Са намјером се нађох другог дана Божића у једном од градова који ће за увијек заузимати важно мјесто негдје у мом срцу у ком слава Богу још има љубави за људе и градове.

Нови Сад, бисер сјевера Србије, град који кад бих морао описати једном ријечју та ријеч би била смирење.

Изиђох у кафану са братом Бајом да пијемо ракију, пушимо лулу и причамо о Христу. Знам, они учени ће рећи да Христос не обитава у кафанама гдје се пије и дими, но ипак имам смјелости да кажем да они познају писмо, али не и Христа који сам рече да није дошао њих праведне да спасава него нас грешне. Но добро, не бих се пуно ту задржавао. Бајо је заиста човјек, онај кога је антички философ тражио или онај за ког пјесник рече „Ево човјека“, свеједно. У том срцу са спољашности која можда некоме изгледа и опасно, човјек може пронаћи једино љубав, а то је данас драгуљ и вријеме проведено са таквим људима је награда која није од овога свијета.

Одсједосмо, подружисмо се и нерадо кренусмо дома, наравно да радо идемо фамилији, немојте погрешно разумјети, али наши растанци су углавном невољни као цијепање меса од костију.

Бијаше хладно, онако како баш волим Нови Сад, на улици сам опет осјетио мирис кестена који са собом нанесе и неке драге успомене. Прозори на колима су смрзли док смо ми вријеме проводили у култној пивници Гусан.

Бајо узе да чисти стакла, а из мрака се појави човјек запуштене браде и косе, стаде поред мене и рече ми да има неку болест која му иште да нешто поједе. Да није рекао стручан назив те болести помислио бих да је она која је и мене неколико пута баш ту у Новом Саду заразила, та болест се зове глад и кад вас зарази онда се углавном појави човјек, можда до тада непознат и на први утисак далек, али ближи од најближих и познатији од тада стотинама километара далеке рођене мајке. Тај најрођенији те нахрани и излијечи од те опаке болести, али и врати вјеру и наду.

Елем, рече човјек да његова болест има неке везе са дијабетесом и да му најбоље помогне јогурт или кола.

Преко пута баш бијаше некакав Микромаркет којих је град пун, постоје буквално на сваком ћошку, а касније сазнах да их држи Невесињац човјек, син мог учитеља из основне. Толико је свијет мали.

Утрчах унутра и пошто је била ноћ, не могох му збркати неки сендвич или слично, али се снађох и намирих му нешто хране. Човјек ме узимајући то пољуби у руку, а ја умало ме препукох.

Сједајући у кола Бајо ме дочека са „Христос Васкрсе“ и ја схватих много тога, као на примјер да никад не знамо који је међу нама Христос ког требамо нахранити и напојити, али и да сам окружен много добрим и несебичним људима и да мој свијет са оваквом браћом никада неће постати мјесто мрака и страха него само и једино мјесто радости и васкрсења.

А ви, храните ли ваше Христосе?

Христос Васкрсе!