Неком сан, неком збиља

Киша не престаје већ човјек би рекао стоти дан, ни Нојета се не би постидила, вјетар какав се, чини се, једино овдје у нас зна надут’ кад крене одозго, негдје од Бјелашнице, добро се залети, па од Коњица удари низ Неретву, ко да жели да се још више охлади и остави у њој, или макар сапере, неке само њему знане тегобе које је покупио негдје горе по Босни. Испод Ортијеша се разбије од пећине, па се разлије по Баћевићима, Ходбини, Благају, Косору, Малом Пољу, и онда удари уза страну по Драчевицама и Подвележју ко да има неку јесењиновску потребу да се разбије од Велешке стијене и да га ту нестане, а с њим и свих његових брига.

Каткад муња пропара небеса, уријетко, али тако силно да ти се учини да сама Бога угледаш на вр’ небеса…

-Ух, јес’ усуло, пало небо на земљу! (Отреса кабаницу и вјеша је на чивилук)

-Добра ти срећа Мијодраже, видим бјеж’о си пред кишом, па „добарвече“ неђе успут изгубио!

-Ама нека бола, видиш да не могу себи доћ… Добарвече Алекса, добро ти ја дош’о! Шта ово ни у вас струје нема?

– Боље ме снаш’о мој Мијодраже! Ево кажу нема је од Ортијеша ниђе вамо, до Стоца, неђе ваљда стубове поломило, шта ли, кажу у Благају и у Косору куће раскривало, пластенике ломило, и земљотрес био у Опузену, стресло је и овдје…

-Мислиш ли бола ту ракију сипат или ти је жао? Ја не знам шта си се стиск’о?

-Бола нисам се ја стиск’о него сте ме ви стисли,  не би вам бок ракије напеко колико је морете попит, а не би  ниједан проплео лозу или окоп’о виноград, тешко гузицу из ‘лада извућ… вас ћаћа маните! (Сипа ракију, одмах сасипа једну чашу у грло да гост не види, другу сипа и ставља на сто, опет потежући из флаше кријомице)

-Мајке ти колике попијеш док једну успеш?

-Колико си избројио?

-Једну из чаше и још си подоооообро потег’о из боце!

-Видим ја ти ми се разумијеш у математику, научио си пребројат колико ја своје ракије попијем, корисно знање за живот, ја, памет, шкооооооооола… Добро су стари људи рекли, „Нема будале без школоване будале!“…

-Јес, стари су исто тако рекли „боље свашта ручат него свашта причат!“ дај бола успи још, не држи ме у неизвјесности!

-Пружи ту чашу да не устајем! (Опет сипа устаљеним редослиједом), оооооо, ево и она два лутора, не треба ти их зват на мобилни, само очепи лозу, ето их ко лептирице на свјетло, па куд врата не закључах… ‘ајде! (намигује на Мијодрага и смије се)

-Добарвече Алекса! Јеси ли га осјетио?

-И теби што уђе, обри мој Милета! Питај пуницу је ли је добро отрес’о!? А ја, окле њему пуница, ко ће кењцу жена бит?  Шта си се ти Савеља усук’о ко цигањски светац?

-Како бола нећу пада киша из неба и земље, налио сам се ко миш!

-А што ниси кући ост’ооооооо? Нема ракије, а попио би је из пркна, да простиш.

Пламен у петролејци игра и чади по стакленим зидовима цилиндра, враћајући четворицу рођака негдје у неко давно прошло вријеме и нека свакоме од њих својствена сјећања са којима други и нису баш упознати.

-Шта оно поче ономадне причат ти о теби и Жени ти? Упита Алекса Мијодрага.

-Ма бјежи, нећемо сад о томе, кани се ћорава посла!

-Јес вала, пос’о ће нам пропас’ ако се запричамо па куд онда? Де немој ми се ту нећкат него причај! А вас два слушајте шта старији причају! Мого би ти Савеља на шишу по пршут, а ти си Милета задужен да не буду чаше празне…

-Ма бола дошао ја Томосом… (отпи гутљај ракије па настави) по моју Драгицу и сишли мало поред воде, има отад два’ес и пет година, ако не и више, сјели на ћебе, и таман се ја нашалих с њом, могли смо мало шире ово ћебе пружит, ко момак и цура, мој брате, кад се око нас нешто стушти, све накви ко провидни људи, ко да су душе некакве, шта ли, направише око нас круг и све ко раздрагани, сретни, играју коло, могу ти рећ не бијаше нам свеједно, то мало потраја и нестаде, рек’о сам тада „ова је моја, не пуштам је више!“

-Има ли ту врба ђе сте били?

-Има бола, како нема!

-А знаш ли је ли се теби неко од женске чељади, бабиних или ђедових сестара, па можда и даље, утопио у води? Настави Алекса да испитује, а загледао се у Мијодрага ко какав удбаш.

-Ја да знам није, а опет ко зна, те старије не памтим, а то се раније крило ко змија ноге, та знаш и сам…

-Да ти није то баба шта наштелила? (Поче Милета да се исмијава)

-Није покојна баба ником ништа учинила него су сеоске жене биле љубоморне што је била љепотица па су им мужеви више волили у нас копат џабе него кући с њима каву пит! Брецну се Мијодраг.

-Ту сте ви што се онога свијета тиче вјенчани! Опет ће озбиљним гласом и некако убједљивим изразом лица Алекса, па настави: Душе топљеника који се нису намјерно утопили, него их вода отела, се тако окупљају око врба, одатле и овај израз Врбино-Врзино Коло) и кад играју коло око двоје младих они их тако благосиљају!

-Је ли вама ко у селу причао да сам ја рођен у Кошуљици, преступне године и у сриједу тачно у поноћа?

-Није нам нико причао, а и не знам за што би ту требало бити битно и зашто би се препричавало? Упита млади Саво.

-Еее билмеза мајко моја, стварно нема будале, без школ… Сијеци тога пршута и не трацкај! Почећу вам редом!

Док сам био млађи у сну ми се појављивала жена, црна, згодна, заносна, лијепа као што једино може у сну да буде, и тако ти ми у мојим сновима годинама љубавили, бола то је толико реалан осјећај био да сам ја имао дојам да сам будан и да је све то стварно!

Почне мени да се дешава да заспем, по 24 и више сати, и сањам, ко да видим себе како спавам, летим негдје, а тијело ми остане ондје гдје сам засп’о. Касније сам и градове почео препознават, и нађем се тамо са људима који исто тако, ко рек’о бих само душом иду по свијету, и ја у нека доба почнем некако да комуницирам са тим људима, са једном рецимо цуром из Сомбора се упознао, еј, гдје је Сомбор, а ја одавде за минут чини ми се, стизао тамо и враћао се!

Она ти мене упути у то шта се мени у ствари догађа, није то никакав сан, сви ми који смо ти се тако налазили смо стуве, стухе, здувачи, здухаћи, чули сте за то!?

-Био је онај Црногорац, Мато… Припоможе опет Мијодраг.

-Дај Бола, немојте нас ложит, све ми се најежило по затиоку и низ леђа, ево не могу чело разаберем!? Неповјерљиво ће Милета.

-Нико вас не гони да нам вјерујете и боље би вам било да не вјерујете ако мислите заспат ноћес! Настави Алекса.

Здувачи се, кажу рађају у поноћ, сриједом и петком, у постељици, и веле само преступне године!

Елем, Мато је један од ријетких који је био познат, али народ не зна, има тога подоста, ево рецимо ја. Него, једном приликом тако ти натентам ја на ону моју што сам је сањ’о, али то уствари уопште нису били снови, и тада ја већ знам, закажем да се нађем с њом „уживо“ а куд ће ми живље, мислим ти се ја, и све у реду, нађемо се ми у Никшићу, она је одатле и предаје Енглески језик у основној школи,

-Ама је ли то Милијана, она што се вас никшић и мушко и женско окреће за њом? Ја не знам људи, али ја откад сам је први пут видио тврдим да то није чељаде него вила!? Зарлаука Мијодраг запрепаштено.

-Јесте мој Мијо, то ти је та, вила него шта… Ја сам тада већ знао и да постоји некакава хијерархија ту и објаснили су ми да док не узрастеш и сазријеш у тим искуствима, ‘ајде назовимо их духовним, не можеш сам бирати када ћеш „заспат“ и ђе ћеш ићи, него те старији по рангу позову и упуте, е кад постанеш „велики“ онда сам бираш и дозиваш друге.

Она је мене звала и навикавала ме на све то, јер је она била на највишем рангу, а онда ме предала овој Сомборки!

Ми ти се сретосмо само једном и заљубисмо се једно у друго, али оно до дна, замисли кад с неким духовно општиш годинама и онда је сретнеш, поклони ми једну Аристотелову књигу, рече ми и да је удата, не питах да ли има дјеце, пољубисмо се ми и ту мене таман ко да гром погоди, ја почех да јој се извињавам и да говорим како нећу ништа с њом да имам, да не могу јер је удата и да је то за мене светиња, она се расплака, женско ко женско, побјеже…

Никад је више нисам ни чуо ни видио, видио је јесам овако, једном у Никшићу, погледа ме и смота неђе, побјеже, таман ко да опет заплака, али онако је више нисам видио, нити сам више спавао онако нити се кретао по свијету, изгледа да више никад и нећу!

-Која су доба? Упита Мијо забринуто.

-Поноћ и двадесет! Проциједи Саво ко да се и свога гласа препаде.

-Имаш ли ти за нас тројицу мјеста за конак, олуја је још појачала, боље да не идемо ноћес, па ћемо ујутро ако Бог да?! Молећиво ће Милета.

-Има, ево вас два млађих се распоредите у собу, а нас два ћемо још мало проћакулат па се поваљат таман на ове каучине овдје! Уморно ће Алекса исцрпљен сјећањима и по мало тужан.

