Сеоска кафана, у планинском градићу као и увијек у ово доба године хладно, температура у минусу, мјесечина полаже своју свјетлост на дебео, замрзли снијежни покривач. Поглед кроз прозор одаје утисак зоре, мада је ноћ тек почела.

Сједимо за шанком, музика је тако тиха да је скоро и не примјећујеш, а прија. Таман може да се прича без галаме и оног познатог кафанског упињања да разумијеш саговорника.

Мирис херцеговачке траварице у ком се мијешају рузмарин, лаванда, нана и неизоставни пелин, употпуњује угођај. Флаша тог зеленкастог еликсира нам намигује са шанка, полако односи памет, а заузврат дарује мудрост.

Након општих тема, како ноћ одмиче, ракија обично доводи до неких личних и дубљих прича.

-Колико планираш остат овдје?

-Мјесец дана! Зима је, дао сам свима колективни одмор, нека људи празнике проведу са породицама, неће се пропаст!

-Свака теби част, мало је таквих газда!

-Ма који црни газда, пусти то! Него рекох ли ти да женим сина?

Погледах га и у тренутку се замислих, изгледа млад, млађи од мене, супруга му такође, а већ жене сина. И ако му познајем читаву фамилију никада нисам размишљао о томе колико човјек има година, дјеца су му већ велика.

-Нека је са срећом кад је већ Бог дао да се млад ожени!

-Хвала ти добри мој, а и ја сам се млад оженио, млађи од њега!

-Баш те хтједох питат докторе колико имаш ти година?

-Ја ти имам четрдесет година, жена такође, овог малога смо добили кад смо имали по деветн’ес’!

-Оженио си се са осамнаест година?

-Јесам, обоје по осамн’ес’ и годину пошље добили Милоша, па онда још петеро, и успјели завршит и факултете и све остало, па и њих школовати. Милош ми био пошао у школу, ја још нисам из школе изиш’о!

-Па шта би, што се ожени тако рано?

-Због граматике браца, само ме је граматика оженила! Ти знаш да ја никад нисам прич’о граматички правилно, друго је кад пишем, ипак сам ја доктор, морам да пазим, али у разговору, пушћи бола’ мора се знат да сам сељак чо’ек и ако сам школе завршио!

-Како граматика човјече!?

-Ево ти почех причат’, снијег, ‘вако ко сад, мало вјетра пуше и мете. Ја једно јутро изиш’о на вр’ села са скијама, кад однекле издуши моја Јела, лијепа бијаше, ма и сад је, мени љепше нема! На њој црвени капутић и плетена капа на глави, матер јој је добро плела, руката жена била и ткала је, ма сваки пос’о је знала! Она изађе на ону подину, шал јој преко лица, само јој се оне очи виде, а очи, Боже свети! Ја љепших до дан даниле видио нисам, кад би је срео ђе по селу и кад ме погледа заборавио би шта сам шћео рећ!

Елем, пуше вјетар па све хучи, једва сам себе чујеш и то кад добро подвриснеш. Ја како је виђох загаламих: -Ош се грудат са мене? Рекох да никад нисам пазио на граматику!

-Хоћу, хоћу! Насмија се она па се окрену и све поскакујућ оде селу.

Сам мислим шта јој би Боже ми помози!?

Ја остадо’ још мало, досади ми сам скијат па и ја одох пут села, ја на врата, покојња ми се мајка склопи око врата, поче ме љубит, ћаћа сипа ракију, ништа мени јасно није, само је неко весеље у питању!

Први пут у животу да ми ћаћа чашу додаје, вели:

-Ову ти је ракију ђет покојњи закопо кад си се родио и оставио аманет да је начмемо кад се женијо, јесам копо метар снијега и по метра земље да дођем до ње, али не жалим! Кукавче црни ја тек онда сконтах да је весеље што се ја женим.

Елем ја се правио ма’нит ко да је намјерно, ђе ћу рећ да је грешка, а ћаћа ископ’о толико, да је нека друга ђевојка рек’о би одма, али Јела, брацане мој, ђе ћеш ту прилику одбит! Њезини већ знају, а тројицу браће има, кад би им рука доп’о… и поче да се смије ко блесав.

Ето, мени је ова моја неграматика срећу донијела вавијек, а ви вид’те како ћете причат!

Устаде и оде! Човјек четрдесет година, а сина жени…

-Колико сам дужан ја!?

-Ниси ништа, платио је доктор!

-Хајде онда лаку ноћ!

-Лаку ноћ!