Бајка о Бориславу 4

Стиште Борислав Канџорепу живот и заврну, овај се угаси као да га никада ни било није, а Бориславу пређе сва сила од њега, те онда крену како му је речено, откиде руком окове и ослободи Силвана Змаја, а овај како му је обећао пристаде с њиме пут бијела свијета.

Успут ишчупа три главице сарансака и метну у џеп, за тили час дођоше на Борисавац, захвати Боро воду и потопи онај сарансак у њу, Кад са оне јасике скочи џуџан, облети амо, облети тамо, нит га видиш нит чујеш, а коље ко бијесан, у чуду се нађе Боро, ђити-бити. Срећом Силван змај бијаше алестар те некако притиште џуџана, полише га оном водом, а он се обе’ути, ко да утрну и онда постаде питом као мачка.

Ставише га у бисаге, те полако преко Презрена у Ћесим, ту леже Боро у хладовину под једну крушку поред пута и заспа дубоким и дугим сном каквим само јунаци спавају.

Пробуди се  четврти дан, а бијаше субота, па похиташе преко Луке и горњег поља, па одатле уз Пресјечко точило према Мочилима.

Кад су били негдје на пола точила нападоше их кравосци, једва живе главе извукоше, ватра сипа на све стране, да је био обичан човјек изгорио би ко лучев пањ, али не и Борислав.

Потраја то тако неколико, ужас живи, све док се Вранац не пропе те удари копитима у камен, отиште осјелину и затрпа кравосце.

На Мочила дођоше у прави час, таман кад се Кучибаба извлачила из своје јазбине, а она, да се човјек укочи од страха, нити баба нити змија, нити птица, нити међед, а на репу јој кукача велика.

Како их нањуши она стушти па полеће, поче да урла толико да се до Стона чуло као грмљавина, па поче накав лед на земљу да пада, све по њима.

Зграби Борислав кремен и чакмак, али неће искра никако, креши, не креши неће, у то Силван змај пухну те запали џуџану реп, а Кучибаба се упали и просу по земљи као пепео, све уз страшан смрад и вику и галаму.

Кад то прође за мало наста друга бука, као топот коња, само јаче, силније, и појави се најзад коњ, сјајан као само Илињско сунце, пламен му суче седам метара из ноздрва, а гдје стане ногом дроби камен.

А тек јунак на коњу, толики да га очи са једног мјеста сагледати не могу, див, из очију му жива ватра сијева, на њему оклоп да га девет коња повући не би могло.

Растислав…

Бајка о Бориславу 3

Свеза Борислав у једну праћу печена овна за Силвана змаја, а у другу по вола осушена за успут, а на устрешељ дода мјешину вина, те поћера Вранца пут Вележи, ал’ не лези враже кад дође под Вележ те виђе колико је она пећина високо, он остави коња те заметну ону храну и вино па ђипи под велешке стијене и скочи право пред аждајину пећину.

Кад дође пред врата узе буздован од двадесет ока па се поче полако привлачити пећини да га не би Ботин изненадио.

Но чим уђе унутра нађе Ботина гдје лежи, огроман, као пола планине, па све кад дише тутњи као да војска велика јаше. Затегну Боро буздованом да га удари, али Ботин проговори „По Богу да си ми брат Бориславе, немој да ме бијеш, ја сам са људима вазда у миру био, нисам им се никад замјерио, још откад је свијета и вијека и ја постојим, много сам стар, а снага ме напустила, и вратиће ми се сила и снага тек кад смакнеш Кучибабу, него дај ми нешто да се окријепим па да ти причам.“

Даде му Боро оно суво месо што бијаше понио и уза њ мијешину вина, па кад Ботин поједе и попи исприча му да је он аждаја гласник, и да се прикаже само пред неко велико зло и муку која ће тај крај задесити, просто да упозори народ, тако већ вијековима, никад није учинио ником нажао, а њега је вели чекао јер му се већ одавно јавило да ће доћи такав јунак тијем послом, затим му даде кључ и по товара злата и драгог камења, па се поздрави с њим.

