„Ноћас су ме походили мртви,
Нова гробља и векови стари,
Прилазили к мени као жртви,
Као боји пролазности ствари.“

Дис

Заспах синоћ и нешто сам лоше спавао, a ово ме раме боли па се не могу намјестит, све мало спавам, а мало се вртим. У нека доба заспах и на сан ми дође ко сједим ја на дрвеној столици у н’аквој старој кући, а поред мене на кревету са бијелим јашмаком на глави свезаним под брадом сједи старица. Мршава, космата старица, али лијепа, ведрих очију и веселог лица, у љубичастој хаљини са ситним бијелим цвјетићима, на ногама јој затворене црне покућне папе. До узглавља кревета штокрла, на њој бијели порцулански тањир са плавим кругом око ивице, у њему отворена чакија и до пола огуљена јабука. Руке јој на кољенима, танке и усахле, боје сличне воску.

Кроз дрвени прозор подијељен на четири стакла у дебелом каменом зиду се пробијају посљедњи зраци сунца, чује се лавеж торњака и блејање стада, мирис јоргована се мијеша са мирисом кише.

-Знаш ли што сам те звала?

-Не знам баба, не знам ни да си ме звала ни окле ја овдје нити гдје сам, а не знам ни ко си ти!

-Дозвала сам те да ти кажем да се поправљаш! Мораш се опаметит, мораш бити бољи, мораш се потрудит око своје чељади, око оца, о старог се човјека најлакше огријешити! Пази како ћеш и са осталим народом, човјек на овај свијет понесе једино оно што народ упамти и како народ осјети о њему! Ниси ме упозн’о, Љубица те касно родила, јеси ли чуо икад за бабу Нову?

-Како нисам, то ми је прабаба била! Од Милићевића из Лакта, покојна мајка је причала да је живила сто четири године…

-Јелка је мени име, како сам била најмлађа невјеста у кући кад сам дошла прозвали ме Нова и остала Нова до потоњег дана, а преко осамдесет година сам била у Рачића кући!

-Чекај, ти си моја прабаба? Устајем и љубим јој руку која мирише на босиљак.

У том тренутку схватам да сам негдје изван свијета на који сам навикао, све је опипљиво, чујем звуке, осјећам мирисе познатог села у кишовити смирај дана, осјетим додир те мршаве старачке ручице, но ипак као да ми нешто недостаје, можда је то вријеме, једноставно знам да оно овдје не постоји.

-Ђецо моја има вас слава Богу много, дочекала сам жива да видим праунучад, нисам вас давно напустила, нисам никад, али тијелом нисам давно отишла између вас, а ево већ ми праунучад унучад имају. Живот није вазда пјесма и весеље, човјеку Бог да некад и сузу да пусти, пусти на чељаде и рану непреболну, ону коју ћеш носити док душу не испустиш. Све је то оно што нас чини и оно што одређује куда ћемо послије овог искушења на земљи или што би ви данас рекли испита. Постоје три живота, један је прије рођења, њега потпуно заборавимо кад проговоримо, други је тај што сада живиш и припази како ћеш с њим, тим животом заслужујеш слиједећи, а то је онај који је најбитнији, како посијеш онако ћеш жети! Кад се душа једном отараси тијела онда се врати и сјећање на онај први живот.

-А баба како је овдје? Како је човјеку који је био добар у животу, а како ономе који није?

-А како, ево видиш, неко овако, неко онако, није то баш једнако свакоме ни ође, није свако био једнако добар, а ни једнако лош и не може ни ође свакоме бити исто. Мени је тамо било добро, нисам у Бога много искала, била задовољна с оним што сам имала. Нисам се на Бога љутила ни кад ми није све било како ја хоћу, а више није било него што јес’. Нисмо ми живјели ко ви данас, ми смо знали да нисмо силни и да не зависи баш све од нас и нашег труда. Посијеш жито баш на вријеме, уредиш му земљу баш онако како треба, удари му киша на вријеме, рек’о би чо’ек биће море ‘шенице, удари вјетар и поваља га у невријеме, мање га пожањеш него што си посијао, човјек снује Господ одлучује. Роди ти се дијете, реко би син ко јабука, село ће се поносит домаћином, њега однесе сушица и шта ћеш, жалост јесте, али мора се даље, да си се ти питао умјесто њега би лег’о у црну земљу, али не питаш се ништа! Ви се пуно уздате у себе, а мало дајете Богу на вољу, то вам ствара више муке него ишта друго! Нити се жените нити удајете док вам се не намјести згода, а та ваша згода вам је ко покошено сијено, попрхне киша и оно поцрни и имаш га, а као да и немаш, ништа га неће, то више није храна за стоку што би требало да буде. Иђете у град, остављате пусто огњиште, на селу иксан преживи некако, ако изда кртола роди жито, ако изда жито роди воће, вазда се има од чега преживјет, с муком, али се преживи! Од чега ћеш преживит у граду ако газди пане на памет да ти каже да му више не требаш? Велиш имаш плате толико да мореш ‘ранит једно дијете? Шта ти остане од куће коју један метак море са’ранит?

