Били ми клинци у рату, оно кад је родитељима доста и самих себе, и проблема са преживљавањем и свим осталим што рат са собом доноси.
Војска је тада добијала неке цигарете „Бела“, „Ловћен“, „Век“ и сличне, а несташним дјечацима је било баш лагано да дођу до тога.

И тако, одлучимо нас 4-5 да пробамо пушит, искупимо се у зидини неке спаљене куће негдје таман пред Дејтон ’95. Понесемо кутију Беле и учимо пушит, али нема фућкања, увлачи се дим.

Неко повратио, неко се закашљао, неко свечано обећао да неће никад више и да је боље да је говно појео…
Не зна се ко је строжији, матере које нас чекају кући или ћаће које су неђе на ратишту, треба се чувати и да не осјете мирис духана кад се дође кући.

Бијаше снијег подебео и онако баш оштра хладноћа, а ниђе облака, шћућурили се ми у ону ћошу и мудрујемо о духану, о рату, о ћаћама, о свачему што једном ђетету на памет може пасти.

Запали Момо цигар, увуче дим ко искусан пушач, издува, дими, дуну опет, опет дими, поче лик сумануто да издувава ваздух, а како је напољу хладно оно вазда дими.
-Јебо те, ово неће да изађе! Врисну престрављен једино мислећи о томе шта ће стара направит од њега кад дође кући…

Волио сам да прошетам колским путем поред језера, поготово зими, кад падне снијег па ноћ изведри, сва она бјелина смрзне и добије вријеме за одмор од свакодневног кружења на том свом путу са земље на небо и назад. Температура тада падне ниско, толико да осјећаш ваздух као реску течност коју удишеш.

Предио је импресиван у било које доба године, зими нарочито, кад пут изгледа као да је изливен сољу, уза њ боровина која стење притиснута тежином китине, па најзад Вележ, стасити горостас који по некад изгуби обрис својих контура па не знаш шта је небо, а шта планина.

Неколико пута сам ту срео курјака, дивљу звијер, да, дивљу, али тако отмену и поноситу да се човјек може једино задивити.

Кад те сретне он застане, упути ти поглед као да те поздравља и пита „Сјећаш ли се да смо браћа?“, затим лагано без журбе и страха одшета, преко рамена ти добацујући још који бистри поглед пун исконске мудрости, а ти останеш изненађен, по мало преплашен и срећан, не зато што си видио звијер која се сада већ тако ријетко среће, него што је твоја душа срела свог брата и препознала га.

Вук ријетко напада човјека, он се држи древног завјета између браће, напада само када мора, кад је издат и нападнут!

Паса се браћо бојте!

-Пробудио си се? Трзну ме  глас идентичан моме, из таме у којој не знам како сам се нашао нити одакле сам дошао, требало ми је пар тренутака да се сјетим ко сам ја уопште.

-Тебе питам! Опет чух свој глас.

-Ко си ти и откуд ја овдје, гдје сам уопште? Најзад изговорих оно што ме је копкало.

-Полако, прво се привикни да си овдје, ма гдје то било, навинки да разговараш са својим гласом који дјелимично ниси ти, већим дијелом ипак јеси!

-Нека, немој да га препаднеш, можда му је превише да од једном сазна све! Јави се опет исти глас, али од треће особе у том неком простору који је био оивичен нечим, као зидом, дјеловао је као соба, као просторија која има некакве границе…

Истовремено је био мрак и све је бљештало, нисам могао разазнати да ли сам у потпуном мраку или некаквој апсолутној свјетлости.

-Не напрежи се, полако! Мораш покушати да схватиш себе, нас и свој живот уопште!

-Хах, многи су покушали да схвате себе и живот, на томе се цијела егзистенцијална филозофија заснива, па како ја да постанем баш тај који ће проникнути у ту тајну?

-Они су покушавали испразним умним тумарањима по странпутици, ти покушај не ослањајући се на ум, то је погрешан пут! Рече онај први глас који ми је сада некако већ добио тамнију боју од онога који се јавио послије њега.

