Париз…Париз

Париз…Париз…

Одзвањало је из скоро нових звучника у возу на који нисам могао никако да се свикнем, због његове удобности. Држао сам мали ријечник. Нешто као водич за туристе и упорно понављао једну језиколомну реченицу. Човјек преко пута мене рече ми:

„Земљаче, три сата говориш једно те исто…“

Ја се мало изненадих, мислио сам да је Француз.

„Па“, рекох, „први пут идем тамо, па да знам бар нешто.“

Он се насмија његованим лицем.

„Извини, али говориш да идеш код себе.“

То ме врати у блиску прошлост. Перон на ком` је требало бити бар четрдесетак људи са музиком циганском и разним пропратним ђаконијама филозофске природе.

Не, био сам сам. Скромно обучен. Скромног погледа на још кромније ципеле.

He.Нико није знао. Жена коју је требало да волим је мислила да сам ту негдје у Србији. Син је мислио да гањам жене по Шумадији, а она коју сам збиља волио није могла од туге да дође.

Погедах просјака, он је био равнодушан на све то. Брига га. Нит` што зна, нит` жели да зна.

Пренух се поново. Париз…Париз… Та аждаја је гутала људе. 11 милиона људи је било у њеној утроби. Сад сам ја требао бити тај чир који ће да је нагне на повраћање и ослободи их. Ех, такви јој служе да са њима једе десерт од пропалих досељеника жељних новца.

Ваздух перона ме дочека онако као што доликује старом превејаном лопову, благо,али лукаво. Провуче ми се испод капута и дотаче срце. Помислих:

„Знам те ја, стари момче. Ниси се промијенио још од мог` прошлог живота.“

Он ми шапну:
„Идемо на Сену, да видиш како се дотјерала за тебе. Сва блиста“!

„Добро де, не гурај ме, идем“, рекох том јаком вјетру који зачудо попусти и пусти ме да уживам у нечем` задњем…

Нечем` првом у исти мах. Кеј је био скоро нетакнут временом. Колико је само тај кеј видио љубави, мржње, дјетињстава, одрастања, али и ружних ствари. Многе ружне ствари памти ствари памти стари кеј. Да, да, чак и ону када се Матис, ах тај алкохолом ометени човјек великог срца, сурвао у Сену и…никад га не нађоше.

Пођох праћен вјетром ко каквим шарлатаном који ми изиграва водича у већ однекуд познатом граду.

Жак…чудно мјесто. А једини ја мало знадох обојици страног енглеског, па смо „разговарали“. Међутим, послије неколико пивских флаша, разумијели смо се на свим језицима. Стари добри Жак. Затровао ме фотографијама Париза и остао тамо у некој Босни, за њега, мислио је, још једној авантури рата.

Али авај, остаде покопан на једноличном, на брзину прављеном, војничком гробљу.

Пођох његовим кораком, мало удесно нагнутих рамена. Рекох:

„Уи, Жак, ту сам. Ако си ти могао тамо да оставиш своје кости, зашто то ја не могу у твом „префињеном“ Паризу“?

Вјетар ме потапша по рамену са одобравањем.

На дну улице тачно насупрот дрогерије писало је: „БАЛКАНСКИ СПЕЦИЈАЛИТЕТИ“, на оба, хм…братска језика. Уђох и одмах се осјетих као да купим загорјелу мас са дна шерпе у којој је печено прасе са све главом и ушима. Конобар ми на француском нешто рече, а ја га упитах:

„ Газда, да ли је ту“?

Он подиже обрву и упита:

„Ко га тражи, молим“?

„Само му реци да је имао среће па га нисам тражио `91. кад је отишао са свиме што има, преко Сарајева за Француску.“

Младић журно оде уз неке степенице. Његован човјек сиђе низ степенице са двојицом младића, а конобар је чекао на врху степеништа.

Приђе ми.

„Ви ме тражите“?

Ја се окренух око себе и рекох:

„Не, Емил, ја те сам тражим. Нема никог са мном.“

Знао сам да је вјетар остао вани да ме стрпљиво чека, Емил ми се загледа у лице и очи, па му се чуђење, радост и забринутост у трен ока смијени на лицу.

„Јеси ли то ти“?

Он посрамљено рече:

„ Момци, идите горе. Све је у реду.“

Пође да ме загрли, а ја немарно окренух према сали и рекох:

„`ајде мало да сједнемо.“

Ћутали смо.

„Чуо сам да си рањен.“

„Јесам“, отпих гутљај.

„Неко ми је рекао да си био цијели рат по недођијама.“

„Јесам“!

„Сад си дошао да ме видиш“?

„Нисам. Такве као ти не обилазим да би их видио. Обилазим их да бих видио шта сам то вајно изубио тиме што не одох кад је почело да пуца. Ево, чак ни твојим рестораном нисам нешто претјерано одушевљен.“

Емил се разведри:

„Ово је само један од три која имам. Имам кинески, ту, одмах иза угла. Много је отменији и још један на Булевару Побједе“, стаде, унервози се…

Рекох:

„ Чије побједе, друже од малих ногу, чије“?

„Знаш“, рече он, „ ја сам отишао. То није било за мене.“

„А за ког` се ратови праве“, питах га. За мене“?

Очи су му лутале.

„Реци како да ти помогнем, ипак, ово је туђа земља“?

„Туђа је за тебе, Емиле. За мене није-ја се свугдје осјећам као код своје куће.“

„Кога имаш“? упита ме усиљеним смијешком.

„Имам сваког. Само старог пријатеља-не“! Устадох и пођох.

Вјетар је већ скакао од срће, опет сам његов.

Мисао ме дотаче. Она…никад ми неће опростити што сам отишао, а још више неће себи опростити што није дошла да ме види задњи пут. Да је загрлим и кажем јој нешто на уво што само далеки Дунав дорбо чује. Да јој кажем да је никад нећу престати вољети, да је то моја жена над свим женама. Мој анђео…моја срна и моје све.

Таксиста ми рече мало гласније, скоро се нервирајући, колико сам запао у мисли. Ја схватих-стигли смо. Ах, вјетар је дахтао од умора. Прешли смо скоро четврт` Париза цијенећи по новцу који дадох за вожњу. Сачеках да вјетар малко дође себи и да ухвати дах. Тај помало ледени дах који је носио са собом.