Крену он тако даље са Вранцем, пређе Шарицу и Анско Поље, па преко Бахтијевице дође на Пољану, на каменици се напи воде и напоји Вранца, те о час посла нађе трнов пањ под Обрљином и откључа вратницу од оне чатрње.

Како је он отвори тако зарежа и зарлаука Силван змај из чатрње, а он му брже-боље подај онога овна, а змај поче да једе, па се јави људским гласом „Фала ти јуначе, Бог ти вавијек у помоћи био, ево служим Канџорепа тридесет година, вазда ме гладног и у ланцу држи, но ме прими кад си тако добар, те ћу те поштено служити док ме има, него кад се порвеш са оном биједом знади да му је живот под лијевом мишицом, ако ли га ту ухватиш наћи ће га малка снага, онда можеш с њим како хоћеш“

Сиђе Борислав отале у само дно чатрње, кад тамо сједи Канџореп на златној сећији и пије вино „Ти ли си ми дошао грдни Бориславе, додиј’о ти живот, па се пожелио онога свијета“

Ухватише се њих два, те понеси, понеси, у нека доба сјети се Боро шта му Силван змај рече те ухвати Канџорепа под лијеву мишицу, а овај поче да куми и моли да га пусти, а Борислав му пљуну у око, онда му овај исприча да ће убит Кучибабу ако нађе џуџана на јасиковој грани крај врела Борисавца у дно Раткамена, полије га водом из Борисавца помијешаном са три чена сарансака, затим га треба ухватити и однијети на Мочила у Црвњу гдје живи Кучибаба, а кад она у сумрак изиђе да се бави својијем наопаким послом џуџану реп запалити и ту ће пукнут Кучибаба и расути се у комаде, а све што је направила наопако проћи ће…

Бајка о Бориславу 2

Пробуди се Борислав прекосутри дан око звијезде, јер јунаци дуго спавају и тешко их је пробудити кад заспу јуначким сном.

Видјевши више себе силна вранца и на њему спрему, скоро да се уплаши од призора, јер спозна да све није био сан, устаде Борислав и крете некуд, ни сам не знајући куд, ваљда онамо гдје га је сила душе јуначке водила.

Друмећи тако ка истоку наиђе на дијете, на њему бијеле, оштре конопљеве растригаће и кошуљица, а сједи на ораћем колу и плаче тако да је све око њега локва до кољена, а уза њ припет кењац на кратку припону.

Приђе му Боро и пружи руку да га помилује, а онај мали га зграби за руку те га баци четири дана хода отале, Борислав у три скока дође опет на оно мјесто одакле је бачен, оно дијете једнако сједи и плаче.

Он му издалека назва Бога те све чека ‘оће ли га опет напасти, но мали му прихвати Бога и поче „Ја сам Бориславе виши јунак од двадесет таквих, име ми је Растислав, по ‘Расту дрвету и живим на приморју, но заспах и у сну ме Кучибаба закучи и направи ме да дијете будем, а од коња ми створи кењца, те се чудом не могах начудит кад се из сна пренух, но помагај ако Бога знаш“

Оприча му тако Растислав како да нађе и побиједи Кучибабу, те њему и Дорату врати првобитни изглед и јунаштво.

Ваљало му је наћи пећину Аждаје Ботина у пећини при врху Вележ планине, те у њега узети кључ  ћемер-чатрње дубоке девет метара, чије су вратнице под трновим пањем у чаиру под Обрљином.

Кад је отвори чекаће га змај Силван длаке црне ко дно најдубље јаме, њему треба дати овна печена и проћи с миром.

Отале треба сић у чатрњу и порвати се са Канџорепом, Кучибабиним чо’еком, те кад њему пљуне у око, тај ће му открит како да убије Кучибабу и узме јој Растиславово јунаштво…

Бајка о Бориславу 1

Много давно, давније него што можеш негдје прочитати, толико да само блиједа прича чувена од наших дједова још постоји.