-На шта онда да се ослоним и чиме да схватим ако не умом?

-Покушај да разумијеш срцем, оно је инструмент којим се једино могу разумјети појаве изнад тјелесног и мисаоног, срце је носилац душе, а душа није земаљска и тјелесна појава! Опет се појави свјетлији глас.

По мало као кад очи почну да се привикавају на мрак, ја почех да разазнајем контуре двају прилика налик људским, како корачају по тој као просторији чудно се мимоилазећи, стварајући утисак како пролазе једна кроз другу.

-Кхм, почео си да доживљаваш наше гласове као боје и да назиреш наше фигуре, брзо напредујемо! Сада ћу те замолити да се покушаш сјетити свога рођења!

– Дајте људи, ко још може да се сјети свог рођења, доста је било стварно, немам појма ко сте није више занимљиво, у ствари није ни било! Пустите ме одавде, и поручите оној двојици да сам провалио да покушавају преко вас да ме ложе, није им упалила шупља, није ми више занимљиво и стварно бих требао да идем кући, имам обавезе, породицу и слично!

-Не зови нас људима јер ми то нисмо! Као из једног грла, изговорше двије прилике које су већ постајале све јасније, те наставише још јасније и језивије: -И ако те наш тренутни изглед подсјећа на људску прилику, ми ипак нисмо људи, истина, имате много наших особина, али ми нисмо исто, покушај да се сјетиш свог рођења! Рекоше ми толико строго да сам схватио то као наређење. Већ приликом првог њиховог „хорског“ наступа сам се штрецнуо, а сада сам се већ најежио и утрнуо од страха схватајући да ово није никаква шупља оне двојице него нешто чудно, а то нема бити шта него…

-Ааааа сад схватам! Ово је један од оних мојих снова кад заспим, нико не може да ме пробуди па се онда након пар дана пробудим сам и причам неке небулозе о далеким мјестима и чудним догађајима какве само сан може човјеку да прикаже!

-Не, ово није сан, ово је нешто озбиљније и од сна и цијелог товг живота, а и ти твоји „снови“, како их ти зовеш, уопште нису снови, то је духовна стварност лутајуће душе коју овдје зовете стува, здухач, стувач. Вјетропир… а тај си ти, само што нико није хтио да ти каже, а многи су знали чим си се родио! Сјети се сад тренутка твога рођења па да кренемо даље! Опет обојица такорећи отпјеваше цијелу причу као да слушам годинама увјежбавани хор који се састоји само од мене у више примјерака.

-Нико се не сјећа свога рођења и ни ја се нећу сјетити, знам само да нас је мама родила у мостарској болници, падала је киша, она досадна и непрестана како у Мостару зна да пада у јесен, у тренутку када нас је мама родила  киша је стала и моментално се  разведрило, што овдје није уобичајено, поготово  у октобру! Била је сриједа и чуло се некакво звоно!

-Ти имаш близанца? Опет а капел хорско питање.

-Можете ли да не говорите у глас, мало ми је напорно!?

-Не, од сада ћемо говорити овако, битно је да би могао да разумијеш!

-Немам, био сам обична беба, додуше крупна као двије просјечне!

-Ти уопште ниси био обична беба, све бебе које су рођене на овом свијету су обичније од тебе, но доћи ћемо и до тога! Рекао си „у тренутку када нас је мама родила“! Кога?

Збунио сам се, јасно се сјећам  још два типа који су били исти ја, један мало тамнији, други свјетлији, али пљунути ја!

-Не знам, збунио сам се сад!

-Знаш! Управо си се сјетио два бића рођена са тобом, да, рођени смо заједно, комади смо тебе, до душе ти имаш то земљано тијело, ми имамо боље, духовно!