-Добро би било да све ово остане као страшна прича, боље да не повјерују, а Алекса?

-А не знам што смо им морали и причат, нису они из овога свијета, јесу они наша браћа и рођаци, али нису они овдје расли, тамо окле они долазе нема овога, није ово оно што се у њих сваки дан догађа као у нас, но ‘ајде, кад прде не стиште!

-Лаку ноћ Алекса!

-Бог ти био у помоћ…

-Алекса, Алекса, устај, ми би требали ић, ево се изведрило јутрос, скувао је Саво каву! Зазва га Милета.

-Алекса, дај не зафркавај се, устај! Придиже га Саво испод пазуха и продрма, а овај ко мртав, ни гласа.

-Мијо види дише ли, хоћемо ли хитну зват, ево имам ја мало батерије на мобилном! Опет ће очајно Саво.

-Дише и куца му срце, ‘ајте ви с Богом, не зовите никога, рећи ћу му ја да вас назове кад се аверти, попио је силу синоћ!

Прође два дана и треће јутро зазвони Милети телефон.

-Ало, бола што ме не пробудисте, мислио сам вам кајмака неког спаковат, рекла ми сестра Весна,  ја ево таман уст’о, Мијо још спава!

-Погледај Алекса који је датум, ложите ви неког другог, сад ја манит, ај здраво, зваћу те касније, на послу сам!

-Мијо, Мијодраже! Буди се! Завика Алекса поскакујући од среће….

Кока шути, јаје какоће

-Помаже Бог!

-Бог ти добри помог’о, добри мој попе Неђо, нико ти наудит не мого, благос’ови !

-Ајде вала кад смо се ‘вако лијепо интрали, а нисмо та вакат, да оханемо таман на овом пању и замотамо по цигар духана!?

– Ајде вала, ево и ја кренуо мало на парохију, да обиђем мало и видим како народ…

-Таман ћу ти причат једну стару причу о нашем мудром попу Гојку, млад си и зелен, но налик си ми и подобро на њ, покој му лијепој души! (придиже се те се крсти)

-У крај зиме и почетком прољећа, кад мразови попусте, снијег окопни стазе и путеви постану проходни, у селима око Коњица домаћини би почели да се надају посјети попа Гојка, кад пође „по мрсу“, иначе тај израз је наш неуки, али вјерни, поштени и доброћудни народ користио за нама значајан догађај, свештеников обилазак села.

Приликом свог боравка на парохији поп би јутром служио литургије, ко и ти данас, у сеоским црквицама или гробљима, уколико село нема цркву, а послије службе би обилазио сваку Православну кућу, освећивао водицу и благосиљао домове и чељад, па би гледао да коначи код мало виђенијих домаћина, јер је у то вријеме свештеник још увијек уживао велику славу и част међу народом.

Пошто народ у овим нашим, забаченим селима никад није био „при парама“, али је имао других добара, углавном су свештеника чашћавали кајмаком, сиром, они јаторнији и имућнији пршутом или плахом сланине (по неђе и који динар), које би му натоварили на коња, тако да би се свештеник након неколико дана служења по селима вратио са пуном самарицом мрса, те стога и израз везан за његову посјету.

Елем да ти не дужим, једне године, за вријеме Аустрије, пође поп, а силан је био и стасом и молитвом и мудрошћу, кад би пројавио преда те на коњу, таман ко Марко Краљевић, сила!

Крену од доброг и чувеног домаћина Илије Дабића из Кошуте, безбели, ни отале није пош’о празних бисага, а ни такулина, вазда је Илија им’о, па и син му Перо пошље…  па уз Ханину нави пут Куле и Чичева, прва га вече западе да заноћи у  Илије Глоговца у Чичевима.

Бијаше неђе пред вече и у оно вријеме кад се стока намирује, а чељад повлаче к огњишту не би ли се окријепили од цјелодневне работе и прозборили коју ријеч међу се, неко би и гусле јамио ја двојнице или фрулу, женска би чељад плела и прела, те тихо, кришом водила своје разговоре, не нарушавајући мушкима њихов пос’о, каткад би се ђевојке и закикотале, а стари би их домаћин опоменуо пријеким погледом испод лијеве обрве и дугачким, пројекорним „Ну уу!“.

Угостише свештеника тиме што су имали, није онда нико баш био забогатио нити је имао да балаха, али што се има рада је поштен сељак подијелити са гостом, као са својом најдражом чељади.

-Кхм! (значајно се накашља Илија, крупна, космата старина са дугим брковима, запођевајући разговор) Оче шта веле у чаршији, ‘оће ли ово зло швапско икад отић одавле, не дају нам порези дахнут, од вида до вида, ори и жањи, а више Шваби дајемо нег’својој чељади!?

-Неће тато никад, да су мислили отић не би ни долазили! Упаде Шпире, најмлађи Илијин син, прије него што је поп успио и удахнут, а камо ли одговорити.

-Не знам ти мој Илија, дако их однесе онај што их је и донио, да не морамо опет устанак дизат!

-А ко ће га то попе подић? Ја Бога ми нећу, за кога гинут, за кога ми је ђед погин’о, је ли му ико реко фала!? Опет упаде Млади Шпире не марећи што није ред да се мијеша кад старији разговарају.

-Пусти Илија Швабе, но да ти испричам шта сам неки дан видио у домаћина у Бјелимићима, сједимо ми око подне пред кућом у чо’ека и гледам кока снијела јаје, кока шути, јаје какоће.

-Ђе ће бола попе јаје какоћат!? Сад већ уз подругљив смијех загалами Шпире.

Илија устаде, схватајући наравоученије ове приче, отпухну дим из луле, пребаци лулу у лијеву руку, а десном свинта такву шамарчину Шпири да овај на исти мах паде са троношца на којем је сједио и обеути се, наста мук у кући, Илија се врати на своје мјесто, те настави као да ништа није било.

-Шта ми рече оче, какво је твоје мишљење, ‘оће ли ово зло икад отић окле је и дошло…

Христос је међу нама, Јесте и биће!

 

Бог Се Јави!

Моја породица је међу Православним Србима једна од оних који су привилеговане славити највећег од жене рођеног, Светог Јована, онога који се удостојио проповиједати долазак Месије и у ријеци Јордан крстити Самог Створитеља васцијеле Васељене и свега у њој, који је добровољно пострадао за Истог и учинио многа чудеса поред тога.

Рекох међу Православним Србима, пошто само Срби имају обичај славити крсну славу или узносити славу и жртву светитељу заштитнику рода и дома.

Сви који носимо ово презиме, славимо исту славу, сви узносимо молитве истом светитељу, нашем заступнику пред Господом, но ова прича је о самом Христу који наш дом посјети о сваком крсном имену.

Задњих неколико година нам на славу дође једна комшиница којој је Бог дао да не носи баш сву памет уза се, зашто је тако, то је Његова одлука и Његова воља, мали сам и недостојан мислити и судити о томе, но Сам Господ много пута нас савјетује и опомиње да баш такве треба прихватати, гостити и поштовати, те им давати милостињу, јер баш њима што учинимо, добро или лоше, Самоме Христу чинимо.

Сврати нам и један даљи комшија, по религији Муслиман, једна од Мостарских легенди, рођен са немного разума, Ћућа Марић, задњих 30 так година га ја знам, а старији га знају и дуже, увијек је просио и увијек су га сви око нас, било да су Православни, Катулици или Муслимани, посматрали као благослов цијелог села.

Ћућа неће у кућу, нити за трпезу, око Васкрса наиђе и тражи обојено јаје, о Божићу и слави заиште који динар, знам ја да нема више динара, да  су сад марке, долари, еури и тако то, зна то и Ћућа, али држи обичај, ове године га још нема, па ми нешти необичај без једног од мојих Богом послатих гостију!

Срећна Крсна слава свима вама који славите, на здравље и на спасење, на мир и на радост!

Христос је Међу нама!

Блажени јесте…

„Блажени есте, егда поносят вам, и изженут, и рекут всяк зол глагол на вы, лжуще Мене ради“

Јако ми је познато то блажено, кроз живот сам га добро упознао, некада чинећи друге блаженима кроз њега (нека ми ово буде и исповијест), а некада сам бивајући блажен јер сам неправедно оптуживан и осуђиван, но добро, прича иде даље…

У основној школи коју сам похађао, као и многим другима у то вријеме вјеронаука је била обавезан предмет који се оцјењивао као и сваки други, рецимо физика. Из вјеронауке си теоретски могао да паднеш, међутим то није бивао чест случај, напротив! Из почетка су наставници углавном били свештеници, док се то није промијенило и онда су дошли други, исто тако добри људи, цивили, са свршеном Богословијом, Богословским институтом или Факултетом. Ти људи су углавном били блажи и милосрднији према ђацима од других наставника, тако су постизали да заволимо ту материју, науку и Онога о Коме је наука, мудри и добри учитељи, ништа не мораш, а сам пожелиш да знаш, да учествујеш, да се поправиш, да будеш човјек по заповијестима Божијим о каквима су нам свакодневно причали.

Један од њих, свршени Богослов Богословије у манастиру Крка, родом из једног оближњег села, из чувене, часне и поштоване породице, свима нама добро познате, Херцеговац, по свему близак свакоме од нас, наш човјек.

Дошао је кад сам био шести разред и водио нас до краја основне школе, свима нама је био својеврстан духовник и водиља кроз животне проблеме и одлуке које су нам тада биле битне, а баш тај период је као што знамо осјетљив и одлучујући за питање ко и какав ће човјек постати кроз живот.

Био је строг, али толико праведан у својој строгоћи да се више понашао као родитељ него неки тамо учитељ који је ту ето тако, да нам преда неку науку и за то добије плату.