Број 17. Да, тако је писало. Чак је Жак то и заокржио као најважнију ставкуна жутом листу, оном почетном у свакој свесци. Са друге стране писало је невјешто „WELCOME.“

Уђох и стара зграда ме шкрипом неког прозора на пространом степеништу упозори да вјетар мора остати вани. Намргођени, бркати вјетар ми намигну и даде неки знак. Пођох степеништем. Да, зграда 17, стан 17, позвоних, звонце није радило, покуцах, опет ништа.

„Јаче“, помислих, али врата се отворише и старица упита на француском:

„Шта желите, господине? Не купујем ништа“!

Ја је препадох ријечима које сам научио наврат-нанос. Она стаде, па се осмијехну.

„Па, ти си наш! Ма, `ајде, уђи“!

Е, то нисам знао. Жакова мајка је била поријеклом Српкиња. Једва се кретала кроз стан.

„А ко си ти, младићу“? Рече сједајући и мало се болно спустивши у фотељу.

„Па нисам баш млад, али ево, ја сам био пријатељ Вашег сина.“

Очи јој засузише.

„Жак“!

Погледа слику на зиду, црна лента, униформа са црвеном капом.

Да, сјетих се како се смијао јако и лупао огромном шаком по леђима, поготово кад би почели „течно“ да разговарамо.

„ Он ми је рекао да Вас нађем и дам Вам ово писмо. Ја га, ево, чувам више од 12 година.“ рекох и пружих јој.

Дрхтава рука узе писмо и спусти га на сто.

„Нећете да Вам прочитам“?

„Не“, рече госпођа. „Он се тако само јављао да је жив. Ово је још поготово, апсурдно празно.“

Стигоше је сузе.

„А ти, зашто си дошао? Не само ради писма“?

„Не, у бијегу сам од свега“!

„Па си дошао овдје да се сакријеш“’?, одмахну руком.

„Не,нећу се крити. Брзо ћу наћи спас.“ Помислих:“Спаси ме Господе.“

„Ти си болестан“, рече жена. „Зашто то тајиш? Мораш назад. Овјде ти неће дати у болницу. Иди назад. Тамо се пробај излијечити.“

Затече ме, ћутао сам, најбољи пријатељ не види ништа, а ова жена је одмах знала.

„Не“, рекох. „Не враћам се. Боље да не знају шта је било са мном.“

„А ко то?“,испод ока погледа она.

„Па, Михаил…“

„Ко ће да проведе године чекајући те“?,строго упита!“ још ми реци да је млада и да ће јој проћи живот у томе, `ајде, зачини своју проклету ратну чорбу! Он“, погледа слику. „Он је исто учинио.“ Баци писмо ка слици. „јадна дјевојка неће ни да погледа друге. Долази сваке суботе и плчемо за идиотом.“

Поче да тражи марамицу.

„Ви, мушкарци, ђубрад! Ви нисте мушкарци, ви сте кукавице! Остављате нас да цвилимо за вама, газите нашу младост…љубав…поготово то волите да радите војничким чизмама!“

Гледао сам у охлађени чај.

Срце ми се ледило. Знао сам да је у праву. Толика количина љубави на једном мјесту кад се загрлим са мојом половином душе. Топли образ грије мој врат. Жила куцавица прати ударање ЊЕНОГ СРЦА. Страшно…нељудски…демонски, али морао сам тако.

Мисли ми прекиде куцање вјетра на прозор. Давао ми је знак:

„`Ајде! Идемо! Брзо се мрачи, мораш погинути за нешто часно. `ајде, пожури! Можда те то оправда пред Светим Петром…“ и зглади већ ињем засути брк.

Кренух.

СУЗА НА ЦИПЕЛИ

Јана се надала да ће наћи купе у вагону локалног воза, који ју је требао одвести до великог града гдје је студирала историју умјетности.

Не да је вољела самоћу, него је била налик неком апартиду, који је таман добио азил неке земље, па је спаковао све ствари и дао се у бијег, јер не познаје његова напаћена душа.

У трећем купеу само једно мјесто је било заузето, одлучи да окуша срећу.

Кад врата бучно најавише њен улазак, она рече:

„Извините, је л` слободно“?

На мјесту до прозора просиједа глава се окрену, показавши своје благе плаве очи, аристократске црте лица, невелику браду спојену са брковима, црну мантију која открива само руке…велике шаке са необично правилним ноктима, које као да је вајао сам Микеланђело…

„Само уђи дијете…све је слободно“

Јана брже боље исправи своју грешку при уласку.

„Помоз` Бог, извините што овако упадох, али ове моје торбе и руксаци ме излудјеше“

Поче да диже све те торбе на оне решеткасте полице у купеу.

Једна торба се ненаде подићи лако, али извајана шака јој поможе и торба се нађе на свом` мјесту, онако зелена и помало влажна од садржаја.

Кад све би на свом мјесту, Јана се окрену, пружи руку према незнанцу и рече:

„ Ја сам Јана“!

Незнанац се придиже…“Лукијан“…прихвати руку монах…“Драго ми је“, Јана спусти усне на надланицу монахове шаке…погледи им се разумјеше и она сједе насупрот Лукијана и поче да ћути…

„Путујеш далеко дијете“, упита је, надајући се да то дјевојче путује на крај свијета, осјећајући да јој је Бог дао да оде до тамо и натраг и да не осјети умор и колебљивост. Та погледај само све те торбе, а посебн ону зелену, помисли.

„Идем до Београда,оче, тамо студирам историју умјетости, али уствари више времена проводим изучавајући мозаике по нашим богомољама, то ме баш испуњава задовољством…хм сав тај камичак, ко зна откуд…погледај своју зелену торбу, за овај ћу знати да је из мојих Лашвића.“

„Помажем рестауратору Вујиновићу да у једном манастиру поправи подни мозаик, али дуго се мучимо око једне нијансе боје, али мислим да сам у ријеци покрај села нашла баш оно што тражимо. А Ви оче одакле идете…“ осмијехну се.

„ Ах,ја….монах сам у једном Грчком манастиру, тамо идем, носим стари пергамент, показа дугачку кутију обложену смеђом кожом, наш манстир близу Дрвара је пронашао да је пергамент за вријеме рата неко донио из Грчке, баш из мог` манастира, па хоће да се пергамент врати, а и нама доље у Грчкој је заиграло срце кад смо то чули.“

Јана засјаји очима, као кад дијете нађе давно загубљени кликер…

„Молим Вас оче реците да Сте прочитали шта пише на њему…“

„Јесам…прочитао сам…“

Намршти мало вјеђе Лукијан, па дотаче црну кожу.