-Али баба како ћу родит више дјеце кад знам да их не могу ни хранит ни облачит нити им пружит друге потребе?

-Не знаш ти ништа! Исто као што ни ја нисам знала! „Ко се роди роди му се и нафака“ није народ џаба то рек’о! Знаш ли ти колико се сиротиње ође у селу родило што је народ мислио да ће покрепат ко гладни пилићи па да Бог па се рек’о би ниоткуд домаћин обогати и боље преживи та сиротиња него оне куће чувене што су вазда имале и бијелије ‘чела!? Много, а исто тако се ископало кућа које су мислиле да могу све село ‘љебом ‘ранит до вијека!

-Значи да се пустимо низ воду па шта Бог да?

-Није баш низ воду, треба се трудити и држати главу изнад воде, а опет и вода је боља него у ватру скакати, од онога што ватра однесе никакве користи нема, а вода умије однијети и на боље мјесто! Иђи сад, причаћемо други пут, сад имам посла!

-Како мислиш имаш посла, зар и овдје?

-Не него смо ође сви беспослени и ето све нам је потаман, само лежимо и гледамо у небеса!

-Како у небеса, зар нису ово небеса!?

-Имаћу ја муке да тебе ишта научим, али даће Бог па ћеш научити! Иђи сад и нека ти је Бог у помоћ!

Све је почело давно, без икакве случајности, тако што је Богу пало на ум да створи небо и земљу и кад је земља била још у сивој фази градње додао јој је свјетлост и још многе друге ствари које само збиља вјешт градитељ може смислити. Пошто ни један неимар свакој просторији не даје исте карактеристике нити исту удобност, не може ни свако поднебље имати баш све исто, било би мало досадно да је тако, зар не?

Елем, кад је одвојио воду над сводом од воде под сводом и тим водама дао њихова мјеста да теку, леже, хуче, стоје, падају из небеса и помово испаравају да би опет пале чисте, прочишћене и свјеже, те просуо сјемена по земљи и из њих изникле разне траве, дрвеће и остало биље, а затим промилиле животиње разних облика, величине и начина живота, онда је морао створити и некога сличног Себи да му буде својеврстан заступник и домаћински се стара и брине о свему томе, он од блата направи Човјека и од његовог ребра човјечицу, човјеку за друга, подршку и жену.

Углавном знамо шта су ово двоје направили, Еву змија наговорила да да Адаму плод са јединог дрвета у врту које им је било забрањено па им Бог дао неопозив отказ на смјештај уступљен без кирије и надокнаде.

Значи ђаво змији, змија жени, жена човјеку, тако некако и данас иде тај ланац утицајности, хтјели ми то признати или не, мушкарци владају земљом, а жене мушкарцима. У главном тако је човјек протјеран из раја и постао човјек, а престао бити полубожанство и Божји замјеник на земљи.

Много година послије кад је човјечанство дошло до тачке када се упрљало и постало све, али ни налик ономе почетном бићу, исти онај Бог се смилова и даде прво жени да се узвиси и роди самог Бога, тиме правдајући ону прамајку Еву, људи добише међу се Бога, не знадоше шта ће им Бог разапеше га и Овај у трећи дан устаде из гроба. Шта смрт може ономе ко је и живот и смрт измислио?

Убрзо за тим васкрсли Бог однесе своје људско тијело на небеса, а остави причу о себи и апостоле који ће је препричавати људима. Посла им светог духа у виду пламених језика и они проговорише све свјетске језике и размилише се по свијету. Тада пут нанесе Павла у једну земљу у коју је Бог оставио баш много дарова када је саградио планету, дао јој је више свјетлости него иједној другој, ријеку која понире у ад, васкрсава и мијења име онолико пута колико има апостола. Дао јој високе планине и плодне винограде, маслињаке и морске обале, дао јој све што је било и у оном првобитном рајском врту из којег прародитељи избише и људи се раширише по свијету.

Павле је хтио да остане јер ко не би пожелио остати у рају на земљи, али отјераше га, а он, остави нам Павлову пећину и Павлово поље уз још по неку успомену, па гдје ће из Херцеговине него у Далмацију која је по свему скоро идентична Херцеговини, ако постоје два поднебља које су идентичне близанкиње међу свим земљама онда су те двије. Пошто су тада још сви путеви водили у Рим оде и Павле тамо, а остави свог ђака који се звао Тит.

Него не могу баш све о Павлу, мислио сам ти причати о Херцеговини!