При крају основне школе, таман кад смо учили блажена која су била задња лекција и када су се закључивале оцјене, почео је да прозива по дневнику и сви су имали право да изаберу једно блажено и говоре о њему, дође ред и на мене, узех мени најзанимљивије „Блажени есте, егда поносят вам, и изженут, и рекут всяк зол глагол на вы, лжуще Мене ради“ – „Блажени сте ако вас успрогоне и узасрамоте рекући на вас свакојаке рђаве ријечи лажући Мене ради“ рекох то и ту стадох, као да ми неко свеза језик, ни ријечи више, у том тренутку постајући свјестан колико њих је мојом кривицом и мојим гријехом постало блаженим у неком тренутку, и кајући се због тога.

-Блажени сте ако вас успрогоне и узасрамоте рекући на вас свакојаке рђаве ријечи лажући Мене ради! Понови за мном.

-Сједи, имаш закључну оцјену 5 иако ниси рекао ни ријечи!

И онда читавом разреду објасни зашто ми је закључио највећу оцјену, ко је моја породица, да су због ње грађени храмови, и у давна времена, кад је то било скупље од злата, покривани бакром, да су моји чинили многа добра дјела и да сам ја свјестан као потомак тих давних Бована, Дабића, Рачића, Чалија… шта је наша религија и како по њој треба живјети, те да се многи требају угледати на нас такве (е сад, да ли сам ја одрастао у таквог човјека, Бог ће Сами знати), но тај човјек није тражио празну ријеч као одговор да би оцијенио, желио је суштину на дјелу…

Данас је тај мој учитељ, након много година, мој први духовник и водич, тај мој тихи исповиједник без расе и одежде, сада старац,  успрогоњен и узасрамоћен, неправедно!

Веле да лукави напада на праведника највише у посту, кад је праведник Богу најближи, да би покушао да га од Бога удаљи.

Блажен си учитељу, а надам се и Богу молим да ће срца оних који те прогоне и срамоте увидјети свој гријех, покајати се и доћи на пут истине.

Нека ти је Господ у помоћи и нека ти снаге да!

 

Празнична даривања

 Прича ми колега, возач као и ја, добро, он је бољи возач признајем, али радимо исти посао…

Возио он синоћ, у глуво доба из приморја ка Подгорици, кад на Завали код Будве стопира момак, сувоњав и црн у лицу, ко да га нека мука тешка тјера,

-Јес’ да не купим те стопере по путу, али ми га нешто дође жао, те му стадох. Пита идем ли ка Подгорици, велим упадај!

-Ми ти уз Марковиће, ћути он, ћутим ја, али нешто ми чудно би, таман ка’ да јеца, те ја ко фол да упалим свјетло да нађем цигаре, погледах у њега, он плаче ко мало дијете.

-Што је јуначе, која је мука, је ли здраво све, вели он јесте, али боље би ми било да сам умро данас него што идем дома!

-Па шта је, није ваљда дотле дошло?! Храбрим га ја.

-Е мој брате, радио код човјека на грађевини 4 мјесеца и данас кад ми је требао све исплатити он нестао, погасио телефоне, ка’ да је у земљу пропа’, а мене кући чека жена и син од двије и по године, имали су јутрос само паковање виршли, а ја треба’ донијет пара да кућу напуним, сад не знам ни куд ћу ни што ћу, кукала ми мајка, овај нам је река’ да се зове Кнежевић и да је из Сремске Митровице, ништа о њему друго не знамо!

Слушам га и не знам што ми је чинит, камен би проплака’, вели има брата у интернату, остали рано и без оца и без мајке, он му плаћа интернат док средњу заврши.

Мислим се кукавче окле ћеш му плаћат, ето немаш ни дијете да прехраниш своје.

Тако он прича’,  ја га слуша’ и ђе-ђе га  мало посоколио, ко ето биће боље, даће Бог, а нијесам сигуран да и сам у то вјерујем!

-А не да ни Бог, био сам данас у једном манастиру, молио калуђере да ми дају макар што хране да понесем кући, веле немају некакав благослов.

-Како немају благослов, ђе има благослова ако у манастиру и у Цркви нема? Боже ми помози!?

(Ту сам прекинуо колегу и покушао му објаснити како функционише манастирска обитељ и да игуман мора да благослови да се некоме да помоћ или да се било шта у манастиру уради ван устаљених послушања, безуспјешно, па одустадох.)

– Окле ја знам брате, тако су рекли, ево сад идем и нити знам куд ни како, дође ми да се убијем!

-Ама немој о томе ни мислит, чујеш ли  ме!? Што ће ти то дијете без оца, знаш ли како је теби било расти без родитеља, да ћеш просит мораш живљет, за њега!

Тако смо ти нас двојица причали, ја га соколио, али џаба, човјеку се у таквој муци не чини да ће икад бити боље…

-Дођосмо ми до Подгорице, пола два ујутро, ја с њим директ у продавницу, срећа има их па раде сву ноћ сад око овија празника, узео фино и накуповао му свашта, пунане двије кесе велике, зафаљује се он, тачно мало живну, осоколи се, други чо’ек, даде ми и број телефона, вели да свратим некад на каву, ижљуби ме!

Само ми жао заборавих му уља литар купит, а друго сам вала све, чини ми се!

-Чекај, хоћеш да кажеш да си потпуно непознатог човјека одвео у продавницу и накуповао му свашта зато што ти је сложио причу?

-А није причу Мићо, види се на њему да је поштење и мученик, а ево неђеља је до Божића, да моје дијете има свега, а његово да гладује, макањица је то, мрчо.

-Е мој брате, док је будала ко што си ти многи ће омастит брке, него де ми јави кад кренеш куда да те стопирам, плакаћу живота ми, ко да сам бабу сад укопо, билмезу један лаковјерни!

GRADI

Гради

Ех ево то су те кутије, oва је куповна…

У њојзи су дошле, него се мени чинила к’о мало лохотна, н’аква нејака, па сам ја онда ижђељо и направио ову другу, од церова дрвета, доста је тврђа и мен` се чини… боља. Нека, полако, све ћу ти казат` како је било.

Мој буразер живи у Биограду, тамо ради при државној служби, има Бога ми одавно, али сваке двије године он дође к нами на село по једно десет-дваес’  дана… он и његова породица, има жену и двоје ђеце.

Тако ми је прије 21 годину кад је долазио донио тако свашта, к’о и сваки пут, НА, вели “Ево ово сам теби донио да имаш у кући, то ти је направа да се мјери има ли неко повећану температуру и је ли хаста“ и даде ми гради да и` погледам.

Ја вељу: “О`кле ће ово  знат` је ли неко хаста?“

А он их распакова из ове провидне кутије, тури под пазухо и вели “ Са` ћеш виђет`.“

Ми се ушутили к`о да ће ако проговоримо одма` бит` нешто наопако.

Бе чек…бе чек…прође један душак, маши се он гради, тако их је назвао тада и то је тако име остало. „Ево“, вели, „имам температуру три`јес` шес` са пет.“

Ми се згледашмо… Велим ја  „А колико си им`о у Биограду“?

Он се мало насмија па каже „Исто“! Вели “То је моја температура сада“ и показа ми на градима спрам фењера. Каже “Видиш докле се испела ова сјајна линија“?

Ја реко` “Видим“, мада, нисам баш та` пут видио, него не шћедо да му прекидам причу. Каже он “Кад се испење преко овога црвеног броја, три`ес` седам, онда је иксан нешто хаста…а код ситне чељади море малко и прећ` ови црвени број, али јок вома. У њик тако некад буде, а што се гоћ, код велика икасан, испење `вамо мимо црвеног броја, то ће ти бит` хабер да је вииша болес` нека.“

Каже „Дану ти види колика је у тебе температура“ и поче ш њима отресат` низа се`, к`о `вако и држи у руци и отреса. Ја велим “Шта им сад радиш, обаталићеш их“?

Каже “Морају се вазда стресат` кад `оћеш из понова неком да видиш је ли врућ`.“

„Аха“, велим, фалан да сам к`о разумио, не би ми све`дно тај први пут, кад ме оно `ладно под пазухо уједе, велим сам у себи „Са’ ћу испас хаста, мога ми Бога“!

Попричекашмо у тишини опет, сви упрли у ме`, сједим на оној ономо шћемлији и упро и ја у њи`, гледам ја у старог, мислим се „Што се уфатио сад бркова и сукања, зар не види да ме зној проби од чекања.“  Погледа у жену, она обори очи, мало јој фали да се раскриви, видим ја. Погледах у старијег сина, њему би тад` неколике године. Каже „Хајде бабо да видимо колико си хаста.“

Ђед му одби добру клемпу и показа прстом да шути.

Каже буразер „Дај да видимо“ и мало их одмаче к`о од очију и намршти се и `спрам фењера и ватре из огњишта што се скоро удунула била колико смо се забавили сви око гради…

Каже “три`јес` шес` са шес`, није ти ништа.       Лахну мешчини свима.

Ја вељу „А то што мимо те ту зеру“’?

„А, то ништа. Кажем ти, чо`јек море имат` до три`јес` седам, до црвенога броја. Слободно море имат` мало испод тога да му није ништа“, вели он.

Сјута сам читав дан испитивао око гради, додиј`о му, тачно био. Замал` ми и не оте у једна доба, а у мени се легла мис`о да ћу код нас у селу ја брже бити главни хећим. Наше село је имало два`јес осам кућа, па су нас из осталије села звали вељачари, к`о бива, ради броја дана у томе мјесецу, знам ја да има година понекад, кад та` мјесец има два`јес девет дана, преступница, него причаћу ти о томе.