Увезану Библију на возном сточићу, као да тражи дозволу да даље прича о томе…

„Него, Јана ти си из овог` мјеста, је ли тако“?

Отпуштајући косу спутану копчом, Јана видје да се дотакла нечег` о чему монах Лукијан нерадо говори. Погледа га као да тек почињу разговор и рече:

„Не, ту живи моја бака…мајчина мајка…ја и моја мама смо живјеле у Крагујевцу, тамо сам завршила Гимназију па одатле у Београд. Мама је живјела овдје само неколико мјесеци прије него што је умрла. Знала је да је болесна и да јој је то послиједња шанса да се бар донекле измири са мајком која јој никад није, баш до краја опростила, ха најбоље је рећи мене. Сад је Ваш ред оче Лукијане.“

Прену га тај љупки глас из далеких мисли…

„Дакле, оче; хоћете ли ми коначно испричати запис са пергамента“?

Видјевши тај неспутан младалачки сјај у плавим очима, насмијано лиц и црну косу која је, као рам за слику, завршавала чаролију, Лукијан још једном врховима прстију дотаче своју Библију и помисли стари испосник: испричат ћу његов биљег на кожи.

Погледа Јану и рече:“ Добро памти дијете што ти будем причао.“

Мало поглади браду па поче причати:

„Прије око двјеста година у манастир је стигао млади Грк и тражио да се види са старјешином манстира. Послије неког времена изведе га старјешина уз литицу према каменим нишама у којима су бивствовали испосници. Рече му:

„ Брате ово је твоја воља и Господа Бога, немој да изневјериш себе, а ни Њега.“

Узе сву његову одјећу, аде му што имаде и сваки други испосник. Нико није питао ништа о том` младићу. Хранио се и појио као и сваки други испосник, молио се Господу чак и више од других, оистајао је од ријеке горски поток, чист као да је од сунца. Кад се наврши девети мјесец његова боравка устијенама, он по водоноши затражи комад коже и бајца од ораха да му се пошаље. Два дана потом, умотан пергамент дође у руке старјешини. Брат Теодокис, тадашњи старјешина, убрзо потом са најнужнијом спремом , сиђе из манастира и оде некуда, ником ни ријечи не рекавши. Сви су знали да је пергамент узрок томе…

Пет дана након тога дође старјешина назад и стаде пред, у дворишту, окупљену браћу монахе манастира.

Само рече…

„Доведите га овамо доље, он је своје окајао и све му је просто.“

Пружи пергамент првом до себе и оде у своје одаје.

На том` комаду танке коже, а то је тај комад у мојој торби, писаше да је Грк напустио село и да је иза себе оставио већ уговорену дјевојку, која је још к` томе била и у благословеном стању и да он, прем да је воли не може да остане уз њу, молећи да му опрости неопростиво. Потписано крстом умјесто имена. Монаси се погледаше ,међусобно, јер још је неки биљег био при дну неправилно изрезаног комада коже…

Истом бајц бојом од орахове љуске справљеном, стајао је чудан печат.Видјело се да је сасвим другачији од свега исписаног на пергаменту и рече:

„ Па, ово је…ово је отсак ручице тек рођена дјетета…погледајте, ево…“

Тад у двориште манастира уђе испосничка сјена Грка, који скоро, ето годину чекаше тај „печат.“ Монаси се размакоше, благо погнутих глава. Најстарији међу њима рече:“ Добро нам дошао брате“!

Лукијан се загледа у равницу што се пружила около, више да сакрије влажне очи, него што га привуче свићајућа магла равнице.

Јана погледа тај профил и рече:“ Ух, велика част Вам је дата да баш Ви оче Лукијане отпутујете по тај стари пергамент што носи и дио историје манастира. Шта у књигама пише о Грку испоснику још, причајте молим Вас. Лукијан јој благо дотаче руку и рече да је баш тај испосник једно вријеме пред крај живота био старјешина манастира.

Са сјетом у гласу Јана помисли на своју мајку „ Ех, шта би она са рекла.“

Задубљена у те мисли ослобди ланчић са привјеском из косе и рол крагне, чврсто стиснувши привјесак и мисли јој ослуташе до мајчине постеље у бакиној средњој соби…чучала је крај ње и немоћно гледала како гасне сјај у некад, како су причали, најљепшим очима у граду.

„Сине“, рече јој пред сам крај мама, „ знај да те волим и кад одем и знај да те још неко негдје воли, иако то не зна.“

Зна Јана, мислила је на Богдана, Јаниног оца који ју је оставио у другом стању и отишао ко зна гдје и зашто. Бака је скоро па забранила то име да се изговара, свих ових година.

Дланови путише топао сребрни привјесак да падне на тамно тегет позадину њне ролке.

„Ах, ево га и Београд“, повика.

„ Одакле, одакле, дијете мило одакле ти тај привјесак“, једва проговори монах Лукијан.

Скидајући полако торбе на под Јана рече:“

„А, ово ми је мајка дала једном кад смо се споречкале око једног мог` друга, то ми је најдраже што имам. Изволите погледајте.“ Пружи Јана својим од ситних мозаичких каменчића извананим прстима њен привјесак.

Сребрни круг, у њему други, мањи, унутра срце које се врти око себе. На једној страни угравирано Ружица на другој Богдан.

Дрхтуће руке лонуше. Лукијан скочи, „ немој сине сама скидати зелену торбу“, скоро викну. Лице му ионако блиједо,проблиједи још више, а благи сјај у оку се претоочи у бљесак грома. Кроз главу му прхну јато успомена, кроу душу ужарени мач прободе ледом оковано срце. Све ове године. Читава варош још памти како је нестао јувелиров син веома надарен занатлија, чак умјетник у изради племенита метала и оставио Ружицу, ружу града. Очајавали су и његови и њени. Његова мајка је послије примила писмо. Рекао је да мора да оде. Господе, послао си ме овамо по испосникову у такнку кожу замотану душу, а угодио си само како Ти умијеш, да и моја душа понесе свој печат. Хвала Ти на овом` дару, који и јесте био мој. Стави под мишку своју стару Библију и рече:

„Нека, ја ћу ти помоћи до перона“ и прихвати се зелене торбе која му је сад била лака као да је перјани јастук. Кад се нађоше на перону Лукијан плати носачу да све те торбе вози до такси станице, окрену се скроз збуњеној Јани, која је гледала како монах Лукијан, баш као да лебди око ње, рече јој:

„ Узми моју стару Библију, ина ће ти све испричати.“ Јана заусти, али Лукијан је већ био на прозору вагона и са срећом у очима је гледао. Воз крен уз шкрипу, а Јана је стајала и гледала у Библију окрзаних ивица по ко зна који пут исчитану, отвори је на мјесту гдје је био папир за маркирање страница. То не бјеше обичан комад хартије. То бјеше скица за израду привјеска за ланчић. Истовјетан као мамин, сад њен. Бљесак у глави је уздрма, погледа у олазећи воз.