У вријеме док су наши преци Славени још памтили да су један народ, једна крв, браћа.

Док су причали и писали једним језиком и једним писмом, у то славно вријеме док смо још имали своје цареве, док се наша славенска земља протезала од Јадранског мора до Сибира, прије свих пораза и робовања туђим царевима.

У добу када нам је Вук горски био брат, а земља мајка.

У вријеме док још нисмо имали једног Бога, него више њих, тада је свака природна појава имала своје божанство, гром, киша, сунце, мраз, годишња доба, љубав, чак и занимања.

Такође свака породица је имала неког свога бога, јер људима је требао неко јачи од њих да их штити.

Славени су тада имали имена која су добијали по природи, по дрвећу, звијерима и другим стварима које су за нас биле свете и блиске.

Тако је Борислав, добио име по бору, дрвету које расте у планинама, трпи најжешће мразеве, стамено је и чврсто, а има тако високо стабло да му гране дотичу богове.

Други дио његовог имена  је био слава, она по којој је и наше племе зове, тај славни народ који се рађао и умирао за славу, Славени.

Рођен је на Видовдан, дан на који Славени прослављају бога Световида, једнога од највећих богова, веле да је рођен у поноћ и да му се на лијевом плећу указао мјесец, а на десном сунце у свему своме сјају.

-Стриц Јелен му је ослијепио када је погледао новорођеног  дјечака.

Тада се на таква знамења  много пазило.

Но Борислав до своје седамнаесте године није могао да устане на своје ноге, тако да његово име и знамење при рођењу није баш одговарало увелом младићу прикованом за постељу.

Али њему  изгледа није било суђено да цио свој живот проведе дангубећи у постељи и сањајући о слави и јунаштву, напротив.

Једне ноћи гром удари из ведра неба  у стари храст пар корака од врата његовог дома, баш у час поноћи, на Видовдан, дан његовог рођења, а бљесак који иначе траје један трен потрајао је дуго, и био је некако чудан, као жив и мрдљив.

Дом се испуни свјетлом и глас се јави „Бориславе, Сине Лавов, на теби је да постанеш јунаком, устани и иди у поље, код царског стећка те чека ждријебац  који ће ти постати коњ јуначки, јер добра јунака без добра коња не бива“

Свијетлост се тада изгуби уз хуку, на храсту не оста трага од удара грома, а Борислав скочи као да никада није имао било каквих потешкоћа при кретању, те попут младог срндаћа отрча до стећка гдје нађе врана ждријебца и на њему  блистави оклоп за јунака, сјајно оружије и орму коњску која не даде гледати у се од силног бљештавила.

Боро стави руку Вранцу на чело и осјети некакав талас кроз читаво тијело који га баци неколико корака даље, ту паде на леђа и заспа…

Памет или шта?

Устао сам на лијеву ногу као и обично, немојте сада помислит да сам некакав намћор или слично, једноставно ми кревет тако постављен.

Но ето тако по некад ухватим себе да размишљам, вјерујте углавном се одупрем томе, али ево јутрос не одољех искушењу.

Читам и слушам стално „Паметан човјек завршио факултет, магистар, доктор…“

Хтједох рећи да морамо разлучити знање од памети, много је препаметних људи са урођеном мудрошћу и разборитошћу умрло код оваца, пуно је оних што су били неписмени и живјели по забаченим сеоцима моје Херцеговине што памећу нису заостајали за Његошем, напротив!

Опште знање или чак знање у струци не чини човјека паметнијим, то је стечено знање, виспреност и мудрост су нешто друго.

Постоје разни тестови интелигенције, моје мишљење је да нико било каквим тестом не може одредити колико је неко паметан, пробао сам радити те тестове, ту је више у питању оно што споменух стечено знање и доста концетрације.