Тако мене, по мало, почеше људи звати, `вако, да би им неко од чељади прислабило или ако би се ко нагрдио чиме у шуми да дрвима или ако је неком било сумњиво да је неко болестан, ја онда узмем гради, зађенем за појас од чакшира и мало се доћерам, пресаберем и код пацијента. Два-три пут` сам да напоменем, ишао на вашар па се код оније травара распитив`о која је трава зашта добра и то памтио, па онда у шуми налазио те траве и вазда имао код себе спремније неколико врста, ако се гради исењу, вома, преко три`јес` седам. Једну ноћ, таман сам се био распремио у хаљине да спавам, кад зове Милан испред куће. Вели, мали они његов н`акав слаб, па да не чекамо јутра неко одма` да гради понесем, па да видимо шта нам је даље чинит`.

Ја `нако огрн`о шињел бабин из онога рата, па преко њиве са градима код њи`.

Видим, дијете лежи. Сви се искупили око њег`,а мали је џенабет о` себе, ма не треба ти. Ја припремим гради,стресем, дај, велим: „Да видимо шта је“!

Почекашмо маличак, ја погледах, ишћерало близу четерес`. Како ја реко` четерес, стаде кукњава од жена, а примијетио сам и прије да су бабе вазда спремне кукат`, за млађијем поготово.Некако, пуније` уста кукају, скоро, не д`о ми се Бог огријешит`, к`о да им је драго што,ето, оне старе па су бољег здравља од омладине.

Него, питам ја малог, шта је јео, пио, да му `нако, како треба одгонетнем оклен толика температура. Каже дијете:“ Играли смо се око куће, па ми је Јованова шћер направила кофалан ручак, јер ми она треба бит` жена кад будемо велики…“

А питам га ја:“Шта је било о ручку“?

Каже он:“Кртола. `нако, само ми је огулила и опрала.

Мх,мх, ја климам главом. „То ти је од тога и испело врућину. На, попи овај чај. Шес` пута до сутра увече и биће добро.“

Мој ови стрији је вазда пристајао за мном и додијав`о.

„Ја ћу бит` прави доктор, ја ћу бит прави доктор… Реко ми стрико да ће ме водит` да ме школа у Биоград.“

Ја сам шутио, само сам пух`о кроз нос понекад.

И баш те године кад ме буразер убједио да поведе Миодрага на те школе за правога доктора, у наше село први пут дође Шаћир. Би зима, таман снијег почео, а он је дош`о са коњем и колима. Н`акав јадан и никакав. Ма, ме`с` чини, најприје да је био циганин и поче на крај` села коват` од поткорака што остане иза грађе од пилане, неку к`о колибу. Нас неколика се скупишмо и да му помогнемо, греота је, жена, троје-четворо ђеце…ладно, а ми вјешто…дупли зид од поткорка, па унутар пилотину наби, ма колиба к`о један по један, чак му и за кљусе направишмо појату. Ма, кућа, није јој се над`о ни близу так`ој.

Каже Данило:“Ето, сад нас је двајес` девет кућа.“

Ми се смислишмо…јес Бога ми двајес` девет, а брже ће и вељча.

Кажем ја Шаћиру:“Шаћире, ти си нам, сад, преступни.“

Он проблијеђе.“Какав преступни људи? Ја ћу само бит` до прољећа. Нисам ја ништа преступио. Немојте и жена ми је забабна, видиш колики јој је дроб.

Ми се насмијашмо. Ма, то је бола` нешто `вамо наше. Не бој се. Доћемо потље на ракију. Он погледа у жену, па рече:“Дођ`те, дођ`те, биће зар неке части“ и обори поглед.

Кад смо се враћали кућама, договоришмо се шта ће који потље понијет у госте. Да се не преклапамо у дарове. Би нам жао чо`јека. К`о рек`о би да је добар, но, има несрећу што је циган.

Тако је Шаћир ту преступну годину био код нас у селу. Помагао око свега-сваком. Људи му давали шта је ко мог`о као накнаду н`акву. Он је вазда био весео и насмијан и вриједан, ма за тројицу.

Једна рана јутра они његов најстарији дође на врата и каже: „Мајка се треба обабит`, а бабо отиш`о у шуму по н`акав дуб, а ми мали не знамо баш најбоље бабит`. Море ли неко да помогне“?

Одоше моја жена и ова ође код појила што имаду кућу, Петра, да је обабе и кажу дођи пошље да видиш је ли све у ред`, а то је к`о окоприлике значило да понесем гради и преконтролишем око ђетета све.

Таман ја измјерио температуру ђетету, кад Шаћир на врата, вас задихан.

„Је ли све к`о што Ала` заповједа“? упита.

„Јес, јес Шаћире. Мали је к`о дрен“, а он ме уфати, па ме одиже од земље од драгости, замал` ми гради не испадоше.

Оде Шаћир те јесени. Ја га питам .“Ђе бола` идеш? Видиш да ти је ође потаман.“

Каже он:“Одредио сам чет`ри села за зимовање, тако да ником` нећу вома додијати, а ето ме код вас, таман, за преступницу“, насмија се, а зуби му бљенуше, а он `нако мрк у лицу, тачно ми дође к`о мој да је…

Буразер ми је долази два-три пут` о` тад`. Син каже добро напредује у школи, ништа му не фали, вели, ето га за дв`је године да нас обађе. Таман ће ту неђе и завршит` за дктора, па све уједно да прославимо. Иза куће ми је рек`о и да има н`акву ђевојку, са вакултета, завршају скупа школе, море бит` се и узму. Би ми мило.

Таман потрефило преступница, дош`о Шаћир, седморо ђеце набирико. Нека фала Богу. Наш преступни, ме` с` чини, није преступ`о око тије ствари.

Кад, ето ти иду, `нако мало се нахерили од вјетра, брат, жена му, Миодраг и још једна ђевојка.

Ја се мало отрес`о, жена свеза јашмак, ђед узе ону бољу лулу. Све некако на брзину, али испаде таман добро за невољу.

Уљегоше…

Шутимо једн трен, па онда поче жена плакат`.

„Ево мајчина сина, мајчина доктора“ и баци се Миодрагу око рамена. И мени нешто пође уз грло, мало се стег`о, очи ми завлажише. Гледам га. Чо`јек. Чуш, ма понос ме нека прође. Пружи ми руку, каже:“Ђе си стари“? па ме пригрли. Видим ја, ђе, то више свој чо`јек. Упита се са ђедом.

Окрену се оној ђевојци, па рече:“Ово је Дијана-моја дјевојка. Има, ево, скоро три године да смо заједно. Она је исто доктор. Већ је почела радит` и брзо ће на специјализацију.“

Ми смо домаћи само климали главама, а она н`аква блиједа. Не могу рећ` да није фина, али није лршна ни близу к`о наше цуре. `нако к`о да је од памука и сва бијела к`о снијег.

Она приђе мени, уфати ме за руку, пољуби ме у надлан и каже: „ Помоз` Бог, тата“!

Тако уради и ђеду, а жену пољуби у образ и вели:“Помоз` Бог, мајко“!

Свди нам се на први мах, свима, посебно ђеду.

Таман смо развршили да вечерамо, кад трже Шаћир, па се шћеде врцнут` кад виђе да нам је пуна кућа. Ја велим: „`ајде, ајде, преступни, таман си добро. Сад ћемо запалит` по један духан и да ми видиш сина доктора и ао Бог да његову жену, брзије дана. `ајде, немој тог` малог враћат`, нек и он уђе вамо код огњишта.“

Таман посједашмо, кад, Миодраг отвори торбу и извади неку плаву кутију. `нако к`о оловка да је у њојзи. Каже: „Стари, донио сам ти нове гради“!

И отпакова и`.

Бијеле гради, палстичне, нема бројева нацртаније, само н`акво дугме зеленкасто.

Каже:“Ово су најновије у Београду што су биле. Притиснеш ово дугме, ставиш под пазухо, кад писну, мјерење је готово. Погледаш одје, ту пише колико је температура организма.“

Ја погледа`…пише четири слова о, некако четвртаста. Велим:“Ђе је црвени број“?

Он се насмија. „Ако пишти полако, температура је у реду. Ако пишти убрзано, онда је прешло дозвољену и погледаш колика је.“

„Стан` дера“, велим ја, „значи, знадем и да не погледам спрам свијетла има ли чељаде температуру или јок“!?

„Тако некако“, рече Миодраг.

„А како се стресају“?

„Нема стресања, саме се врате на почетак.“

„Значи, не окладам ја ш њима н`о оне са мном“?

„Ма није тако, добар је то термометар, најбољи, енглески је.

Ја се маши` за оне моје гради на наткасли…

„Видиш ли ове гради? Ове су ође најбооље. Лијече народ о`како си мали био. Никад нису омашила. Никад нису динара наплатиле ником. Шуте и раде свој пос`о. Не пиште“!

Упријех њима у Шаћирова малог.

„Је л` ово они мали Шаћире што су му ове гради рекле да је к`о дрен“?

Шаћир јадни поче да глади.

„Па јесу, не знам, мали никад није болестан био. Фала Алаху и гарадима тијем, а море бит` су и ове добре. Не знам.“

У мени је почело већ да врије.

„`ајде дер сад. Сад ћемо ти и ја сине да измјеримо, Шаћирову малом, температуру. Ја под једно пазухо, ти под друго. Па, да видимо.

Миодраг погледа ђевојку, насмија се, море бит` малко и поспрдно и каже:
„`ајде баш“!

Спремишмо гради и мали ик стисну под мишке. Мали само што не плаче. Шаћир гута гуке, а остали к`о да су занијемили.

Запишташе…

Каже Миодраг: „Нема, све је у реду“ и пође да извади оне његове, како их зваше, дигеталне.

„Јок, стани. Нема вадит` док ја не кажем. Треба још један душак.“

Мали дрхће к`о прут од страха.

