Сви сте мање-више чули легенду о Ромулу и Рему као оснивачима града Рима и истоименог царства, но да ли је та легенда истинита? Није!

Па да почнемо!

У Херцеговини имамо посебан назив за жене које су из неке породице, на примјер ако је од Радића- Радуша, Милићевић – Милићуша, Рачић – Рачуша и тако даље.

Са стране Вележи супротне од Мостара постоји село, више висораван која се зове Зијемље, у том селу се није ни родио, а ни доселио неко ко није добио надимак, свак свакога по надимку зна, имена се и не спомињу, рецимо покојном Ристи је био надимак Мумин, Душану – Ристић и даље, Даринкић, Оџић, Цициновац и тако у недоглед, све до Радмила и Рајка којима је матер била од Вучића.

Као и остали, чим су прогледали добише надимке Ромуло и Ремо. Отац им млад погибе, притиште га буква у Воденом Долу, а мајка оставши сиротица покупи ђецу и два завешљаја натовари на пароче па пут бијела свијета тражећи некаквог селамета.

На крају се настани на једној ледини далеко од народа да би тако заштитила и подгојила синове док сами не буду кадри себи кору љеба произвести из земље.

Језици тада нису били баш овакви какве их ми знамо, осим куваних говеђих језика, они су имали исти укус, макар се тако предање задржало међу народом. Ето, Радмило и Рајко су основали Рим, а неки преводилац је умјесто „Вучуша“ са протохумског на латински превео њихову мати као „Вучицу“ и тако настаде легенда да је ову двојицу Пејда одгојила вучица, што и није баш потпуно погрешно јер веле да је дотична госпоја била сналажљива ко вук!

Ево, надам се да вам је сада јасна ова грешка у преводу и да тај мит више не дјелује потпуно измишљен.

Драго ми је још да свијет најзад сазнаје да што се тиче грунта у Риму и могућу круну царства највише право полажу управо Пејде и Вучићи из Зијемаља (Бугојанци немају везе с Римом што бих нагласио!) па апелујем на оне који правду дијеле да обрате пажњу кад се буду међе ударале!

Ето, од мене вам доста за данас, други пут на другу тему!

(Ова прича мада је добар комад логичнија од постојеће легенде о настанку Рима, написана је као шала и надам се да ћете је тако схватити)

Сунчеви зраци копају вриједно као рудари на почетку смјене, не би ли направили себи пут кроз маглу да најзад дотакли земљу и званично прогласили јутро. Пето јутро од кад сам без дувана, једнако је далеко и тренутак кад је стари коњоводац дотјерао мањерке и у њима сплачине које су назвали чорбом.

Ров је и даље влажан и хладан, а униформа улијепљена блатом. Ни ноћас се није десило чудо, она дјевојка са великим очима из мог сна од три минута се није појавила да ме загрије и донесе чисту униформу. Нисам се ни пробудио и схватио да је сво ово зло само кошмар. И пушка се већ охладила па не може угријати промрзле руке у поцијепаним рукавицама што ми је мати оплела. Толико су поцијепане да ми само сметају, носим их чисто да ме подсјете да тамо негдје иза мојих леђа постоји неко ко ми се нада.

Прилике кроз маглу које се крећу на оној страни такође изгледају смрзло и уморно. Ко зна, можда и тамо неко размишља о мајци, можда је и он мокар, поцијепан и гладан? Сања ли и он неку своју жену? Ма ко га јебе, не смијем имати саосјећања за њих! Умало не заборавих да морамо да се мрзимо, они су једноставно они!

Боли ме лакат! У ствари он ме највише боли, боли ме још много тога, отприлике све, али лакат уби!

У чутурици се мућкају још два гутљаја воде, знам по звуку. Завој ми се поцијепао и рана је пуна каменчића и блата. Јебем ти и камењар и онога ко ме је послао овдје!

Све што желим је да се обријем и окупам, смрдим овдје ко шугав пас луталица.

Како би било лијепо сада сјести поред кафанског прозора, пити лозу, пушити црвени Малборо и посматрати дјевојке које неуморно шетају кроз град. Ко зна, можда су се већ поудале за неке дезертере или момке који су дошли на одсуство од три дана? Можда их више и нема? Јебен је вакат!

Можда ни ја више нисам жив, можда сам запао у неки вјечни рат између нас и њих па не могу нигдје одавде!?

Предуго сам овдје, ова магловита јутра ми душу глођу, пече ме рана.

Да хоће она гамад макар запуцати да се нешто дешава, макар муниције имамо!

-Окле ти чај?

-Истопио снијег и метно мало спориша!

-Дај и мени!

-Оће ли се икад ово зло завршавати? Питам старог Видоја који нам је свима као отац.

-Хоће, али нама неће никад!