„ Па то не може бити истина.“

У даљини је вдјела махање Микеланђеловске руке као да јој каже:

„Довиђења, довиђења.“

„Оче…тата“, засузише јој очи.

Једна суза јој полако паде низ лице на врх ципеле.

Звонце на вратима прегну господина Вујиновића, он се одазва громким гласом:

„ Отворено је“!

Врата отвори поштар Гаврило са црном кожном ташном, пуном којечега.

„Господине Вујиновићу, пошта некаква.“ Ристо, Гавро, за пријатеље Ристо, „`ајде на по једну“!

„ Не могу госпон` Вујиновићу, данас су пензије, па журим, други пут“, пружајући неколико писама рече поштар.

Једно писмо је било из Грчке.“ Хмм, ко је сад ово“, запита се времешни рестауратор.

„Поштовани господине Вујиновићу,

Опростите на слободи да Вас директно контактирамо у вези послова за које нам је потребна Ваша стручна помоћ. Неки дијелови подних мозаика у нашем манастиру траже да се заштите од пропадања и дјелимично рстауришу. Молимо Вас да што Вам је прије обавезе дозвле, нађете времена и дођете нам завршити послове. Ми овдје имамо раднике који ће Вам помоћи око физичког дијела посла, а Ви можете да поведете Вашу помоћницу, Јану, која Вам обучно помаже при већим пословима.

С` поштовањем и Бог с` Вама старјешина манастира Лукијан.

Телефон пробуди Јану.

„Хало,ја сам, ја сам“

„Имаш ли пасош“?

„Добро, среди то, ићи ћемо мало на пут“

Спустивши слушалицу, господи Вујиновић, онако за себе рече:

„Откуд знају за Јану“!?

Прича уз Огњиште

 

-Добро ти вече Лазаре!

-Добра ти срећа и добро ми дош’о, окле кумим те Богом у ова доба? Мећава, знам, Богу фала па си до нас доспио.

-‘Ајде опри ‘вамо до огњишта да ти причам нешто, на млађијем свијет остаје, па да и ти ако Бог да причаш млађима кад дође вакат, јами ту шћемлију, ето је за вратима и примакни се да не галамим, ситне ђеце пуна кућа Богу фала, па нека спавају.

Космати старац се понамјести мало поред огњишта, ватра тухиња, пламичци се играју и сјенке на чађавом зиду изводе своје играрије, набија лулу дувана и додаје ми дуванску кутију.

-Већ сам ти казивао ђе су Кула и Чичево, да ти не понављам!

Некако таман послије првог рата, Бога ми се ослабило са стоком и пићом, а и са снагом, по мало глад ударила међу народ, а празан ‘арар не може да стоји.

Каква год војска уз рат наљези кроз село ваља је на’ранит, јамља био нејадан, свак шта стигне, црни се сељак у рату и не пита, ма не пита се никад, али у рату поготово, ако је коме пало на ум и да нас попали није му имао ко забранит, војска ко војска, сила.

Нешто мушкадије регрутовала Аустрија, нешто пребјегло у српску војску, доспјело веселог народа и до Африке, неко се вратио, некоме се ни за гроб, ни за судбину не зна, мука тешка па ето ти! Оно чељади што се сабрало ође, Бога ми сиротиња, голо – босо, али хајде, макар нам оно земље и душе нико није отео, па стеће се опет да има и нама и цару.

Таман неђе у тој првој поратној години Топаловића с Куле чобани нашли н’акву свету руку, нити ко зна чија је, нити што је света, а света!

Право ћу ти рећ, по мало се народ у почетку и пошпрдивао с тим.

Веле да су ту светињу чували у амбару и крили је добро од народа, остане човјеку страх у навици, за Турске и за Аустрије, шта си год имао, мимо онога што власт каже да ти треба, то ти отеше, стога смо дуго и пошље тих времена имали обичај крити све што је претекло.

Елем кренуше Топаловића кола напријед, дао Бог нафаке и берићета, мешчини да је кило посијао, стотину би му родило, пуни амбари жита, кртола родила, да простиш све ко шаке, ситне нема. Ако је у другога во имао три квинтала, у њега је шест, од љепоте му ни стока ни чељад не дају гледат у се, синови му ору са четири јарма, а четири одмарају и зобљу, снахама јахаће коње давао на пазар кад иду соколе, женетинама јахалице, колико је имао.

Забогати домаћин за кратко вријеме, па поче и заимат народу, и не пита хоћеш ли и кад ћеш вратити, даје милостињу шаком и капом.

Село ко и свако друго, некоме мило и све вичу Богу фала на његову дару, а некоме баш и није, свакаквога народа под Божијом капом.

Потраја то тако неколике године, рек’о би што он више милостиње чини, Бог му троструко враћа, а био је, руку на срце, добар домаћин и човјек, меке душе, учињен и од помоћи.

Али не лези враже, није вазда добро ни својој чељади добар бити, што су га упитали то им је пружио, али опет неко се нађе да му је мало па би пријеснаца преко ‘љеба.

Веле снаха му се спремала да пође  у род, оца и мајку да види, а њезини и нису баш били добростојећи, те ће она, кукавица сиња,  да се ко не би обрукала што пита свекра, а да је питала, руку ћу у ватру метнут да би дао, она украла зобницу жита из амбара, да би понијела. Еееј зобницу жита! А домаћин ‘араром дијелио коме је гођ требало.

Нисам гледао, али кажу, и вјерујем, да је она света рука тај час сама изашла из амбара и отишла неђе уза страну.

Од тада у нашем крају има изрека „Побјеже ко Топаловића срећа уза страну“.

Тражила сва чељад ономо ђе је отишла, никад је нико више пронашао није, нити је домаћину тако рађало ни тако напредно било, оно јесте ко и нама другима, али ‘нако јок.