Кад се наврши тај душак, ја погледа`.

„Тријес шес` са девет“! Велим.“Колико је у твојије“?

„Тридесет шест са седам“!

„Ето видиш“, реко` да су моје боље.“ Упријех њима под нос Миодрагу, а он плану…уфати за оне гради, оте ми ик и шњма у огњиште. Пукоше од ватре. Задими плаво нешто, жена се прекрсти брзо, ја занијемих, а он се раздера:
„Ове су боље. Испитане на стотине института. Боље су“!!!

Шаћиров мали побјеже пр`о врата. За њим и Шаћир. К`о да ик шејтан гони.

Ђевојка шћеде нешто рећ`… Ја је прекидо`

„Јок дијете, немој ништа причат`… Идите одма` сад у Биоград и не доласте више“!

Јамих шћемлију. Окрену` се мало од њи` и смркнут почех пунит` лулу.

Тишина притисла.

Погледа у ђеда. Он само одби један дим, `нако, кроз нос, к`о да је `сред гувна са осталијм старинама.

Миодраг зазва:“Бабо.“

Ја се не помако` нимало. Чујем жену да плаче, тихо.

Одоше.

О` тад` има, ево, пета година. Није долазио, кажу има двоје ђеце.

Ни Шаћир више није долазио. За њег` не знам је л` добио још ђеце.

Ђеца….

Париз…Париз

Париз…Париз…

Одзвањало је из скоро нових звучника у возу на који нисам могао никако да се свикнем, због његове удобности. Држао сам мали ријечник. Нешто као водич за туристе и упорно понављао једну језиколомну реченицу. Човјек преко пута мене рече ми:

„Земљаче, три сата говориш једно те исто…“

Ја се мало изненадих, мислио сам да је Француз.

„Па“, рекох, „први пут идем тамо, па да знам бар нешто.“

Он се насмија његованим лицем.

„Извини, али говориш да идеш код себе.“

То ме врати у блиску прошлост. Перон на ком` је требало бити бар четрдесетак људи са музиком циганском и разним пропратним ђаконијама филозофске природе.

Не, био сам сам. Скромно обучен. Скромног погледа на још кромније ципеле.

He.Нико није знао. Жена коју је требало да волим је мислила да сам ту негдје у Србији. Син је мислио да гањам жене по Шумадији, а она коју сам збиља волио није могла од туге да дође.

Погедах просјака, он је био равнодушан на све то. Брига га. Нит` што зна, нит` жели да зна.

Пренух се поново. Париз…Париз… Та аждаја је гутала људе. 11 милиона људи је било у њеној утроби. Сад сам ја требао бити тај чир који ће да је нагне на повраћање и ослободи их. Ех, такви јој служе да са њима једе десерт од пропалих досељеника жељних новца.

Ваздух перона ме дочека онако као што доликује старом превејаном лопову, благо,али лукаво. Провуче ми се испод капута и дотаче срце. Помислих:

„Знам те ја, стари момче. Ниси се промијенио још од мог` прошлог живота.“

Он ми шапну:
„Идемо на Сену, да видиш како се дотјерала за тебе. Сва блиста“!

„Добро де, не гурај ме, идем“, рекох том јаком вјетру који зачудо попусти и пусти ме да уживам у нечем` задњем…

Нечем` првом у исти мах. Кеј је био скоро нетакнут временом. Колико је само тај кеј видио љубави, мржње, дјетињстава, одрастања, али и ружних ствари. Многе ружне ствари памти ствари памти стари кеј. Да, да, чак и ону када се Матис, ах тај алкохолом ометени човјек великог срца, сурвао у Сену и…никад га не нађоше.

Пођох праћен вјетром ко каквим шарлатаном који ми изиграва водича у већ однекуд познатом граду.

Жак…чудно мјесто. А једини ја мало знадох обојици страног енглеског, па смо „разговарали“. Међутим, послије неколико пивских флаша, разумијели смо се на свим језицима. Стари добри Жак. Затровао ме фотографијама Париза и остао тамо у некој Босни, за њега, мислио је, још једној авантури рата.

Али авај, остаде покопан на једноличном, на брзину прављеном, војничком гробљу.

Пођох његовим кораком, мало удесно нагнутих рамена. Рекох:

„Уи, Жак, ту сам. Ако си ти могао тамо да оставиш своје кости, зашто то ја не могу у твом „префињеном“ Паризу“?

Вјетар ме потапша по рамену са одобравањем.

На дну улице тачно насупрот дрогерије писало је: „БАЛКАНСКИ СПЕЦИЈАЛИТЕТИ“, на оба, хм…братска језика. Уђох и одмах се осјетих као да купим загорјелу мас са дна шерпе у којој је печено прасе са све главом и ушима. Конобар ми на француском нешто рече, а ја га упитах:

„ Газда, да ли је ту“?

Он подиже обрву и упита:

„Ко га тражи, молим“?

„Само му реци да је имао среће па га нисам тражио `91. кад је отишао са свиме што има, преко Сарајева за Француску.“

Младић журно оде уз неке степенице. Његован човјек сиђе низ степенице са двојицом младића, а конобар је чекао на врху степеништа.

Приђе ми.

„Ви ме тражите“?

Ја се окренух око себе и рекох:

„Не, Емил, ја те сам тражим. Нема никог са мном.“

Знао сам да је вјетар остао вани да ме стрпљиво чека, Емил ми се загледа у лице и очи, па му се чуђење, радост и забринутост у трен ока смијени на лицу.

„Јеси ли то ти“?

Он посрамљено рече:

„ Момци, идите горе. Све је у реду.“

Пође да ме загрли, а ја немарно окренух према сали и рекох:

„`ајде мало да сједнемо.“

Ћутали смо.

„Чуо сам да си рањен.“

„Јесам“, отпих гутљај.

„Неко ми је рекао да си био цијели рат по недођијама.“

„Јесам“!

„Сад си дошао да ме видиш“?

„Нисам. Такве као ти не обилазим да би их видио. Обилазим их да бих видио шта сам то вајно изубио тиме што не одох кад је почело да пуца. Ево, чак ни твојим рестораном нисам нешто претјерано одушевљен.“

Емил се разведри:

„Ово је само један од три која имам. Имам кинески, ту, одмах иза угла. Много је отменији и још један на Булевару Побједе“, стаде, унервози се…

Рекох:

„ Чије побједе, друже од малих ногу, чије“?

„Знаш“, рече он, „ ја сам отишао. То није било за мене.“

„А за ког` се ратови праве“, питах га. За мене“?

Очи су му лутале.

„Реци како да ти помогнем, ипак, ово је туђа земља“?

„Туђа је за тебе, Емиле. За мене није-ја се свугдје осјећам као код своје куће.“

„Кога имаш“? упита ме усиљеним смијешком.

„Имам сваког. Само старог пријатеља-не“! Устадох и пођох.

Вјетар је већ скакао од срће, опет сам његов.

Мисао ме дотаче. Она…никад ми неће опростити што сам отишао, а још више неће себи опростити што није дошла да ме види задњи пут. Да је загрлим и кажем јој нешто на уво што само далеки Дунав дорбо чује. Да јој кажем да је никад нећу престати вољети, да је то моја жена над свим женама. Мој анђео…моја срна и моје све.

Таксиста ми рече мало гласније, скоро се нервирајући, колико сам запао у мисли. Ја схватих-стигли смо. Ах, вјетар је дахтао од умора. Прешли смо скоро четврт` Париза цијенећи по новцу који дадох за вожњу. Сачеках да вјетар малко дође себи и да ухвати дах. Тај помало ледени дах који је носио са собом.

Број 17. Да, тако је писало. Чак је Жак то и заокржио као најважнију ставкуна жутом листу, оном почетном у свакој свесци. Са друге стране писало је невјешто „WELCOME.“

Уђох и стара зграда ме шкрипом неког прозора на пространом степеништу упозори да вјетар мора остати вани. Намргођени, бркати вјетар ми намигну и даде неки знак. Пођох степеништем. Да, зграда 17, стан 17, позвоних, звонце није радило, покуцах, опет ништа.

„Јаче“, помислих, али врата се отворише и старица упита на француском:

„Шта желите, господине? Не купујем ништа“!

Ја је препадох ријечима које сам научио наврат-нанос. Она стаде, па се осмијехну.

„Па, ти си наш! Ма, `ајде, уђи“!

Е, то нисам знао. Жакова мајка је била поријеклом Српкиња. Једва се кретала кроз стан.

„А ко си ти, младићу“? Рече сједајући и мало се болно спустивши у фотељу.

„Па нисам баш млад, али ево, ја сам био пријатељ Вашег сина.“

Очи јој засузише.

„Жак“!

Погледа слику на зиду, црна лента, униформа са црвеном капом.

Да, сјетих се како се смијао јако и лупао огромном шаком по леђима, поготово кад би почели „течно“ да разговарамо.

„ Он ми је рекао да Вас нађем и дам Вам ово писмо. Ја га, ево, чувам више од 12 година.“ рекох и пружих јој.

Дрхтава рука узе писмо и спусти га на сто.

„Нећете да Вам прочитам“?

„Не“, рече госпођа. „Он се тако само јављао да је жив. Ово је још поготово, апсурдно празно.“

Стигоше је сузе.

„А ти, зашто си дошао? Не само ради писма“?

„Не, у бијегу сам од свега“!

„Па си дошао овдје да се сакријеш“’?, одмахну руком.

„Не,нећу се крити. Брзо ћу наћи спас.“ Помислих:“Спаси ме Господе.“

„Ти си болестан“, рече жена. „Зашто то тајиш? Мораш назад. Овјде ти неће дати у болницу. Иди назад. Тамо се пробај излијечити.“

Затече ме, ћутао сам, најбољи пријатељ не види ништа, а ова жена је одмах знала.