По мени оно што ми зовемо памећу није баш потпуно умна категорија и не да се бројем исказати.

Предајмо се души, оставимо памет по страни, руководимо се савјешћу и човјечношћу.

Од Бога вам свако добро.

Лискалук без лискалука

Ево ме опет у Мостару, лијеп град стварно, ако изузмемо рушевине на „њиховој“ страни и њихов несклад са Јевропом на „њиховој“ страни.

За оне који нису упућени „њихова“ страна она у рушевинама је лијева обала Неретве, „муслиманска“ страна која више не личи на Мостар, на Багдад можда.

Онај Беч на другој „њиховој“ страни је десна обала, „хрватска“ страна, на тој страни као ни на оној другој никад нисам чуо ријеч „крух“ нити „тисућа“ до прије 20 так година, сад има то, али штруце нити ‘љеба нема.

Реално, граница у граду не постоји, бити у граду значи бити у БИХ, нема више од једне државе и не постоји рампа, добро, постоји Царина, али то је друго.

Не треба ти пасош нити виза да пређеш Царински Мост и на њему се не плаћа царина.

Празници у јеку, уствари „наши“ празници су у јеку, „њихови“ су завршени макар што се јануара или сијечна тиче, „њихови“ су такође завршени што се овог мјесеца тиче.

Ја ево тевљам пиве, колача, меса, углавном прасетине иако сам на овој страни гдје то није уобичајено.

Кажу да сам ту рођен, да сам Мостарац, мада не развлачим баш као ови „прави Мостарци“ из Подвележја или Стоца и Невесиња.

Искрено Мостар више није мој град нити сам ја његов, „моје стране“ овдје нема.

Колико год причали о „Рођенима“, о души Мостара, цијеним да се та душа поцијепала и да јој више помоћи нема, Мостар је остао без Мостараца и без нечега свога.

Чак ни овај мраз никако није мостарски.

Шантићи се више не рађају ту, још мање Васини Кисићи, Ћоровићи, Шоле, Бовани још одолијевају, а Антељи се добро држе, но не знам чему и докле…

Нешто мало о Божићу

Сједим ево пар сати са малим Душаном и гледам телевизију, почели су божићни цртани филмови, мало као свечанији програм, сутра је римокатолички Божић, (Католикус-сабрање, дакле Божић оних који су сабрани око Рима).

Православни је тек за неколико дана.

Поштујем славље, такво нешто као Божић и треба да се прославља на сав глас и на сва звона, но питам се и бринем, да ли знамо шта славимо?

Наиме цртани филмови и дјечији играни филмови на тему Божића су ме натјерали да пишем ово.

У једном од њих деда мраз сломио санке и нека дјеца му помажу да подијели поклоне и „спаси Божић“, у другом деда мраз има неки проблем у достави поклона и поново јунаци филма „спашавају Божић“, у трећем неко као отео деда мраза па опет “ спашавају Божић“

Дакле ако нема поклона нема ни Божића и томе учимо нашу дјецу?

Чак се спомиње „Чаролија Божића“.

Но Христос Господ и Бог наш не спомиње се нигдје, а зашто?

Драги моји, Божић нису поклони нити је то кићење јелке.

Нема ту никакве чаролије, Божић је рођење Господа Исуса Христа, другог лица Свете Тројице, Сина.

Рођење Самог Бога, Створитеља свијета и свега у њему. Његово рођење од обичне дјевојке, људског рода.

Дакле супротно нама познатој природи Кћи рађа Оца Васељене и ту нема чаролије (она је везана за чаробњаке, вјештице и мађионичаре, и не потиче од Бога) док чуда овдје Божијег итекако има.

Мени лично све ово у шта се претвара прослављање Божића не личи на Божић, али ми личи на дебелу, опасно смишљену, подлу подвалу намјерног запостављања онога чије се рођење прославља, свођење тога пресвијетлог чина Рођења Бога међу људима на материјално, на шарене поклоне и ново божанство “ деда мраза“ који полако потискује Христа и заузима Његово мјесто код наше дјеце.