Е то ти је добри мој кад једно ради шта оно хоће и без домаћинова знања у кући, а не свако да се пита и то у држави!?

Сад нам веле уводе демонкратију, знам ја како се каже, но не знаш ти шта ја знам! Ако сам ја добро разабр’о то му дође таман ко кућа без домаћина у којој се свак пита, све је свачије, а побро мој, стари су људи рекли, „Што је свачије није ничије“, а у такоме поретку Бога ми среће не бива.

Ту Бог не помаже, ту је пропаст јасна.

Но с пута си, ако си се имало огријао ‘ајде да починемо па ћемо ујутро причати, паметније је јутро од вечери, кад мећава мало премине, ништа неће до вијека па ни она,

-Лаку ноћ!

-Бог ти био на помоћ!

Златна Кочија

 

 

 

 

 

Ми као народ на овим овдје каменитим и шумовитим предјелима никада нисмо били баш начисто којој заправо религији припадамо, вјеровали смо у Бога и чинили све што је било у моћи нашег неуког, али мудрог и виспреног ума, и сеоским пословима измученог тијела, да се том неком далеком Богу, некаквој, непознатој „Вишој сили“ која ето тамо негдје горе, иза седмеро небеса види све и кажњава за неваљала дјела, што више умилимо, не бирајући начина ни средства.

Село Чичево је у срезу Коњичком, једном страном изнад Борачког језера, а другом изнад саме Неретве и Главатичева, леђима окренуто према Ћехоју и даље Невесињу, јер добро је имати за леђима онога у кога тврду вјеру имаш.

Као и сва друга села у Херцеговини, и Чичево је имало своје легенде и митове, али и чуда, Чичево је рецимо имало тринаест гробаља, веле да су само три „наша“, осталих десет су од народа који су раније некад живјели ту, а ни једно не припада истом народу, мада их Чичевљани поштују као да им је испод тих мраморова и стећака род најрођенији, па их чисте, крече и одржавају, чак везујући за њих и нека вјеровања као да су то нека мала сеоска божанства или неки инструметни којима Бог даје благодат селу и крају.

Уз Чичево веже и сусједно село Кула, веле да је некада ту и била некаква кула, неких ранијих властодржаца или пак народа који су владали тим крајем.

У оба села народ је живио братски, помажући и цијенећи једни друге, неки сиромашни, неки мало и богатији, но нико, горд и непоштен према другима, сви су свој живот, своју муку, славу, тугу и радост дијелили са комшијама, кумовали међу се и братимили се, те савјетовали на добро једни друге, некад било…

Оба сусједна села су била богата изворима и живим водама, а и сами знамо да се чудне ствари дешавају баш око живих вода.

У Спасоја на Петров дан чељад устала зором, треба стоку намирит и одјавит чобанчад, па ко мисли, то јесте коме домаћин тако заповиди, спуштати се с помоћи божијом на Борке, цркви, данас је служба, једном у години, долази честити и у нашем крају поштовани по много чему, поп Неђо.

Сви се зором, у добра домаћина латили свако свога послушања, само снаха Даница не устаје, млада жена, двадесет и двије године, вриједна ко пчела и лијепа као што само наша гора може вилу изнијети, старији јој  Илија напунио двије године, млађи Никола, у бешици плаче, да се зацене.

-Снаха, весела ти кућа, мислиш ли ти устајат, дијете ти завизи плачући?! Завика Радојка, Спасојева жена, а из постеље се очу само тежак уздах, те Радојка приђе да види шта је с младом јер јој бијаше сумњиво.

Кад је преврну к себи видје да су јој се уста окренула и да покушава да збори, али гласа из ње не бијаше, нити може на ноге.

Оде црна жена до појате и тамо нађе Спасоја гдје меће јањцима, исприча му шта је било и он одмах крену у горњу собу да види шта се то тамо дешава, кад сам виђе злу и гору одлучи да поприча са попом послије службе Божије, а свратиће и у доктора на језеро за сваки случај.

Једва је дочекао да свештеник одслужи литургију, по глави му се врзмала само једна мисао „Кукавче црни куд са оним јетимима ако што снахи буде не дај Боже!“

-Спасо мој добри, што си ми то замишљен на овај свети дан? Упита га свештеник Неђо познајући и поштујући га као што би и у сваком другом крају, доброг и поштеног домаћина.

-Мука моја мој оче! Пожали се Спасоје након што цјелива десницу свештенику узимајући благослов, па онда исприча све по реду.

-Даће Бог биће добро, а и ја ћу поменути! Рече поп снебивајући се јер му бијаше жао.

Спасо крену према Језеру и све му се кроз главу врти „Даће Бог биће добро“ некако му то бијаше слабо поуздање  и несигурна помоћ, а опет размишља, како му поп на други начин може помоћ, па он једино и може Богу да се моли…

-Помаже Бог! Поздрави Спасоје доктора на Борачком језеру!

-Добар дан! изволите госпон…

-Можда је теби добар дан добри мој докторе, мени до овог часа није, а ево је подне, па се нешто више уздам у божију помоћ него у временске прилике! Онда исприча шта се дешава и доктор се замисли мало па рече „Nervus facialis… то се знате дешава кад вас удари промаја, даћу вам ове прашке…“

-Докторе мој добри, је ли од тога нербуза она не може на ноге?

-Причекајте дан-два, па ако не буде боље дођите с коњем да бих и ја пошао са вама, да је прегледам, може бити и шлог…

Узе Спасоје црну капу у жалосну руку па натраг на Чичево, лијечили мученицу травама, давали докторове лијекове, долазио доктор, давао инјекције, она само копни, навр’  неђељу дана није од ње пола остало, те весели Спасоје шта ће, пробао код попа, пробао код доктора, даље мора спаса тражити, а кад човјеку дође до грла не гледа је ли грана за коју се хвата врбова или љескова, хвата се да се не утопи!

Бијаше петак и од Прења је било ведро, а само отуд долази киша и невријеме, Зором, прије него што се пијевац сјетио да наговијести да ће сунце изићи са истока, Спасоје обуче црквено одијело и привеза опанке, те крете пут Главатичева да са ‘Оџом проговори, Хоџа бијаше сиједи, мудри човјек, Спасојев вршњак, познаник и пријатељ од самог рођења, из старе, Турске, агињске породице Ћесир, коју је сво околно становништво, било да је Православно, Католичко или Муслиманско цијенило и поштовало као добре људе, домаћине и комшије, а са којом су Спасојеве њиве и међе дијелиле, а то се у нас гледа као род.