„Не“, рекох. „Не враћам се. Боље да не знају шта је било са мном.“

„А ко то?“,испод ока погледа она.

„Па, Михаил…“

„Ко ће да проведе године чекајући те“?,строго упита!“ још ми реци да је млада и да ће јој проћи живот у томе, `ајде, зачини своју проклету ратну чорбу! Он“, погледа слику. „Он је исто учинио.“ Баци писмо ка слици. „јадна дјевојка неће ни да погледа друге. Долази сваке суботе и плчемо за идиотом.“

Поче да тражи марамицу.

„Ви, мушкарци, ђубрад! Ви нисте мушкарци, ви сте кукавице! Остављате нас да цвилимо за вама, газите нашу младост…љубав…поготово то волите да радите војничким чизмама!“

Гледао сам у охлађени чај.

Срце ми се ледило. Знао сам да је у праву. Толика количина љубави на једном мјесту кад се загрлим са мојом половином душе. Топли образ грије мој врат. Жила куцавица прати ударање ЊЕНОГ СРЦА. Страшно…нељудски…демонски, али морао сам тако.

Мисли ми прекиде куцање вјетра на прозор. Давао ми је знак:

„`Ајде! Идемо! Брзо се мрачи, мораш погинути за нешто часно. `ајде, пожури! Можда те то оправда пред Светим Петром…“ и зглади већ ињем засути брк.

Кренух.

СУЗА НА ЦИПЕЛИ

Јана се надала да ће наћи купе у вагону локалног воза, који ју је требао одвести до великог града гдје је студирала историју умјетности.

Не да је вољела самоћу, него је била налик неком апартиду, који је таман добио азил неке земље, па је спаковао све ствари и дао се у бијег, јер не познаје његова напаћена душа.

У трећем купеу само једно мјесто је било заузето, одлучи да окуша срећу.

Кад врата бучно најавише њен улазак, она рече:

„Извините, је л` слободно“?

На мјесту до прозора просиједа глава се окрену, показавши своје благе плаве очи, аристократске црте лица, невелику браду спојену са брковима, црну мантију која открива само руке…велике шаке са необично правилним ноктима, које као да је вајао сам Микеланђело…

„Само уђи дијете…све је слободно“

Јана брже боље исправи своју грешку при уласку.

„Помоз` Бог, извините што овако упадох, али ове моје торбе и руксаци ме излудјеше“

Поче да диже све те торбе на оне решеткасте полице у купеу.

Једна торба се ненаде подићи лако, али извајана шака јој поможе и торба се нађе на свом` мјесту, онако зелена и помало влажна од садржаја.

Кад све би на свом мјесту, Јана се окрену, пружи руку према незнанцу и рече:

„ Ја сам Јана“!

Незнанац се придиже…“Лукијан“…прихвати руку монах…“Драго ми је“, Јана спусти усне на надланицу монахове шаке…погледи им се разумјеше и она сједе насупрот Лукијана и поче да ћути…

„Путујеш далеко дијете“, упита је, надајући се да то дјевојче путује на крај свијета, осјећајући да јој је Бог дао да оде до тамо и натраг и да не осјети умор и колебљивост. Та погледај само све те торбе, а посебн ону зелену, помисли.

„Идем до Београда,оче, тамо студирам историју умјетости, али уствари више времена проводим изучавајући мозаике по нашим богомољама, то ме баш испуњава задовољством…хм сав тај камичак, ко зна откуд…погледај своју зелену торбу, за овај ћу знати да је из мојих Лашвића.“

„Помажем рестауратору Вујиновићу да у једном манастиру поправи подни мозаик, али дуго се мучимо око једне нијансе боје, али мислим да сам у ријеци покрај села нашла баш оно што тражимо. А Ви оче одакле идете…“ осмијехну се.

„ Ах,ја….монах сам у једном Грчком манастиру, тамо идем, носим стари пергамент, показа дугачку кутију обложену смеђом кожом, наш манстир близу Дрвара је пронашао да је пергамент за вријеме рата неко донио из Грчке, баш из мог` манастира, па хоће да се пергамент врати, а и нама доље у Грчкој је заиграло срце кад смо то чули.“

Јана засјаји очима, као кад дијете нађе давно загубљени кликер…

„Молим Вас оче реците да Сте прочитали шта пише на њему…“

„Јесам…прочитао сам…“

Намршти мало вјеђе Лукијан, па дотаче црну кожу.

Увезану Библију на возном сточићу, као да тражи дозволу да даље прича о томе…

„Него, Јана ти си из овог` мјеста, је ли тако“?

Отпуштајући косу спутану копчом, Јана видје да се дотакла нечег` о чему монах Лукијан нерадо говори. Погледа га као да тек почињу разговор и рече:

„Не, ту живи моја бака…мајчина мајка…ја и моја мама смо живјеле у Крагујевцу, тамо сам завршила Гимназију па одатле у Београд. Мама је живјела овдје само неколико мјесеци прије него што је умрла. Знала је да је болесна и да јој је то послиједња шанса да се бар донекле измири са мајком која јој никад није, баш до краја опростила, ха најбоље је рећи мене. Сад је Ваш ред оче Лукијане.“

Прену га тај љупки глас из далеких мисли…

„Дакле, оче; хоћете ли ми коначно испричати запис са пергамента“?

Видјевши тај неспутан младалачки сјај у плавим очима, насмијано лиц и црну косу која је, као рам за слику, завршавала чаролију, Лукијан још једном врховима прстију дотаче своју Библију и помисли стари испосник: испричат ћу његов биљег на кожи.

Погледа Јану и рече:“ Добро памти дијете што ти будем причао.“

Мало поглади браду па поче причати:

„Прије око двјеста година у манастир је стигао млади Грк и тражио да се види са старјешином манстира. Послије неког времена изведе га старјешина уз литицу према каменим нишама у којима су бивствовали испосници. Рече му:

„ Брате ово је твоја воља и Господа Бога, немој да изневјериш себе, а ни Њега.“

Узе сву његову одјећу, аде му што имаде и сваки други испосник. Нико није питао ништа о том` младићу. Хранио се и појио као и сваки други испосник, молио се Господу чак и више од других, оистајао је од ријеке горски поток, чист као да је од сунца. Кад се наврши девети мјесец његова боравка устијенама, он по водоноши затражи комад коже и бајца од ораха да му се пошаље. Два дана потом, умотан пергамент дође у руке старјешини. Брат Теодокис, тадашњи старјешина, убрзо потом са најнужнијом спремом , сиђе из манастира и оде некуда, ником ни ријечи не рекавши. Сви су знали да је пергамент узрок томе…

Пет дана након тога дође старјешина назад и стаде пред, у дворишту, окупљену браћу монахе манастира.

Само рече…

„Доведите га овамо доље, он је своје окајао и све му је просто.“

Пружи пергамент првом до себе и оде у своје одаје.

На том` комаду танке коже, а то је тај комад у мојој торби, писаше да је Грк напустио село и да је иза себе оставио већ уговорену дјевојку, која је још к` томе била и у благословеном стању и да он, прем да је воли не може да остане уз њу, молећи да му опрости неопростиво. Потписано крстом умјесто имена. Монаси се погледаше ,међусобно, јер још је неки биљег био при дну неправилно изрезаног комада коже…

Истом бајц бојом од орахове љуске справљеном, стајао је чудан печат.Видјело се да је сасвим другачији од свега исписаног на пергаменту и рече:

„ Па, ово је…ово је отсак ручице тек рођена дјетета…погледајте, ево…“

Тад у двориште манастира уђе испосничка сјена Грка, који скоро, ето годину чекаше тај „печат.“ Монаси се размакоше, благо погнутих глава. Најстарији међу њима рече:“ Добро нам дошао брате“!

Лукијан се загледа у равницу што се пружила около, више да сакрије влажне очи, него што га привуче свићајућа магла равнице.

Јана погледа тај профил и рече:“ Ух, велика част Вам је дата да баш Ви оче Лукијане отпутујете по тај стари пергамент што носи и дио историје манастира. Шта у књигама пише о Грку испоснику још, причајте молим Вас. Лукијан јој благо дотаче руку и рече да је баш тај испосник једно вријеме пред крај живота био старјешина манастира.

Са сјетом у гласу Јана помисли на своју мајку „ Ех, шта би она са рекла.“

Задубљена у те мисли ослобди ланчић са привјеском из косе и рол крагне, чврсто стиснувши привјесак и мисли јој ослуташе до мајчине постеље у бакиној средњој соби…чучала је крај ње и немоћно гледала како гасне сјај у некад, како су причали, најљепшим очима у граду.

„Сине“, рече јој пред сам крај мама, „ знај да те волим и кад одем и знај да те још неко негдје воли, иако то не зна.“

Зна Јана, мислила је на Богдана, Јаниног оца који ју је оставио у другом стању и отишао ко зна гдје и зашто. Бака је скоро па забранила то име да се изговара, свих ових година.

Дланови путише топао сребрни привјесак да падне на тамно тегет позадину њне ролке.

„Ах, ево га и Београд“, повика.

„ Одакле, одакле, дијете мило одакле ти тај привјесак“, једва проговори монах Лукијан.

Скидајући полако торбе на под Јана рече:“

„А, ово ми је мајка дала једном кад смо се споречкале око једног мог` друга, то ми је најдраже што имам. Изволите погледајте.“ Пружи Јана својим од ситних мозаичких каменчића извананим прстима њен привјесак.

Сребрни круг, у њему други, мањи, унутра срце које се врти око себе. На једној страни угравирано Ружица на другој Богдан.

