Лискалук без лискалука

Ево ме опет у Мостару, лијеп град стварно, ако изузмемо рушевине на „њиховој“ страни и њихов несклад са Јевропом на „њиховој“ страни.

За оне који нису упућени „њихова“ страна она у рушевинама је лијева обала Неретве, „муслиманска“ страна која више не личи на Мостар, на Багдад можда.

Онај Беч на другој „њиховој“ страни је десна обала, „хрватска“ страна, на тој страни као ни на оној другој никад нисам чуо ријеч „крух“ нити „тисућа“ до прије 20 так година, сад има то, али штруце нити ‘љеба нема.

Реално, граница у граду не постоји, бити у граду значи бити у БИХ, нема више од једне државе и не постоји рампа, добро, постоји Царина, али то је друго.

Не треба ти пасош нити виза да пређеш Царински Мост и на њему се не плаћа царина.

Празници у јеку, уствари „наши“ празници су у јеку, „њихови“ су завршени макар што се јануара или сијечна тиче, „њихови“ су такође завршени што се овог мјесеца тиче.

Ја ево тевљам пиве, колача, меса, углавном прасетине иако сам на овој страни гдје то није уобичајено.

Кажу да сам ту рођен, да сам Мостарац, мада не развлачим баш као ови „прави Мостарци“ из Подвележја или Стоца и Невесиња.

Искрено Мостар више није мој град нити сам ја његов, „моје стране“ овдје нема.

Колико год причали о „Рођенима“, о души Мостара, цијеним да се та душа поцијепала и да јој више помоћи нема, Мостар је остао без Мостараца и без нечега свога.

Чак ни овај мраз никако није мостарски.

Шантићи се више не рађају ту, још мање Васини Кисићи, Ћоровићи, Шоле, Бовани још одолијевају, а Антељи се добро држе, но не знам чему и докле…

Нешто мало о Божићу

Сједим ево пар сати са малим Душаном и гледам телевизију, почели су божићни цртани филмови, мало као свечанији програм, сутра је римокатолички Божић, (Католикус-сабрање, дакле Божић оних који су сабрани око Рима).

Православни је тек за неколико дана.

Поштујем славље, такво нешто као Божић и треба да се прославља на сав глас и на сва звона, но питам се и бринем, да ли знамо шта славимо?

Наиме цртани филмови и дјечији играни филмови на тему Божића су ме натјерали да пишем ово.

У једном од њих деда мраз сломио санке и нека дјеца му помажу да подијели поклоне и „спаси Божић“, у другом деда мраз има неки проблем у достави поклона и поново јунаци филма „спашавају Божић“, у трећем неко као отео деда мраза па опет “ спашавају Божић“

Дакле ако нема поклона нема ни Божића и томе учимо нашу дјецу?

Чак се спомиње „Чаролија Божића“.

Но Христос Господ и Бог наш не спомиње се нигдје, а зашто?

Драги моји, Божић нису поклони нити је то кићење јелке.

Нема ту никакве чаролије, Божић је рођење Господа Исуса Христа, другог лица Свете Тројице, Сина.

Рођење Самог Бога, Створитеља свијета и свега у њему. Његово рођење од обичне дјевојке, људског рода.

Дакле супротно нама познатој природи Кћи рађа Оца Васељене и ту нема чаролије (она је везана за чаробњаке, вјештице и мађионичаре, и не потиче од Бога) док чуда овдје Божијег итекако има.

Мени лично све ово у шта се претвара прослављање Божића не личи на Божић, али ми личи на дебелу, опасно смишљену, подлу подвалу намјерног запостављања онога чије се рођење прославља, свођење тога пресвијетлог чина Рођења Бога међу људима на материјално, на шарене поклоне и ново божанство “ деда мраза“ који полако потискује Христа и заузима Његово мјесто код наше дјеце.

Знам само једног проклетника који очајнички жели Христово мјесто и силу, његово име не желим ни да спомињем, а запитајте се сада ко је деда мраз и ко је осмислио његов култ ако је већ тако како до сада рекох.