-Уранио Ефендија! Назва Спасоје.

-Добро, а ти добри мој рођо!? Тако су се обраћали један другом одувијек.

-Мало је добра у овом послу којим сам дошао мој Џафире!

-Шједи хајде, није пао шећер у воду, даће аллах, биће добро, шта те доћерало, причај, хајде! И намигну на хоџиницу да пристави кафу и донесе дуванску кутију.

Оприча Спасоје и њему шта је било, све до детаља, а Стари Ефендија Џафир слушајући га све листа књигу и по каткад изусти само „хмммм…“, кад Спасоје заврши наста неколико тренутака тишине која Спасоју бијаше као цијела вјечност, неизвјеснија него икад ишта до сада,најзад стари мудрац прекиде тишину.

-Мој рођо, шеитанова работа, биће добро, али мораћеш бити подобро храбар!

-Бићу добри мој, само дај шта ми је чинит!

Хоџа му даде смотуљак ‘артије и рече му да узме по оке (турска мјера за тежину, 1,25кг-ока) кукурузна брашна, воду што му је поп свијештао за славу, и штап глогов што му је од покојног ћаће остао. Тако „наоружан“ то вече у поноћ, глуво доба, оде сам, не спомињући никоме куд нити зашто иде, на Караулу (мјесто гдје је некада била Турска, затим Аустријска касарна), забије штап у сред раскрснице, око штапа направи круг од кукурузна брашна, пречника око два лакта, а унутар круга пошкропи освећеном водом.

-Не смијеш се помјерити из круга, ма шта да те снађе, док не испоручиш овај запис, а знаћеш коме га треба дати!

-Окле ћу ја знат коме ћу га дат, помисли у себи  Спасоје излазећи од хоџе, а хоџа завика за њим као да га је чуо, „знаћеш, знаћеш, не бери бригу!“

Спасоју то би чудније него све ово до сада, али оћута и оде.

-Боже ти помози и буди у помоћи! Шта све мене неће снаћ за ову моју ђецу, али шта ћеш, ваљда је и поштено да ми старији потурамо леђа за њихово добро, даће Бог биће добро!

Изговори Спасоје кропећи освећену воду у брашнено коло и трзну се на ријечи којима је закључио реченицу.

-Па ја, то ми је и поп и хоџа рек’о! Затим се осмјехну.

-Даће Бог, биће добро! Понови, тек тада постајући свјестан Божије моћи и важности Његовог заступништва за обичног смртника.

У његовом думању га прекиде некаква хука која као да не бијаше од овога свијета, која се кретала уз Драгу, као каква жива олуја која се пела од Језера пут њега, срце му сиђе у пете, па онда дође у грло, а он поче гутати упразно, плашећи се да му срце не побјегне остављајући њега самог, чак и без срца, да чека ту надолазећу стра’оту.

Неколико тренутака послије појави се читава хорда тамо њих, одлет их било дрветом и каменом, како први наљегоше почеше га пљувати, псовати и вријеђати, али га унутар његовог брашненог кола ништа не дотаче, то потраја неколико, све док на златној кочији не стаде преда њ тамо он, обучен као какав кнез или цар, који у овим нашим странинама и нису уобичајена појава, Спасоје зашкиљи од бљештавила кочије и загледа се у шеитана који бијаше исти ко хоџин рахметли брат Мехмед, који се утопио млад на ушћу Лађанице и сарањен под орахом на Стријежеву, јер се у нашим крајевима ни у  једној вјери топљеници не копају у гробље.

-Шта ти чо’ек тражиш овдје у наш час?

Спасоје не могавши му одговорити, дрхтећи цијелим тијелом, једва стојећи на ногама од страха, скупи послиједњу мрвицу снаге и додаде му хоџин запис, овај одмах узе да чита…

-Гдје је…? Изговори неко име које Спасоје никада није чуо, нити га је знао поновити.

-Отишао је у Бијело Поље! Одговори један који је изгледао као какав ађутант овоме на кочији.

-Одмах га доведите! Зачу се опет са кочије и док си пуцнуо прстима доведоше једнога који је више личио на сељака него на тамо њега.

-Што сте се забавили!? Упита опет онај са кочије.

-Некакав Симић се прекрстио на Бахтијевици па смо морали преко Невесиња да обиђемо! Завика онај што је као пандур.

-Што си казнио ову жену!? Упита ухапшеног онај кнез и показа му ‘артију!

-Замлатила ме је метлом преко очију у неђељу ујутро!

-Шта ћеш ти у неђељу у њих у кући кад неђељом не улазимо у хришћанске куће, објесите га?!

Скупише некаква ужа и конопце, објесише га на јасенову грану и она хука оде пут Невесиња, Спасоје причека да одмакну па полако пође на Чичева све се окрећући за собом устрављен од призора којему је присуствовао, чинило му се да годинама путује до куће, леже, али не могаше заспати до зоре.

Кад се пијевац очуо млада је опет као и раније прва била на ногама, као да никада није ни била болесна, а Спасоје одмах за њом, изиђе пред кућу, замота дуван и отпухну један дугачак дим.

-Одох на караулу имена ми Божијег да видим онога што су га објесили! Помисли и одмах крену.

Кад је пришао раскршћу на неколико метара поче опрезно да се привлачи присјећајући се синоћње страхоте коју поново не би преживио.

Дође скоро испод јасена и тек онда угледа умјесто онога објешеника и силних ужа и конопаца, миша како виси на паучини…

Враћајући се у поново здрав и срећан дом Спасоја су мориле тешке мисли, првенствено она у којој се свако од нас некада нађе, да ли смо још увијек Божија дјеца или смо се зарад овоземаљских добара, између осталих и здравља, поклонили ономе који је први напустио Славу Божију?

 

О кравосцу или како настаје аждаја

 

 

 

 

 

…Још ћу ти опричати, млад си па не знаш, оно збиља, ни старији не знају о томе, више вјерују науци него причама својих предака, а наука каже да је народ магаре, лаже и измишља, али истина је на народној страни!

Аждаје, чедо, нису исто што и змајеви, змај се рађа из ватре земаљске или небеске, и увијек има једну главу, никад није зао, змајева имаш у разним облицима, Силван рецимо некима може изгледати и као пас, мада је то гре’ота и помислити, орловити Грифон је налик птици, неки имају перје, неки длаку, неки и крљушти, неке не видиш уопште…

Но, сада ћемо о аждајама, налет их било!