Дрхтуће руке лонуше. Лукијан скочи, „ немој сине сама скидати зелену торбу“, скоро викну. Лице му ионако блиједо,проблиједи још више, а благи сјај у оку се претоочи у бљесак грома. Кроз главу му прхну јато успомена, кроу душу ужарени мач прободе ледом оковано срце. Све ове године. Читава варош још памти како је нестао јувелиров син веома надарен занатлија, чак умјетник у изради племенита метала и оставио Ружицу, ружу града. Очајавали су и његови и њени. Његова мајка је послије примила писмо. Рекао је да мора да оде. Господе, послао си ме овамо по испосникову у такнку кожу замотану душу, а угодио си само како Ти умијеш, да и моја душа понесе свој печат. Хвала Ти на овом` дару, који и јесте био мој. Стави под мишку своју стару Библију и рече:

„Нека, ја ћу ти помоћи до перона“ и прихвати се зелене торбе која му је сад била лака као да је перјани јастук. Кад се нађоше на перону Лукијан плати носачу да све те торбе вози до такси станице, окрену се скроз збуњеној Јани, која је гледала како монах Лукијан, баш као да лебди око ње, рече јој:

„ Узми моју стару Библију, ина ће ти све испричати.“ Јана заусти, али Лукијан је већ био на прозору вагона и са срећом у очима је гледао. Воз крен уз шкрипу, а Јана је стајала и гледала у Библију окрзаних ивица по ко зна који пут исчитану, отвори је на мјесту гдје је био папир за маркирање страница. То не бјеше обичан комад хартије. То бјеше скица за израду привјеска за ланчић. Истовјетан као мамин, сад њен. Бљесак у глави је уздрма, погледа у олазећи воз.

„ Па то не може бити истина.“

У даљини је вдјела махање Микеланђеловске руке као да јој каже:

„Довиђења, довиђења.“

„Оче…тата“, засузише јој очи.

Једна суза јој полако паде низ лице на врх ципеле.

Звонце на вратима прегну господина Вујиновића, он се одазва громким гласом:

„ Отворено је“!

Врата отвори поштар Гаврило са црном кожном ташном, пуном којечега.

„Господине Вујиновићу, пошта некаква.“ Ристо, Гавро, за пријатеље Ристо, „`ајде на по једну“!

„ Не могу госпон` Вујиновићу, данас су пензије, па журим, други пут“, пружајући неколико писама рече поштар.

Једно писмо је било из Грчке.“ Хмм, ко је сад ово“, запита се времешни рестауратор.

„Поштовани господине Вујиновићу,

Опростите на слободи да Вас директно контактирамо у вези послова за које нам је потребна Ваша стручна помоћ. Неки дијелови подних мозаика у нашем манастиру траже да се заштите од пропадања и дјелимично рстауришу. Молимо Вас да што Вам је прије обавезе дозвле, нађете времена и дођете нам завршити послове. Ми овдје имамо раднике који ће Вам помоћи око физичког дијела посла, а Ви можете да поведете Вашу помоћницу, Јану, која Вам обучно помаже при већим пословима.

С` поштовањем и Бог с` Вама старјешина манастира Лукијан.

Телефон пробуди Јану.

„Хало,ја сам, ја сам“

„Имаш ли пасош“?

„Добро, среди то, ићи ћемо мало на пут“

Спустивши слушалицу, господи Вујиновић, онако за себе рече:

„Откуд знају за Јану“!?

Прича уз Огњиште

 

-Добро ти вече Лазаре!

-Добра ти срећа и добро ми дош’о, окле кумим те Богом у ова доба? Мећава, знам, Богу фала па си до нас доспио.

-‘Ајде опри ‘вамо до огњишта да ти причам нешто, на млађијем свијет остаје, па да и ти ако Бог да причаш млађима кад дође вакат, јами ту шћемлију, ето је за вратима и примакни се да не галамим, ситне ђеце пуна кућа Богу фала, па нека спавају.

Космати старац се понамјести мало поред огњишта, ватра тухиња, пламичци се играју и сјенке на чађавом зиду изводе своје играрије, набија лулу дувана и додаје ми дуванску кутију.

-Већ сам ти казивао ђе су Кула и Чичево, да ти не понављам!

Некако таман послије првог рата, Бога ми се ослабило са стоком и пићом, а и са снагом, по мало глад ударила међу народ, а празан ‘арар не може да стоји.

Каква год војска уз рат наљези кроз село ваља је на’ранит, јамља био нејадан, свак шта стигне, црни се сељак у рату и не пита, ма не пита се никад, али у рату поготово, ако је коме пало на ум и да нас попали није му имао ко забранит, војска ко војска, сила.

Нешто мушкадије регрутовала Аустрија, нешто пребјегло у српску војску, доспјело веселог народа и до Африке, неко се вратио, некоме се ни за гроб, ни за судбину не зна, мука тешка па ето ти! Оно чељади што се сабрало ође, Бога ми сиротиња, голо – босо, али хајде, макар нам оно земље и душе нико није отео, па стеће се опет да има и нама и цару.

Таман неђе у тој првој поратној години Топаловића с Куле чобани нашли н’акву свету руку, нити ко зна чија је, нити што је света, а света!

Право ћу ти рећ, по мало се народ у почетку и пошпрдивао с тим.

Веле да су ту светињу чували у амбару и крили је добро од народа, остане човјеку страх у навици, за Турске и за Аустрије, шта си год имао, мимо онога што власт каже да ти треба, то ти отеше, стога смо дуго и пошље тих времена имали обичај крити све што је претекло.

Елем кренуше Топаловића кола напријед, дао Бог нафаке и берићета, мешчини да је кило посијао, стотину би му родило, пуни амбари жита, кртола родила, да простиш све ко шаке, ситне нема. Ако је у другога во имао три квинтала, у њега је шест, од љепоте му ни стока ни чељад не дају гледат у се, синови му ору са четири јарма, а четири одмарају и зобљу, снахама јахаће коње давао на пазар кад иду соколе, женетинама јахалице, колико је имао.

Забогати домаћин за кратко вријеме, па поче и заимат народу, и не пита хоћеш ли и кад ћеш вратити, даје милостињу шаком и капом.

Село ко и свако друго, некоме мило и све вичу Богу фала на његову дару, а некоме баш и није, свакаквога народа под Божијом капом.

Потраја то тако неколике године, рек’о би што он више милостиње чини, Бог му троструко враћа, а био је, руку на срце, добар домаћин и човјек, меке душе, учињен и од помоћи.

Али не лези враже, није вазда добро ни својој чељади добар бити, што су га упитали то им је пружио, али опет неко се нађе да му је мало па би пријеснаца преко ‘љеба.

Веле снаха му се спремала да пође  у род, оца и мајку да види, а њезини и нису баш били добростојећи, те ће она, кукавица сиња,  да се ко не би обрукала што пита свекра, а да је питала, руку ћу у ватру метнут да би дао, она украла зобницу жита из амбара, да би понијела. Еееј зобницу жита! А домаћин ‘араром дијелио коме је гођ требало.

Нисам гледао, али кажу, и вјерујем, да је она света рука тај час сама изашла из амбара и отишла неђе уза страну.

Од тада у нашем крају има изрека „Побјеже ко Топаловића срећа уза страну“.

Тражила сва чељад ономо ђе је отишла, никад је нико више пронашао није, нити је домаћину тако рађало ни тако напредно било, оно јесте ко и нама другима, али ‘нако јок.

Е то ти је добри мој кад једно ради шта оно хоће и без домаћинова знања у кући, а не свако да се пита и то у држави!?

Сад нам веле уводе демонкратију, знам ја како се каже, но не знаш ти шта ја знам! Ако сам ја добро разабр’о то му дође таман ко кућа без домаћина у којој се свак пита, све је свачије, а побро мој, стари су људи рекли, „Што је свачије није ничије“, а у такоме поретку Бога ми среће не бива.

Ту Бог не помаже, ту је пропаст јасна.

Но с пута си, ако си се имало огријао ‘ајде да починемо па ћемо ујутро причати, паметније је јутро од вечери, кад мећава мало премине, ништа неће до вијека па ни она,

-Лаку ноћ!

-Бог ти био на помоћ!

Златна Кочија

 

 

 

 

 

Ми као народ на овим овдје каменитим и шумовитим предјелима никада нисмо били баш начисто којој заправо религији припадамо, вјеровали смо у Бога и чинили све што је било у моћи нашег неуког, али мудрог и виспреног ума, и сеоским пословима измученог тијела, да се том неком далеком Богу, некаквој, непознатој „Вишој сили“ која ето тамо негдје горе, иза седмеро небеса види све и кажњава за неваљала дјела, што више умилимо, не бирајући начина ни средства.

Село Чичево је у срезу Коњичком, једном страном изнад Борачког језера, а другом изнад саме Неретве и Главатичева, леђима окренуто према Ћехоју и даље Невесињу, јер добро је имати за леђима онога у кога тврду вјеру имаш.

Као и сва друга села у Херцеговини, и Чичево је имало своје легенде и митове, али и чуда, Чичево је рецимо имало тринаест гробаља, веле да су само три „наша“, осталих десет су од народа који су раније некад живјели ту, а ни једно не припада истом народу, мада их Чичевљани поштују као да им је испод тих мраморова и стећака род најрођенији, па их чисте, крече и одржавају, чак везујући за њих и нека вјеровања као да су то нека мала сеоска божанства или неки инструметни којима Бог даје благодат селу и крају.

Уз Чичево веже и сусједно село Кула, веле да је некада ту и била некаква кула, неких ранијих властодржаца или пак народа који су владали тим крајем.

