РатИмир

imagesРатимир ми је најглупље име икад смишљено и дато нечијем дјетету, мада можда и једно од имена која дословно описују кидање и ратовање човјека у себи самоме са самим собом, а све у циљу стицања духовног мира опет унутар себе.

Но сад и не пишем о себи или било коме од нас посебно, пишем о догађају који ће бити сад у недјељу.

Држава у држави, Република Српска, расписује референдум о битном државном питању, дану републике, која је  уједно крсна слава исте државе или макар Православног дијела исте.

09.Јануар, Свети првомученик и Архиђакон Стефан, дивни светитељ овјенчан славом страдања, која доказује његову несебичну пожртвованост за Христа.

Балканско полуострво као географски појам можда заслужује то парадоксално име Ратимир по своме менталитетском устројству.

Већ видим неке пријетње ратом, као и намјерно протурање по медијима „нећемо рат!“

Паметном човјеку је јасно да о рату нема говора, али се медијски напумпава цијела та прича, а зашто?

У то не желим и нећу да улазим, но желим да вам кажем једно, прича о цијелом том (ваљда) демократском поступку владе није прича о рату него о дану Републике Српске, а ви ако сте баш толико испрани и  залуђени насловима злонамјерника коментаришите и тиме  још  подгријавајте измишљено предратно стање.

Не знам зашто уопште обраћате пажњу на такве „вијести“ је ли вам досадно у животу и немате другог посла?

Од Бога вам здравље, у празној слами нема жита, а ви млатите!

Фарма

9e0a999c5bb4f141817d46c9c6e9420b-this-japanese-artist-draws-pokemon-as-real-adorable-animals  Баш јутрос рано пустим покемоне да ћукају мало по авлији, бацио им мало кукуруза, мало ‘шеничне прекрупе с мекињама помијешано…

И таман се ја заметуо оном кантом од прекрупе и ‘оћу у кућу да пијем са женом каву кад ми окемони почеше покоћат, ја се окренух кад јастреб пикир’о ‘оће сотона покемоне да ми покупи.

-СТАНИ!

Стаде он и све ме  ‘вако гледа ко да му није јасно, а ја се окуражих!

-Ђе си Пош’о о јаду те Бог забавио, ош покемоне да ми покупиш!?

Он шути као што само постиђени јастреб може шутати кад галамиш на њега.

-Ђе ћеш билмезу један, ђе, е ђе!?

-Моје и покемоне дошо да фаташ, а?

-Јеси ли ти икако скинуо апликацију!?

-Нисам, али…

-Мрш одавле да те не видим, док ти нисам позрдавио госпођу матеру, јес да не припадамо баш истој групи перади, но…

-Па ево скинућу…

-Немој ти мени скинућу, мрш у андроид маркет и не враћај ми се без апликације!

-Ццц данашња омладина!!!! Наставите са читањем

Лицемјерство опет!

Газити камионом дјецу и одрасле на шеталишту није толико крваво као претходне „терористичке авантурице“ када сте драги моји лицимури клицали и постављали на ваше профиле „Je suis Charli i Je suis Paris“ Ово крвопролиће је такође у Француској па ви ништа.

Турска је такође награбусила, убија свој свога, нико од вас није ставио „Ја сам Турска“!

Ма дај, то је.тамо  негдје преко Босфора, ко их шљиви, и они су .нас газили 500 година и тако то, оправдање луду радовање.

Нема човјечности за далеке нити саосјећања за „туђе“.

Добро вам недјељно јутро!

Вјетар и птица

Срели се вјетар и птица у крошњи дрвета.

-Хајде да правимо бољи свијет, рече вјетар птици.

-Хајде, сложи се птица.

-Ја ћу свако јутро зором да засвирам, а ти кад ме чујеш, запјевај.

-Ма не иде то тако рече птица. Ја морам да почнем пјевати, а ти онда засвирај.
Свирам од када је свијет постао. И тебе сам свирком на овај свијет допратио, Сигуран сам да се прво почиње свирати, па тек онда пјевати.
Е, баш си блесав, стари мој! Толике године, па те ја, најмлађе створење планете, морам учити памети. Давно је то било. Времена се мијењају.

-Не разумијем, рече вјетар.

-Ама и не мораш да разумијеш. Дуго је да ти објашњавам. Немам ја времана ни живаца за то, а да ти право кажем ни воље.

-Ма, чекај! Имам приједлог: Хајде лијепо да кажемо један, два, три, и да у исти мах почнемо и свирати и пјевати. Тако ћемо добити најскладнију мелодију свих времена, рече вјетар.

-Ех, ти као да си преспавао пола живота. Појма немаш шта се око тебе дешава, рече птица и нестаде у шуми.
Вјетар задува јаче да јој помогне превалити пут до одредишта, ушушка се у крошњу старог храста и засвира. Соло!

 

АСИМИЛАЦИЈА

АСИМИЛАЦИЈА

Од Ђорђа Џорџ,
од Стевана Стив,
од Љиљане Лили,
од Ружице Роз!
Асимилацијија,
нова нација!
Губљење идентитета
снобу не смета!