Аждаја се рађа као гуја, Кравосац, излеже се из јајета, неки мисле да је то исто што и смук, оно личи, обоје су гује, гамижу и сикћу, чак и боју сличну имају, али смук и кравосац није исто.

Кравосац се храни крављим млијеком, живи у шуми, у близини пашњака, умије да муче опонашајући глас телета, те тако привлачи тек отељене краве којима је пуно виме терет, а и мајчински инстинкт их вуче да нахране младунче.

Када кравосац намами краву да му се приближи он јој се смота око задњих ногу и тако је веже да му не може побјећи, затим је подоји, крава се онда умири и навади на то, јер јој олакшава муку, па му свакога дана у исто вријеме сама долази те га храни, кравосац се тако гоји и расте до невјероватне величине.

Легенда каже да ако кравосац не чује глас пијетла до своје пуне седме године, израсту му крила, затим приликом прве кише полети и лети до изнемоглости, а то је три дана, када напокон почне да пада, ако падне на камен разбије се на комаде и цркне, ако ли падне у воду, добије и ноге и нарасте му још главâ, увијек их има непаран број, тада кравосац постане аждаја!

Ријеч „аждаја“ је и настала од ријечи „дажд“ што значи „киша“ и „даја“ што ће рећи „давање“, Касније је због лакшег изговора Дажд Даја постала Аждаја.

Нисам чуо да је некада постојала доброћудна аждаја, све су углавном зулумћари и злотвори, срећом змајеви су моћнији и доброћуднији те знају како аждајама да стану у крај.

Пођи из Врапчића уз поток Дроње пут Добрча, у Водници, на оној стијени окле вода пада у камени бадањ, наћи ћеш кости ђе се некада давно разбио кравосац, отиђи па види ако мени не вјерујеш…

Ботин

У Херцеговини, на висоравни Зијемље, које је тромеђа Мостара, Коњица и Невесиња, у пољу међу планинама, чуо сам једну причу, неки кажу легенду, а неки којих сада овдје више нема клели су ми се да је истина и да су очевидци, они су ми ово и предали.

Са зијемаљске стране Вележи, оне на којој су чувене велешке греде, најљепши комад камена који су моје очи гледале, назире се пећина у највећем врху Вележи, Ботину.

У тој пећини, кажу стари, живи змај Ботин, којега су, веле задњи пут видјели 1940. године, јер се опет по предању исти појављује пред свако велико зло (овога пута 2. свијетски рат).

Тада је, на Божић ујутро, прошао по дно села, у свом свјетлу своје застрашујуће силе, остављајући за собом спаљен траг, обишао тако свих 12 села Зијемаља и вратио се под Ботин, врх који се зове по њему, или он по врху, то више нико и не зна, ту је полетио и отишао у своју пећину.

Још кажу да је као што се змајеви иначе и рађају, настао кад и Вележ, из огња земљиног, њима је отац огањ, а мајка земља, стога су он и Вележ једно и док има Вележи и он ће постојати, и обрнуто.

Још ћу ти рећи, Ботин ти није једини змај у Вележи, има их много, када су људи побјеснили и полудјели, почели да лове нашу браћу змајеве, једно од мјеста гдје су остали у миру с браћом је била Вележ, ту их нико није дирао и браћа су их штитила као што добра браћа и чине.

Као што знамо, змај, вук и човјек су три рођена брата, змај је увијек пазио другу браћу јер је најснажнији, најмоћнији и чувар је древне мудрости коју ни човјек ни вук не би могли да понесу.

О Змајевима ријетко ко више и зна, младе генерације су заокупљене неким себи важним стварима, стари заборављају, остали смо ти и ја, тихи чувари тајне змаја, коју сада примаш и пренеси је даље, имаћеш коме у Бога се уздам.

Преостали су се сакрили по гредама и окаменили, чекајући вријеме када ће се људи опаметити. Да, они могу да се претворе у камен, дрво, ваздух, земљу, воду и врате из тог стања кад пожеле, камелеон има сличну особину, само блажу, он може да имитира боје своје околине, док змај може да стоји поред тебе, а да га ни не примјетиш јер он постаје суштина онога у шта се претвара, то није само проста камуфлажа.

Понекад пу’не неки чудан, топао вјетар из Вележи у невесињско поље, нико не може да одгонетне откуд пуше, нити зашто је топао чак и зими кад су температуре јако ниске, ријетки знамо да је то сјетан уздах невидљивог змаја стражара који стоји и бди на самом почетку Вележи, горе изнад села Сопиља, на врху Ћаба, и чека да се људи опамете.

Не дозволи да заборавиш нашег змаја, род смо, од исте земље и истог огња, он живи док живе наша сјећања на њега, ако нестане сјећања нестаће и Ботина, а ко је човјек без рода свога, као репа без коријена.

Одох сад, а ти, добар си ти и мудар, знаћеш како и куда даље роде!

 

 

 

 

 

 

 

Илустрација: https://amisgaudi.deviantart.com/art/Blue-Dragon-138136026

Разум

Нешто размишљам, знам да никог нисам питао за дозволу, праштајте! Пошто сада на планети Земљи има пар континената више него што је моја генерација учила из географије, један више или мање не би промијенио ништа,а?

Европа, стара дама као и свака друга старица већ одавно је постала сенилна, више не влада собом (а ни претсобљем), неки је не желимо, друге она не жели, трећи је исто не желе, али се гурају ближе из неких својих интереса…

Стара дама, мада више и није дама, (давно се одала блуду и постала другарица ноћи и љубитељка туђе постеље) још увијек је пребогата свиме што човјеку за његовог земног живота треба, или пак не треба, него је исти постао мало више захтијеван, да не кажем (а кажем) похлепан. Можда је то и разлог што би неки на сваки начин да се увуку у европску постељу!?

По нескромном мишљењу мене, неписменог чобанина са почетка двадесет и првог вијека, који дозвољава себи да зна више него што има потребе да зна и да коментарише ствари и дешавања изнад свог нивоа, овдје се све свело на проституцију, сви смо на неки начин постали гужвачи туђих постеља зарад свог интереса.

Да се вратим на почетак овог казивања, како би било да ми који не желимо да желимо стару курву Европу оснујемо себи нови континент, као што рекох један више или мање, кога брига!?

Нека се тај континент зове некако егзотично и раритетно, рецимо „Разум“ пошто видим да нам поред свих овоземаљских добара баш он недостаје на планети земљи у почетку двадесет и првог вијека?

