо најзад било спраћено у тор, Радоје је и тада био ту, да припази ако се нека почне јањит, ако не дај Боже која заковрне…

Кад је стадо киснуло и он је био мокар, кад је стадо стајало на сунцу и Радоје је тада муку мучио у зноју лица свога.

Све у свему, више је Радоје, домаћин добри давао себе стаду него што је узимао из њега, и свака овца је била задовољна, имала је довољно воде и хране, а и солио их је редовно.

Дакле овце су имале све што било којој овци треба, ни једна није имала превише, а ни једној није ни недостајало нешто.

Радоје се питао за све и био је апсолутни владар међу стадом, Није дозвољавао демократију, нити је дозвољавао било којој овци да постане охола и пожели нешто више осим хране, воде, соли и чисте појате.

И све док је било тако све овце су биле срећне са оним што имају, кажу да се дешава по некад да овца умисли да је вук, па чак и да је домаћин, али ту онда нема ни стада, ни домаћина,а ни куће!

 

Да сам

Да сам пјесник писао бих о свијетовима,
Дивним и чудесним,
космосима који немају правилне орбите, сваки има своје сунце око ког се окреће, а то сунце му је такође и сателит.
Пјевао бих о тим свијетовима са таквим жаром каквим само пјесник који је сам по себи један од тих свијетова, ни већи ни мањи од других, може.
Псалмопојио бих и клицао творцу тих свијетова Који је, опет, засебан свијет, из Којег се просу сјеме свих свијетова, проклија и процва.
Ономе који је и дио душе Своје нерпесушне дао свакоме свијету, само по комадић, ал’ довољан да на себи носи свијет, већи од свијета у којем живимо.
Макрокосмос у микрокосмосу.
Пјевао бих о љубави јер она је свијет који ствара свијетове, музика која покреће ритам тих свијетова.

Пустио бих ријечи да теку као вода силна што носи лађе и натапа свијетове.

Ех да сам пјесник!

Бајка о Бориславу 4

Стиште Борислав Канџорепу живот и заврну, овај се угаси као да га никада ни било није, а Бориславу пређе сва сила од њега, те онда крену како му је речено, откиде руком окове и ослободи Силвана Змаја, а овај како му је обећао пристаде с њиме пут бијела свијета.

Успут ишчупа три главице сарансака и метну у џеп, за тили час дођоше на Борисавац, захвати Боро воду и потопи онај сарансак у њу, Кад са оне јасике скочи џуџан, облети амо, облети тамо, нит га видиш нит чујеш, а коље ко бијесан, у чуду се нађе Боро, ђити-бити. Срећом Силван змај бијаше алестар те некако притиште џуџана, полише га оном водом, а он се обе’ути, ко да утрну и онда постаде питом као мачка.

Ставише га у бисаге, те полако преко Презрена у Ћесим, ту леже Боро у хладовину под једну крушку поред пута и заспа дубоким и дугим сном каквим само јунаци спавају.

Пробуди се  четврти дан, а бијаше субота, па похиташе преко Луке и горњег поља, па одатле уз Пресјечко точило према Мочилима.

Кад су били негдје на пола точила нападоше их кравосци, једва живе главе извукоше, ватра сипа на све стране, да је био обичан човјек изгорио би ко лучев пањ, али не и Борислав.

Потраја то тако неколико, ужас живи, све док се Вранац не пропе те удари копитима у камен, отиште осјелину и затрпа кравосце.

На Мочила дођоше у прави час, таман кад се Кучибаба извлачила из своје јазбине, а она, да се човјек укочи од страха, нити баба нити змија, нити птица, нити међед, а на репу јој кукача велика.

Како их нањуши она стушти па полеће, поче да урла толико да се до Стона чуло као грмљавина, па поче накав лед на земљу да пада, све по њима.

Зграби Борислав кремен и чакмак, али неће искра никако, креши, не креши неће, у то Силван змај пухну те запали џуџану реп, а Кучибаба се упали и просу по земљи као пепео, све уз страшан смрад и вику и галаму.

Кад то прође за мало наста друга бука, као топот коња, само јаче, силније, и појави се најзад коњ, сјајан као само Илињско сунце, пламен му суче седам метара из ноздрва, а гдје стане ногом дроби камен.