Када се вјештачки
стубови сруше
што држе небо
гдје газда свијета живи
а из пепела израсте правда
и широм свијета стане да влада,
тада ће млади претке псовати,
рукама и ногама копати
да врате имена
како су заведена
у књигу рођења
тамо далеко преко океана
у земљи сновиђења
гдје коријен сања
да листом олиста
једнога дана!

Лицемјери

Добро јутро радни народе!
Нешто контам ноћас, узе тип пушку, поби 50 оних што смо их прије звали педерима, па сад имају ново име, још толико их смјести у болницу, и од тих ко зна, ко жив ко ли мртав.
Е сад, и они су људи, Божија створења, на кривом путу (по ономе у шта ја вјерујем).

Хоћемо ли сви сад ставити заставу дугиних боја преко профилне и написати статус „je suis gey“ или просто на Српском „Ја сам педер“?
Мислим на вас који сте били Шарли и Париз!?
Нећете! А знате ли зашто?
Зато што сте лицемјери и лажови, зато што ни са Паризом нисте дијелили муку и тугу него вам је то мало више била фора, јер је јелте било ин!
Препознаћете се ви сами, слободно ме пљуните, но нећете ни то јер сте као што рекох лицемјери!

Гавран

Ко је проклео гаврана

И бацио га у немилост човјека?
Ко му даде име птице злослутнице?
Ко због њега протјера црно из радости
И даде му жалост за Дом?
Ко гаврана ради трпут пљуну и опет га прокле?
Ко?

Кад се више не памти

Је ли Гаврило добио име по Гаврану или Гавран по Гаврилу!?

Да, баш тај Гаврило!
Ко, кад је и Сам Бог изабрао гаврана
Да Илију храни у пустињи?

Мишљеније

gohlubЧовјек се некако веже и сроди са мјестом, људима, природом и околностима у којима се налази.

Док сам стасавао у свијетлости окупаној Херцеговини, међу сиромашним, но стаситим, поштеним, виспреним, гордим и поносним народом, гдје је сваки други човјек Сократ, а онај поред њега Његош, у оном кршу, у оним пољима, у зеленим гајевима.

Био сам попут дивље мачке, не причам о Рису или некој мачки са страних образовних програма, о оној нашој зборим, ситној и окретној, невидљивој, али присутној, грабљивцу који не упада у туђи кокошињац, но ипак се добро храни у својој „башти“.

Био и попут поскока, брзог и отровног, али поштеног, смртоносне свјетлуцаве и кобне жице која те не дира ако је заобиђеш.

Онда сам мало поодрастао и постао као вук, опет не неки страни, него онај наш, домаћи Курјак, по мало опасан и љут, но ипак задовољан са оно мало што нагребе, Курјак који никада не удара на човјека, не сувише снажан, више гибак и непредвидив, мудрији од било које звијерке, мистичан уза све остало.

Онда одох негдје далеко, почех да се утапам у неке друге околине, природе и стања, био сам свашта нешто, у мени се по некад пробуди и курјак и мачак, па и поскок, но неким благим и сјетним сјајем. Искрено, у задње вријеме више преовладава голуб којега сматрају символом мира, међутим по мени он је најмање то.

Више је символ Просјака, нека Цигањска сорта, шепури се, са оно мало перја и костију, не би ли му ко бацио комадић ‘љеба или штогод друго, кукумавчи по прозорима и трговима, успут враћа изметом по тим истим својим ктиторима, тек да покаже своју незахвалну и превртљиву нарав. Зову га и летећим пацовом, пошто успјешно преноси све познате болести. Превазиђени и временом погажени поштар на бироу рада. Познат по томе што га сва прикупљена „храброст“ напусти у тренутку кад неко пљесне длановима…

Недостаје ми јастреб да пропара небеса и натјера кокоши у бус, недостаје ми чак и јазавац из Јованова ‘шеничишта и лисица што би се завила негдје испод Некудине, па ударила из правца Каминића чардака.

Све ми то фали, само ми је нас голубова доста и превише, голубови моји!

20160508_185853На постељи ноћи,

од тихога сна,

Под небом без звијезда,

Које само што проплакало није.

Усних те лијепу и милу,

Склупчану ко лане,

Меку као свилу.

Мирисну ко мостарске баште,

Чаробнију од маште.

Сненију од ноћи,

Ведрију од љетног јутра.

Пренух се и видјех

Гдје спаваш крај мене,

И на твојој теепавици мој почива свијет.

 

Смрт

arhangelЈедном ће сванути дан,
или ће пасти ноћ
кад загрлићу анђела смрти
и поћи путем који ми да.
Одвешће ме негдје већ
гдје ваљда ми је мјесто.
Иза мене остаће ријечи само
и утисци које имате.
А биће важно само то,
јер човјека кад више нема
његово мјесто заузме став
што други о њему држе.