Мир Божји Христос Се Роди!

РатИмир

imagesРатимир ми је најглупље име икад смишљено и дато нечијем дјетету, мада можда и једно од имена која дословно описују кидање и ратовање човјека у себи самоме са самим собом, а све у циљу стицања духовног мира опет унутар себе.

Но сад и не пишем о себи или било коме од нас посебно, пишем о догађају који ће бити сад у недјељу.

Држава у држави, Република Српска, расписује референдум о битном државном питању, дану републике, која је  уједно крсна слава исте државе или макар Православног дијела исте.

09.Јануар, Свети првомученик и Архиђакон Стефан, дивни светитељ овјенчан славом страдања, која доказује његову несебичну пожртвованост за Христа.

Балканско полуострво као географски појам можда заслужује то парадоксално име Ратимир по своме менталитетском устројству.

Већ видим неке пријетње ратом, као и намјерно протурање по медијима „нећемо рат!“

Паметном човјеку је јасно да о рату нема говора, али се медијски напумпава цијела та прича, а зашто?

У то не желим и нећу да улазим, но желим да вам кажем једно, прича о цијелом том (ваљда) демократском поступку владе није прича о рату него о дану Републике Српске, а ви ако сте баш толико испрани и  залуђени насловима злонамјерника коментаришите и тиме  још  подгријавајте измишљено предратно стање.

Не знам зашто уопште обраћате пажњу на такве „вијести“ је ли вам досадно у животу и немате другог посла?

Од Бога вам здравље, у празној слами нема жита, а ви млатите!

Вјетар и птица

Срели се вјетар и птица у крошњи дрвета.

-Хајде да правимо бољи свијет, рече вјетар птици.

-Хајде, сложи се птица.

-Ја ћу свако јутро зором да засвирам, а ти кад ме чујеш, запјевај.

-Ма не иде то тако рече птица. Ја морам да почнем пјевати, а ти онда засвирај.
Свирам од када је свијет постао. И тебе сам свирком на овај свијет допратио, Сигуран сам да се прво почиње свирати, па тек онда пјевати.
Е, баш си блесав, стари мој! Толике године, па те ја, најмлађе створење планете, морам учити памети. Давно је то било. Времена се мијењају.

-Не разумијем, рече вјетар.

-Ама и не мораш да разумијеш. Дуго је да ти објашњавам. Немам ја времана ни живаца за то, а да ти право кажем ни воље.

-Ма, чекај! Имам приједлог: Хајде лијепо да кажемо један, два, три, и да у исти мах почнемо и свирати и пјевати. Тако ћемо добити најскладнију мелодију свих времена, рече вјетар.

-Ех, ти као да си преспавао пола живота. Појма немаш шта се око тебе дешава, рече птица и нестаде у шуми.
Вјетар задува јаче да јој помогне превалити пут до одредишта, ушушка се у крошњу старог храста и засвира. Соло!

 

АСИМИЛАЦИЈА

АСИМИЛАЦИЈА

Од Ђорђа Џорџ,
од Стевана Стив,
од Љиљане Лили,
од Ружице Роз!
Асимилацијија,
нова нација!
Губљење идентитета
снобу не смета!

Када се вјештачки
стубови сруше
што држе небо
гдје газда свијета живи
а из пепела израсте правда
и широм свијета стане да влада,
тада ће млади претке псовати,
рукама и ногама копати
да врате имена
како су заведена
у књигу рођења
тамо далеко преко океана
у земљи сновиђења
гдје коријен сања
да листом олиста
једнога дана!

Лицемјери

Добро јутро радни народе!
Нешто контам ноћас, узе тип пушку, поби 50 оних што смо их прије звали педерима, па сад имају ново име, још толико их смјести у болницу, и од тих ко зна, ко жив ко ли мртав.
Е сад, и они су људи, Божија створења, на кривом путу (по ономе у шта ја вјерујем).