У оба села народ је живио братски, помажући и цијенећи једни друге, неки сиромашни, неки мало и богатији, но нико, горд и непоштен према другима, сви су свој живот, своју муку, славу, тугу и радост дијелили са комшијама, кумовали међу се и братимили се, те савјетовали на добро једни друге, некад било…

Оба сусједна села су била богата изворима и живим водама, а и сами знамо да се чудне ствари дешавају баш око живих вода.

У Спасоја на Петров дан чељад устала зором, треба стоку намирит и одјавит чобанчад, па ко мисли, то јесте коме домаћин тако заповиди, спуштати се с помоћи божијом на Борке, цркви, данас је служба, једном у години, долази честити и у нашем крају поштовани по много чему, поп Неђо.

Сви се зором, у добра домаћина латили свако свога послушања, само снаха Даница не устаје, млада жена, двадесет и двије године, вриједна ко пчела и лијепа као што само наша гора може вилу изнијети, старији јој  Илија напунио двије године, млађи Никола, у бешици плаче, да се зацене.

-Снаха, весела ти кућа, мислиш ли ти устајат, дијете ти завизи плачући?! Завика Радојка, Спасојева жена, а из постеље се очу само тежак уздах, те Радојка приђе да види шта је с младом јер јој бијаше сумњиво.

Кад је преврну к себи видје да су јој се уста окренула и да покушава да збори, али гласа из ње не бијаше, нити може на ноге.

Оде црна жена до појате и тамо нађе Спасоја гдје меће јањцима, исприча му шта је било и он одмах крену у горњу собу да види шта се то тамо дешава, кад сам виђе злу и гору одлучи да поприча са попом послије службе Божије, а свратиће и у доктора на језеро за сваки случај.

Једва је дочекао да свештеник одслужи литургију, по глави му се врзмала само једна мисао „Кукавче црни куд са оним јетимима ако што снахи буде не дај Боже!“

-Спасо мој добри, што си ми то замишљен на овај свети дан? Упита га свештеник Неђо познајући и поштујући га као што би и у сваком другом крају, доброг и поштеног домаћина.

-Мука моја мој оче! Пожали се Спасоје након што цјелива десницу свештенику узимајући благослов, па онда исприча све по реду.

-Даће Бог биће добро, а и ја ћу поменути! Рече поп снебивајући се јер му бијаше жао.

Спасо крену према Језеру и све му се кроз главу врти „Даће Бог биће добро“ некако му то бијаше слабо поуздање  и несигурна помоћ, а опет размишља, како му поп на други начин може помоћ, па он једино и може Богу да се моли…

-Помаже Бог! Поздрави Спасоје доктора на Борачком језеру!

-Добар дан! изволите госпон…

-Можда је теби добар дан добри мој докторе, мени до овог часа није, а ево је подне, па се нешто више уздам у божију помоћ него у временске прилике! Онда исприча шта се дешава и доктор се замисли мало па рече „Nervus facialis… то се знате дешава кад вас удари промаја, даћу вам ове прашке…“

-Докторе мој добри, је ли од тога нербуза она не може на ноге?

-Причекајте дан-два, па ако не буде боље дођите с коњем да бих и ја пошао са вама, да је прегледам, може бити и шлог…

Узе Спасоје црну капу у жалосну руку па натраг на Чичево, лијечили мученицу травама, давали докторове лијекове, долазио доктор, давао инјекције, она само копни, навр’  неђељу дана није од ње пола остало, те весели Спасоје шта ће, пробао код попа, пробао код доктора, даље мора спаса тражити, а кад човјеку дође до грла не гледа је ли грана за коју се хвата врбова или љескова, хвата се да се не утопи!

Бијаше петак и од Прења је било ведро, а само отуд долази киша и невријеме, Зором, прије него што се пијевац сјетио да наговијести да ће сунце изићи са истока, Спасоје обуче црквено одијело и привеза опанке, те крете пут Главатичева да са ‘Оџом проговори, Хоџа бијаше сиједи, мудри човјек, Спасојев вршњак, познаник и пријатељ од самог рођења, из старе, Турске, агињске породице Ћесир, коју је сво околно становништво, било да је Православно, Католичко или Муслиманско цијенило и поштовало као добре људе, домаћине и комшије, а са којом су Спасојеве њиве и међе дијелиле, а то се у нас гледа као род.

-Уранио Ефендија! Назва Спасоје.

-Добро, а ти добри мој рођо!? Тако су се обраћали један другом одувијек.

-Мало је добра у овом послу којим сам дошао мој Џафире!

-Шједи хајде, није пао шећер у воду, даће аллах, биће добро, шта те доћерало, причај, хајде! И намигну на хоџиницу да пристави кафу и донесе дуванску кутију.

Оприча Спасоје и њему шта је било, све до детаља, а Стари Ефендија Џафир слушајући га све листа књигу и по каткад изусти само „хмммм…“, кад Спасоје заврши наста неколико тренутака тишине која Спасоју бијаше као цијела вјечност, неизвјеснија него икад ишта до сада,најзад стари мудрац прекиде тишину.

-Мој рођо, шеитанова работа, биће добро, али мораћеш бити подобро храбар!

-Бићу добри мој, само дај шта ми је чинит!

Хоџа му даде смотуљак ‘артије и рече му да узме по оке (турска мјера за тежину, 1,25кг-ока) кукурузна брашна, воду што му је поп свијештао за славу, и штап глогов што му је од покојног ћаће остао. Тако „наоружан“ то вече у поноћ, глуво доба, оде сам, не спомињући никоме куд нити зашто иде, на Караулу (мјесто гдје је некада била Турска, затим Аустријска касарна), забије штап у сред раскрснице, око штапа направи круг од кукурузна брашна, пречника око два лакта, а унутар круга пошкропи освећеном водом.

-Не смијеш се помјерити из круга, ма шта да те снађе, док не испоручиш овај запис, а знаћеш коме га треба дати!

-Окле ћу ја знат коме ћу га дат, помисли у себи  Спасоје излазећи од хоџе, а хоџа завика за њим као да га је чуо, „знаћеш, знаћеш, не бери бригу!“

Спасоју то би чудније него све ово до сада, али оћута и оде.

-Боже ти помози и буди у помоћи! Шта све мене неће снаћ за ову моју ђецу, али шта ћеш, ваљда је и поштено да ми старији потурамо леђа за њихово добро, даће Бог биће добро!

Изговори Спасоје кропећи освећену воду у брашнено коло и трзну се на ријечи којима је закључио реченицу.

-Па ја, то ми је и поп и хоџа рек’о! Затим се осмјехну.

-Даће Бог, биће добро! Понови, тек тада постајући свјестан Божије моћи и важности Његовог заступништва за обичног смртника.

У његовом думању га прекиде некаква хука која као да не бијаше од овога свијета, која се кретала уз Драгу, као каква жива олуја која се пела од Језера пут њега, срце му сиђе у пете, па онда дође у грло, а он поче гутати упразно, плашећи се да му срце не побјегне остављајући њега самог, чак и без срца, да чека ту надолазећу стра’оту.

Неколико тренутака послије појави се читава хорда тамо њих, одлет их било дрветом и каменом, како први наљегоше почеше га пљувати, псовати и вријеђати, али га унутар његовог брашненог кола ништа не дотаче, то потраја неколико, све док на златној кочији не стаде преда њ тамо он, обучен као какав кнез или цар, који у овим нашим странинама и нису уобичајена појава, Спасоје зашкиљи од бљештавила кочије и загледа се у шеитана који бијаше исти ко хоџин рахметли брат Мехмед, који се утопио млад на ушћу Лађанице и сарањен под орахом на Стријежеву, јер се у нашим крајевима ни у  једној вјери топљеници не копају у гробље.

-Шта ти чо’ек тражиш овдје у наш час?

Спасоје не могавши му одговорити, дрхтећи цијелим тијелом, једва стојећи на ногама од страха, скупи послиједњу мрвицу снаге и додаде му хоџин запис, овај одмах узе да чита…

-Гдје је…? Изговори неко име које Спасоје никада није чуо, нити га је знао поновити.

-Отишао је у Бијело Поље! Одговори један који је изгледао као какав ађутант овоме на кочији.

-Одмах га доведите! Зачу се опет са кочије и док си пуцнуо прстима доведоше једнога који је више личио на сељака него на тамо њега.

-Што сте се забавили!? Упита опет онај са кочије.

-Некакав Симић се прекрстио на Бахтијевици па смо морали преко Невесиња да обиђемо! Завика онај што је као пандур.

-Што си казнио ову жену!? Упита ухапшеног онај кнез и показа му ‘артију!

-Замлатила ме је метлом преко очију у неђељу ујутро!

-Шта ћеш ти у неђељу у њих у кући кад неђељом не улазимо у хришћанске куће, објесите га?!

Скупише некаква ужа и конопце, објесише га на јасенову грану и она хука оде пут Невесиња, Спасоје причека да одмакну па полако пође на Чичева све се окрећући за собом устрављен од призора којему је присуствовао, чинило му се да годинама путује до куће, леже, али не могаше заспати до зоре.

Кад се пијевац очуо млада је опет као и раније прва била на ногама, као да никада није ни била болесна, а Спасоје одмах за њом, изиђе пред кућу, замота дуван и отпухну један дугачак дим.

-Одох на караулу имена ми Божијег да видим онога што су га објесили! Помисли и одмах крену.

Кад је пришао раскршћу на неколико метара поче опрезно да се привлачи присјећајући се синоћње страхоте коју поново не би преживио.

Дође скоро испод јасена и тек онда угледа умјесто онога објешеника и силних ужа и конопаца, миша како виси на паучини…

Враћајући се у поново здрав и срећан дом Спасоја су мориле тешке мисли, првенствено она у којој се свако од нас некада нађе, да ли смо још увијек Божија дјеца или смо се зарад овоземаљских добара, између осталих и здравља, поклонили ономе који је први напустио Славу Божију?