У четвртом вијеку послије Павла Бог се јави једном Димитрију, у нас би га сигурно звали Митар да се дуже задржао, а и оно кратко што је свратио оставио је доста и фала му ко брату! Рече му Бог да се остави идола и измишљених богова ако мисли да буде цар и да сачува царство, те га научи вјери у једнога Бога што овај радо прихвати, јер не можеш и ако си цар Богу рећ „Нећу!“ и над царом има Цар! Крену Митар пут Јерусалима и куд ће нег’ по врх Херцеговине, наиђе на житно мјесто, заваљено мјесто, тврдо мјесто, добро мјесто и мјесто гдје није могао прогазити без косијера и на свакоме од њих сагради цркве: Житомислић, Завалу, Тврдош, Добрићево и Косијерево, и оде даље пут Христова Гроба. Пошље нам је писао да је тамо са матером му Јелом нашао Часни Крст на ком је Христос распет.

Имамо ми ту и Ријеку Буну која под именом Заломка из невесињског поља заломи под земљу па се доле побуни и изведе још ријека-сужања којекаквих крашких пећина и јама и извире ко ајдук, кићена и силна попут јунака који је добио своју одлучујућу битку, Христа који устаје из Гроба, Феникса који се издиже из пепела или пак Торовог прађеда Бурија којега крава Аудхумла избави из вјечног леда.

На Заломци има Овчи брод, брод који никад ниђе запловио није јер и није брод него је мост.

Ту близу Буне имамо и Буницу, ријеку која из земље извире вертикално у пуном току, веле да су се спуштали рониоци на дубину од осамдесет метара и докле свјетло лампе допире и даље је вертикална јама, не смета њој што јој је извор на педест метара изнад мора, шта њу брига што нико не зна одакле долази толика вода, она једнако извире и лијечи било коју рану коју у њу унесеш.

Ту негдје између Заломке, Буне и Бунице, повише читаве долине Неретве надвила се Вележ, колос међу херцеговачким планинама, окамењени бог Велес кији чека да се Перун смилује и опрости му што га није поштовао, па да устане и оде осталој браћи боговима.

Имали смо ође једном и једног момчића, Стевана Немање син, Растислав-Растко, био војвода свег Хума и Захумља, мудро дијете од рођења било, ко да га је Бог мајци научена дао! Једном, кад је имао око шесн’ес година пошаље га ћаћа у Њемачку да се нешто договори са швапским царем Барбаросом, он отиш’о и кад су га цару најавили на швапском умјесто војвода-herzog њему се то свидјело и он то узе као своју титулу, од тада се ова област и зове Херцеговина! Рале је пошље отиш’о у калуђере, пост’о Сава, основ’о Цркву српску и прву епархију зажилио баш ође. Оставио нам и Сава у Банчићима код Љубиња један храст под којим се једном само одморио и овај је од тада зелен, љети-зими, нити лист опада с њега нити тамни, а у селу чељад по сто година и више живе, и њему фала за ту успомену!

Имамо ми ође и Цркву величине говеђе коже и загрнуту цркву Стражевицу ђе се не смије копат и још двије такве, имамо планину Црвањ ђе се сваке године снијег поткрај љета уцрва. А ђе нам је још Волујак, Лебрчник, Зеленгора, Гатачко славно поље и околне планине пуне ајдука и ускока. Ђе је Билећа и све доље од Билеће и Требиња преко Дабра, Попова поља, Љубиња, Стоца, Брегаве, па све до мора и на ону страну Неретве до Купреса и колико је туда знамења, колико и камења.

Ђе нам је Саво Владисавић, Гачанин што је у Русији први до Цара био, ђе нам је Јован Бован, Љубињац, њега нико и не спомиње, а у Шибенику је отворио прву школу на српском језику и иначе на славенском и оставио грдне задужбине школи и Цркви, ђе су нам сви остали, толико их има да ни ми не умијемо све набројати!

Није ни чудно што су људи одавле поносни што су баш они рођени баш ту, нити је чудно што су они који су отишли приврженији завичају него они који су остали, а они који су рођени далеко боље чувају обичаје него они који макли из села нису.

Имамо ми ође још свашта, народних приповједача којих би се и нобеловци постидили, којима је свеједно узели у руку гусле, сабљу, чашу ракије или пастирски штап, вазда једнако тече та стара мистична ријека ријечи којој у њему сигурно није извор, него му неко невидљиво биће шапће и напућује га како ће опричати неки сасвим обичан догађај, али на чаробан начин. Мудраца имамо понајвише, али имамо и будала, ево рецимо ја! Јер о чему би мудри мудровали да нема лудих који лудују!?

Све што имаш има и оно тебе и колико год си нечему газда, толико си му и сужањ и роб, имати значи бити имању имање, одатле је ваљда и та нераскидива веза и љубав нас Херцеговаца са овом земљом која нас има…