Хоћемо ли сви сад ставити заставу дугиних боја преко профилне и написати статус „je suis gey“ или просто на Српском „Ја сам педер“?
Мислим на вас који сте били Шарли и Париз!?
Нећете! А знате ли зашто?
Зато што сте лицемјери и лажови, зато што ни са Паризом нисте дијелили муку и тугу него вам је то мало више била фора, јер је јелте било ин!
Препознаћете се ви сами, слободно ме пљуните, но нећете ни то јер сте као што рекох лицемјери!

Гавран

Ко је проклео гаврана

И бацио га у немилост човјека?
Ко му даде име птице злослутнице?
Ко због њега протјера црно из радости
И даде му жалост за Дом?
Ко гаврана ради трпут пљуну и опет га прокле?
Ко?

Кад се више не памти

Је ли Гаврило добио име по Гаврану или Гавран по Гаврилу!?

Да, баш тај Гаврило!
Ко, кад је и Сам Бог изабрао гаврана
Да Илију храни у пустињи?

Мишљеније

gohlubЧовјек се некако веже и сроди са мјестом, људима, природом и околностима у којима се налази.

Док сам стасавао у свијетлости окупаној Херцеговини, међу сиромашним, но стаситим, поштеним, виспреним, гордим и поносним народом, гдје је сваки други човјек Сократ, а онај поред њега Његош, у оном кршу, у оним пољима, у зеленим гајевима.

Био сам попут дивље мачке, не причам о Рису или некој мачки са страних образовних програма, о оној нашој зборим, ситној и окретној, невидљивој, али присутној, грабљивцу који не упада у туђи кокошињац, но ипак се добро храни у својој „башти“.

Био и попут поскока, брзог и отровног, али поштеног, смртоносне свјетлуцаве и кобне жице која те не дира ако је заобиђеш.

Онда сам мало поодрастао и постао као вук, опет не неки страни, него онај наш, домаћи Курјак, по мало опасан и љут, но ипак задовољан са оно мало што нагребе, Курјак који никада не удара на човјека, не сувише снажан, више гибак и непредвидив, мудрији од било које звијерке, мистичан уза све остало.

Онда одох негдје далеко, почех да се утапам у неке друге околине, природе и стања, био сам свашта нешто, у мени се по некад пробуди и курјак и мачак, па и поскок, но неким благим и сјетним сјајем. Искрено, у задње вријеме више преовладава голуб којега сматрају символом мира, међутим по мени он је најмање то.

Више је символ Просјака, нека Цигањска сорта, шепури се, са оно мало перја и костију, не би ли му ко бацио комадић ‘љеба или штогод друго, кукумавчи по прозорима и трговима, успут враћа изметом по тим истим својим ктиторима, тек да покаже своју незахвалну и превртљиву нарав. Зову га и летећим пацовом, пошто успјешно преноси све познате болести. Превазиђени и временом погажени поштар на бироу рада. Познат по томе што га сва прикупљена „храброст“ напусти у тренутку кад неко пљесне длановима…

Недостаје ми јастреб да пропара небеса и натјера кокоши у бус, недостаје ми чак и јазавац из Јованова ‘шеничишта и лисица што би се завила негдје испод Некудине, па ударила из правца Каминића чардака.

Све ми то фали, само ми је нас голубова доста и превише, голубови моји!

20160508_185853На постељи ноћи,

од тихога сна,

Под небом без звијезда,

Које само што проплакало није.

Усних те лијепу и милу,

Склупчану ко лане,

Меку као свилу.

Мирисну ко мостарске баште,

Чаробнију од маште.

Сненију од ноћи,

Ведрију од љетног јутра.

Пренух се и видјех

Гдје спаваш крај мене,

И на твојој теепавици мој почива свијет.

 

Смрт

arhangelЈедном ће сванути дан,
или ће пасти ноћ
кад загрлићу анђела смрти
и поћи путем који ми да.
Одвешће ме негдје већ
гдје ваљда ми је мјесто.
Иза мене остаће ријечи само
и утисци које имате.
А биће важно само то,
јер човјека кад више нема
његово мјесто заузме став
што други о њему држе.