А тек јунак на коњу, толики да га очи са једног мјеста сагледати не могу, див, из очију му жива ватра сијева, на њему оклоп да га девет коња повући не би могло.

Растислав…

Бајка о Бориславу 3

Свеза Борислав у једну праћу печена овна за Силвана змаја, а у другу по вола осушена за успут, а на устрешељ дода мјешину вина, те поћера Вранца пут Вележи, ал’ не лези враже кад дође под Вележ те виђе колико је она пећина високо, он остави коња те заметну ону храну и вино па ђипи под велешке стијене и скочи право пред аждајину пећину.

Кад дође пред врата узе буздован од двадесет ока па се поче полако привлачити пећини да га не би Ботин изненадио.

Но чим уђе унутра нађе Ботина гдје лежи, огроман, као пола планине, па све кад дише тутњи као да војска велика јаше. Затегну Боро буздованом да га удари, али Ботин проговори „По Богу да си ми брат Бориславе, немој да ме бијеш, ја сам са људима вазда у миру био, нисам им се никад замјерио, још откад је свијета и вијека и ја постојим, много сам стар, а снага ме напустила, и вратиће ми се сила и снага тек кад смакнеш Кучибабу, него дај ми нешто да се окријепим па да ти причам.“

Даде му Боро оно суво месо што бијаше понио и уза њ мијешину вина, па кад Ботин поједе и попи исприча му да је он аждаја гласник, и да се прикаже само пред неко велико зло и муку која ће тај крај задесити, просто да упозори народ, тако већ вијековима, никад није учинио ником нажао, а њега је вели чекао јер му се већ одавно јавило да ће доћи такав јунак тијем послом, затим му даде кључ и по товара злата и драгог камења, па се поздрави с њим.

Крену он тако даље са Вранцем, пређе Шарицу и Анско Поље, па преко Бахтијевице дође на Пољану, на каменици се напи воде и напоји Вранца, те о час посла нађе трнов пањ под Обрљином и откључа вратницу од оне чатрње.

Како је он отвори тако зарежа и зарлаука Силван змај из чатрње, а он му брже-боље подај онога овна, а змај поче да једе, па се јави људским гласом „Фала ти јуначе, Бог ти вавијек у помоћи био, ево служим Канџорепа тридесет година, вазда ме гладног и у ланцу држи, но ме прими кад си тако добар, те ћу те поштено служити док ме има, него кад се порвеш са оном биједом знади да му је живот под лијевом мишицом, ако ли га ту ухватиш наћи ће га малка снага, онда можеш с њим како хоћеш“

Сиђе Борислав отале у само дно чатрње, кад тамо сједи Канџореп на златној сећији и пије вино „Ти ли си ми дошао грдни Бориславе, додиј’о ти живот, па се пожелио онога свијета“

Ухватише се њих два, те понеси, понеси, у нека доба сјети се Боро шта му Силван змај рече те ухвати Канџорепа под лијеву мишицу, а овај поче да куми и моли да га пусти, а Борислав му пљуну у око, онда му овај исприча да ће убит Кучибабу ако нађе џуџана на јасиковој грани крај врела Борисавца у дно Раткамена, полије га водом из Борисавца помијешаном са три чена сарансака, затим га треба ухватити и однијети на Мочила у Црвњу гдје живи Кучибаба, а кад она у сумрак изиђе да се бави својијем наопаким послом џуџану реп запалити и ту ће пукнут Кучибаба и расути се у комаде, а све што је направила наопако проћи ће…

Бајка о Бориславу 2

Пробуди се Борислав прекосутри дан око звијезде, јер јунаци дуго спавају и тешко их је пробудити кад заспу јуначким сном.

Видјевши више себе силна вранца и на њему спрему, скоро да се уплаши од призора, јер спозна да све није био сан, устаде Борислав и крете некуд, ни сам не знајући куд, ваљда онамо гдје га је сила душе јуначке водила.

Друмећи тако ка истоку наиђе на дијете, на њему бијеле, оштре конопљеве растригаће и кошуљица, а сједи на ораћем колу и плаче тако да је све око њега локва до кољена, а уза њ припет кењац на кратку припону.

