Како волим кад ми неко исприча неку стару причу па макар једно име и презиме зна, а прича добра, поучна!
У мене ћаћа преш’о осамдесет, а у памети је добро, да није онако пријек мог’о би чо’ек рећ да је мудрац, а ‘вако, паметан, а табијасус ко што сам ти и сам.
Срећа оп’о је са снагом у задњих пе’-шес’ година па не бије плахо! Него што умије причу испричат, само да га има ко времена саслушат! Ево сад ми једну исприча, него ја не би био ја кад не би мало измијенио, надам се да ће фино фигурати! Сједи ту поред огњишта, напуни лулу и јами тај чокаљ па да ти причам!
Лука Чабрило из Јасене или Жуберина ниже Невесиња. Имали су стан у оба села, па и ниже у хумнини. Био домаћин међу четрдесет и двоје чељади, велико имање, а велики и пос’о, обавеза још већа, богат чо’ек и малом и чељадима и свим другим.
Био је рођен неђе крајем деветнаестог вијека, кажу да је био лијеп ко упис, а висок, згодан, мудар и јак као што Херцеговина умије дати.
У сваком смислу узор сваком домаћину.
Једном издушио у Зијемље у прву неђељу послије Велике Госпојине. Окупио се народ послије службе да се коњи потркају, у Луке добра јахалица, али уморна. Утече Раде Чалија на Ђурашу. Ђурашу и Ради је ријетко ко мог’о запет, осим ријетких ко што је таман у мене ћаћа, а његов сестрић, на Риђану. Покој му души Раде је умро, а криво му остало што му покојни ђед Милан није хтио продат Риђана.
Него да се вратим Луки, запеше Зијемаљци послије трке да се камен баца, изуше опанке сви, изу и Лука, почеше му се смијат што су му ноге прљаве, бацише га на спрдњу као што само Зијемаљци то умију, Лука шути, криво му, али чека да им врати, зна да може. Причека да сви по једном баце камен, остаде он задњи, зграби камен и баци га метар и по даље од Раде који је и у томе био премац. Окрену се и полако, смијерно ко што је умио завика „Одо’ ја сад у Антеља на ракију, а ви се занимајте па дако ко добаци!“ И оде.
Једне године Лука осушио месо, оточио вино и испек’о ракију, мореш мислит колико је меса и свега другога требало да се изими чет’ерес и двоје чељади!? Презимила се зима, посијале се њиве и све друго што се сије и сади, на ред дошла кошевина, потрошило се месо, вино и ракија и сад се по мало мора набављати и већ по нешто заклат и скуват косцима и надничарима. Лука призива снаху и вели:
-Снаха око моје, отрчи у Јована и зајми пршут, два литра ракије и плетару вина па ћу ја у неђељу ако Бог да вратит! Оде снаха и није ни тамо врати се са шћерима,а носе буцат вина, плетару ракије, даску од меса и на њој пршут читав. Лука гледа, види ниђе није ишла да зајми. Једва дочекао вече да се радници разиђу па дозва снаху опет.
-Снаха ти данас не оде ниђе, а донесе и вина и ракије и читав пршут, шта бијаше?
-Бога ми тато ја виђела зимус да се балаха и да неће дотећ па сакрила да се не мора зајмљивати, ево дођи ‘амо погледај!
Лука за њом, кад ђевојачки сандук и у њему још кедан пршут, двије рибице свињске и по мала плетара вина и ракије.
-Шћери моја ја ти се више ни у шта питати нећу, располажи како знаш, нека ти је Бог у помоћи! Сретан је онај коме си у кућу уљегла и нека је фала до Бога ономе који те так’у одгојио и нама дао! У радише свега бише, у штедише још и више! Дао ми је Бог све радише и из села ми посл’о штедишу!
Кажу да је послије и касу препустио снахи, али то су већ непровјерене гласине!