Знам само једног проклетника који очајнички жели Христово мјесто и силу, његово име не желим ни да спомињем, а запитајте се сада ко је деда мраз и ко је осмислио његов култ ако је већ тако како до сада рекох.

Мир Божји Христос Се Роди!

РатИмир

imagesРатимир ми је најглупље име икад смишљено и дато нечијем дјетету, мада можда и једно од имена која дословно описују кидање и ратовање човјека у себи самоме са самим собом, а све у циљу стицања духовног мира опет унутар себе.

Но сад и не пишем о себи или било коме од нас посебно, пишем о догађају који ће бити сад у недјељу.

Држава у држави, Република Српска, расписује референдум о битном државном питању, дану републике, која је  уједно крсна слава исте државе или макар Православног дијела исте.

09.Јануар, Свети првомученик и Архиђакон Стефан, дивни светитељ овјенчан славом страдања, која доказује његову несебичну пожртвованост за Христа.

Балканско полуострво као географски појам можда заслужује то парадоксално име Ратимир по своме менталитетском устројству.

Већ видим неке пријетње ратом, као и намјерно протурање по медијима „нећемо рат!“

Паметном човјеку је јасно да о рату нема говора, али се медијски напумпава цијела та прича, а зашто?

У то не желим и нећу да улазим, но желим да вам кажем једно, прича о цијелом том (ваљда) демократском поступку владе није прича о рату него о дану Републике Српске, а ви ако сте баш толико испрани и  залуђени насловима злонамјерника коментаришите и тиме  још  подгријавајте измишљено предратно стање.

Не знам зашто уопште обраћате пажњу на такве „вијести“ је ли вам досадно у животу и немате другог посла?

Од Бога вам здравље, у празној слами нема жита, а ви млатите!

Вјетар и птица

Срели се вјетар и птица у крошњи дрвета.

-Хајде да правимо бољи свијет, рече вјетар птици.

-Хајде, сложи се птица.

-Ја ћу свако јутро зором да засвирам, а ти кад ме чујеш, запјевај.

-Ма не иде то тако рече птица. Ја морам да почнем пјевати, а ти онда засвирај.
Свирам од када је свијет постао. И тебе сам свирком на овај свијет допратио, Сигуран сам да се прво почиње свирати, па тек онда пјевати.
Е, баш си блесав, стари мој! Толике године, па те ја, најмлађе створење планете, морам учити памети. Давно је то било. Времена се мијењају.

-Не разумијем, рече вјетар.

-Ама и не мораш да разумијеш. Дуго је да ти објашњавам. Немам ја времана ни живаца за то, а да ти право кажем ни воље.

-Ма, чекај! Имам приједлог: Хајде лијепо да кажемо један, два, три, и да у исти мах почнемо и свирати и пјевати. Тако ћемо добити најскладнију мелодију свих времена, рече вјетар.

-Ех, ти као да си преспавао пола живота. Појма немаш шта се око тебе дешава, рече птица и нестаде у шуми.
Вјетар задува јаче да јој помогне превалити пут до одредишта, ушушка се у крошњу старог храста и засвира. Соло!

 

АСИМИЛАЦИЈА

АСИМИЛАЦИЈА

Од Ђорђа Џорџ,
од Стевана Стив,
од Љиљане Лили,
од Ружице Роз!
Асимилацијија,
нова нација!
Губљење идентитета
снобу не смета!

Када се вјештачки
стубови сруше
што држе небо
гдје газда свијета живи
а из пепела израсте правда
и широм свијета стане да влада,
тада ће млади претке псовати,
рукама и ногама копати
да врате имена
како су заведена
у књигу рођења
тамо далеко преко океана
у земљи сновиђења
гдје коријен сања
да листом олиста
једнога дана!