Приђе му Боро и пружи руку да га помилује, а онај мали га зграби за руку те га баци четири дана хода отале, Борислав у три скока дође опет на оно мјесто одакле је бачен, оно дијете једнако сједи и плаче.

Он му издалека назва Бога те све чека ‘оће ли га опет напасти, но мали му прихвати Бога и поче „Ја сам Бориславе виши јунак од двадесет таквих, име ми је Растислав, по ‘Расту дрвету и живим на приморју, но заспах и у сну ме Кучибаба закучи и направи ме да дијете будем, а од коња ми створи кењца, те се чудом не могах начудит кад се из сна пренух, но помагај ако Бога знаш“

Оприча му тако Растислав како да нађе и побиједи Кучибабу, те њему и Дорату врати првобитни изглед и јунаштво.

Ваљало му је наћи пећину Аждаје Ботина у пећини при врху Вележ планине, те у њега узети кључ  ћемер-чатрње дубоке девет метара, чије су вратнице под трновим пањем у чаиру под Обрљином.

Кад је отвори чекаће га змај Силван длаке црне ко дно најдубље јаме, њему треба дати овна печена и проћи с миром.

Отале треба сић у чатрњу и порвати се са Канџорепом, Кучибабиним чо’еком, те кад њему пљуне у око, тај ће му открит како да убије Кучибабу и узме јој Растиславово јунаштво…

Бајка о Бориславу 1

Много давно, давније него што можеш негдје прочитати, толико да само блиједа прича чувена од наших дједова још постоји.

У вријеме док су наши преци Славени још памтили да су један народ, једна крв, браћа.

Док су причали и писали једним језиком и једним писмом, у то славно вријеме док смо још имали своје цареве, док се наша славенска земља протезала од Јадранског мора до Сибира, прије свих пораза и робовања туђим царевима.

У добу када нам је Вук горски био брат, а земља мајка.

У вријеме док још нисмо имали једног Бога, него више њих, тада је свака природна појава имала своје божанство, гром, киша, сунце, мраз, годишња доба, љубав, чак и занимања.

Такође свака породица је имала неког свога бога, јер људима је требао неко јачи од њих да их штити.

Славени су тада имали имена која су добијали по природи, по дрвећу, звијерима и другим стварима које су за нас биле свете и блиске.

Тако је Борислав, добио име по бору, дрвету које расте у планинама, трпи најжешће мразеве, стамено је и чврсто, а има тако високо стабло да му гране дотичу богове.

Други дио његовог имена  је био слава, она по којој је и наше племе зове, тај славни народ који се рађао и умирао за славу, Славени.

Рођен је на Видовдан, дан на који Славени прослављају бога Световида, једнога од највећих богова, веле да је рођен у поноћ и да му се на лијевом плећу указао мјесец, а на десном сунце у свему своме сјају.

-Стриц Јелен му је ослијепио када је погледао новорођеног  дјечака.

Тада се на таква знамења  много пазило.

Но Борислав до своје седамнаесте године није могао да устане на своје ноге, тако да његово име и знамење при рођењу није баш одговарало увелом младићу прикованом за постељу.

Али њему  изгледа није било суђено да цио свој живот проведе дангубећи у постељи и сањајући о слави и јунаштву, напротив.

Једне ноћи гром удари из ведра неба  у стари храст пар корака од врата његовог дома, баш у час поноћи, на Видовдан, дан његовог рођења, а бљесак који иначе траје један трен потрајао је дуго, и био је некако чудан, као жив и мрдљив.

Дом се испуни свјетлом и глас се јави „Бориславе, Сине Лавов, на теби је да постанеш јунаком, устани и иди у поље, код царског стећка те чека ждријебац  који ће ти постати коњ јуначки, јер добра јунака без добра коња не бива“

Свијетлост се тада изгуби уз хуку, на храсту не оста трага од удара грома, а Борислав скочи као да никада није имао било каквих потешкоћа при кретању, те попут младог срндаћа отрча до стећка гдје нађе врана ждријебца и на њему  блистави оклоп за јунака, сјајно оружије и орму коњску која не даде гледати у се од силног бљештавила.

Боро стави руку Вранцу на чело и осјети некакав талас кроз читаво тијело који га баци неколико корака даље, ту паде на леђа и заспа…