Само питам!?

Шта је ријеч?

Толико олако изустимо и напишемо ријеч да ме то плаши!

Тако лагано ту ријеч користимо у погрешне сврхе да је то постало невјероватно и по мом поимању неприродно!

Знам да религија уопште, па самим тим и Хришћанство, већ одавно није у моди, да ли је икад и била не знам, но ево да се осврнемо мало на Хришћанство.

„У почетку би ријеч; и ријеч би у Бога; и Бог би ријеч“

Ријеч је Бог, који Собом Самим, дакле Ријечју ствара свијет, па и нас у свијету.

Ријеч би нам дакле требала бити најсветије што имамо, али, ионако не вјерујемо у Бога што ћу доказати онима који имало користе свој ум.

Ако је Свето Писмо, Библија, ријеч Божија (дакле она ријеч која ствара свијет, што значи Сам Бог) у Светом Писму пише да је Бог створио свијет, откуд онда теорија великог праска и зашто вјерујемо у њу?

Пазите, не можеш вјеровати у двије потпуно различите теорије истовремено!

Ако у Библији пише да је Бог као круну стварања, као малог Бога по лицу и суштини Својој створио човјека, откуд онда теорија еволуције и податак да је човјек постао од мајмуна?

Ако Ријеч Божија, која је Бог, каже једно, а ми вјерујемо у друго, то онда значи да не вјерујемо Богу на ријеч, дакле не вјерујемо у Бога!

Било која ријеч изговорена, написана или само помишљена требала би бити Богоугодна, на жалост није, први сам међу свима нама који ријечи користи у погрешне сврхе, опсујем, свађам се и лажем, а зашто?

Зато што сам допустио проклетом сину да руководи мојим језиком, знам, ако већ не вјерујемо у Бога и ово је бесмислица, но кад већ пишем цијелу ову „бесмислицу“ ево и да је допуним да буде још „бесмисленија“.

Ријеч је прво и основно што чини један језик, језик је поред крви прво што чини један народ, ако искривимо смисао ријечи посредно уништавамо себе као припаднике једног народа, а самим тим и народ, те дајемо свему погрешан и искривљен смисао.

Хајде да поштујемо Ријеч, па ће и Ријеч бити милостива према нама до вијека…

Молитва проста

Господе!

И сам знаш да никада нисмо живјели у подвигу, слично монасима, као што живе браћа Етиопљани.

Нисмо истрајавали у посту као Грци, нити Васкрсење Твоје прослављали силно и са истим жаром као Руси.

Ни поштовали нисмо законе твоје као мудри Соломон.

Нисмо ти вјеровали на ријеч као Мојсије.

Нисмо те ни пророковали попут Илије.

Ни брат брата код нас често љубио није, па зашто би онда Тебе, далеког и непознатог Бога!?

Осуђивали јесмо и лагали, крали и оговарали, очајавали и клели те због „неправде“

Псовка нам дође нешто као фолклор, народни обичај одмах уз гусле, само чешћи,

Но нисмо ми лош народ, да се разумијемо Боже!

Никада нисмо зажалили ни једног трена и са радошћу смо крв своју врелу отакали као младо вино из узрелог винограда у Име Твоје, нудећи је сваком злотвору намјернику којему смо се нашли на путу.

Стога Боже имај милости те нам на рачун крви наше опрости ове дугове, па отвори капије и прими нас у небеске дворе твоје, ако ли нисмо двора достојни, онда макар у двориште, добро је нама и ту, навикли смо већ!

Слава ти Боже и хвала што главу своју не окрећеш од нас оваквих какви смо постали!

Старац

У Херцеговини, овом чуду од комада земље, по много чему тврдом и сиромашном, не само по својим каменитим пејзажима, али истовремено и тако пријатном, меком и увијек пријатељски настројеном, духом пребогатом и ведрином људских срца осунчаном, гдје човјек још увијек има брата, за радост и страдање…

Имали смо једног старца, е тај је тек био чудо, право чудо, од Господа нам даровано, међу нама да се роди, да нас уздигне, одгоји, почасти својом душом која је већ одавно била Господу ближа но овој врлетној земљици, окријепи благом ријечју и топлом молитвом, да се међу нама, у овом кршу земно-небеском и упокоји, те легне у њега и одмори ноге које су прешле небо и земљу уздуж и попријеко, и очи које су у молитвама за нас и друге ноћи пробдијеле, а ми да га и даље имамо уза се…

Прост народни човјек, не пуно школован, калуђер и мученик чија је мисија била праштање, у томе је био најбољи, а он итекако имао шта опростити.

Као што рекох није завршио никакве велике школе, али је у разговору парирао, чак остављао без ријечи и оне најшколованије, човјек је једноставно црпио мудрост из Духа Светога, а не из књиге!

Једном ме је након молитве пред исповијест упитао „Поштујеш ли родитеље?“ мислим да сам тог тренутка схватио шта заиста значи поштовање и почео да га практикујем.

Да се разумијемо, ја нисам велики Хришћанин сада, нити сам светији зато што сам лично упознао тог старца и био једно од његових духовних чеда, напротив, много тога примљеног од овог благог човјека сам одбацио и закопао као библијски слуга таланте свога господара, но ово писаније и није о мени…

Отац Симеон, калуђер, у Херцеговини познатији као Поп Слобо, што му је крштено име, ничим се по рођењу није разликовао од било кога од нас, рођен је у херцеговачкој кући Биберџића, од жене, као ви или ја, на сасвим природан начин, но заволио је некога и предао му се у потпуности, а тај неко није био од овога свијета.

Том својом љубављу је купио све који су га икада срели, људи и вјерски оци свих религија поштовали су и дивили се његовом човјештву и духовности, те је код свих био драг гост.

Много је људи прошло мучеништва као он или више, но мало је оних који су то мучеништво подносили са смирењем и праштајући, а не осуђујући, у томе и јесте она суштинска разлика између обичног и светог човјека.

Смирење и праштање.

Перо мене опагањеног и опогањеног, заблудјелог сина, није ни приближно у стању опричати његову величину, можда би је неки добар гуслар љепше приближио уху слушаоца, но ето, дрзнух се и ја трапав и недостојан, да подсјетим на нашега старца и на овај дјетиње немушти начин уздигнем му славу.

Оче Симеоне помени нас у Царству Небеском пред Престолом Творца!