На нашим тијелима, и ако нису истога састава као твоје, ипак се све што си преживио оцртало, они поломљени прсти, накриво прерасли, искривљени нос, ожиљак на нози од педале са бицикла, они на плећки од гелера, и онај на кољену, ццц…

Ми носимо и оне друге твоје ожиљке, што се оком, макар тјелесним не виде! Комуницирао си с нама све док ниси почео да причаш, онда си нас још неко вријеме примјећивао и на крају престао да нас се сјећаш, као да нисмо ни постојали, а ни смо увијек били ту!

-То је то, сад ми је јасно, полудио сам, а ово је некаква болничка соба у којој је потпуни мрак! Човјече неки полуде онако, неки постану подвојене личности, који сам ја баксуз ја сам се потројио!

Помислих и у тим мислима ми дође да одвалим да се смијем.

-Не, ниси луд, ситуација је много гора, или много боља, све зависи од нас, то јест од тебе!

-Одакле овај зна шта мислим човјече!? Опет помислих…

-Знамо јер ми смо ти, а ти си био престао бити ми, но полако!

У том тренутку сам већ јасно видио двојицу типова који су били исти као ја, онај свјетлији је имао  бијелу косу и кожу, као да је албино ја, потпуно бијело одијело са руском крагном, рекао бих кројено по његовим мјерама, које од бјелине није дало гледати у себе.

Други је био обучен у одијело идентичног кроја, само црно као зифт, погађаш, кожа и коса су му биле потпуно црне, баш је чудан ја у афро фазону!

-Погледај сад  мало себе! Рекоше и на обојици примјетих осмјех, исти као мој кад некоме хоћу рећи „е билмезу један, јесам ти фино рек’о!?“

Бацих поглед низа се и видим исти крој одијела у сивој боји. Сад сам бећ потпуно збуњен, бијесан и преплашен!

-Не бој се!

-Овакве сцене сам читао по романима, сад си ти као мој анђео чувар или слично? Онај усијани од бјелине климну главом.

-Ти си значи ђаво?

-Хахахахахахахахахахахаха! Па стварно си се нагледао плитких филмова и начитао  још плићих књига, погледај се, а онакав потенцијал! Биће од три свијета, каменштак, па и здухач, ццц.

-Слушај сад овамо! (наставише озбиљним гласом као кад хоћу некога да препаднем)

-Кад се роди биће попут тебе с њиме се роди и два анђела! Анђео смрти и анђео живота-чувар! Анђео смрти није ту да покуша да те убије, напротив, ту сам да живим с тобом, браним те и чувам, и да те одведем тамо гдје ти је мјесто када буде за то куцнуо час!

-Чекај, зашто причате обојица и даље ако ми се само анђео смрти обраћа?

-О човјече колико сувишних питања! Зато што смо нас двојица који сам један! Схватићеш, полако!

-Па чекај, ако си ти, значи ви, духовна бића, зашто вас онда видим и чак причам с вама?

-Знаш ли када човјек почне да доживљава своје анђеле?

-Не знам, ваљда ако се довољно духовно уздигне, али ја вам сигурно нисам тај!

-Има и још један начин, и то је овај који сада…

-Чекај, гдје оде, врати се сад кад си почео. Мораш довршити!

…идјеже њест  бољезан ни печал ни воздиханије…

-Жив си! Слава Богу!

-Шта се десило, ко сам ја, мислим ко си ти, откуд ја овдје и гдје сам то ја?

-Човјече исчупао сам те из провалије, доле ти је камион сав сломљен, ниси ни дисао нити ти је срце куцало! Ја сам свештеник у Имотском, идем са факултета, видио сам ти крст око врата и почео ти служити опијело, слава Богу није требало!

-Колико дуго сам био тако?

-Ја сам ту, ево сад ћу ти рећ! (Вади телефон) прије 40 минута сам звао полицију, ниси имао знаке живота, дуго им треба из Фоче да дођу.

-Е па оче би ли ме могао повести до Гацка, данас сам упознао четири добра човјека, ред је да се то прослави!

-Која четири?

-Тебе, мене, анђела  и смрт! Ајмо полако!