Ако нешто волим, онда заиста волим да путујем, ријетко када се одлучим на путовање због самог мјеста на које идем, одмора или слично. Путујем због искуства, због догађаја, доживљаја, вјерујем сложићете се, све то можете наћи само и једино у људима.

Волим возове, волим их оном љубављу као што волите особу, не некакву машину без душе и свијести! Возови су за мене нешто високо изнад тога!

Жељезничка станица Београд, само по себи то мјесто је живописно и пуно душе, толико трагова би човјек могао да прочита на том перону, толико прича, толико судбина, суза, осмјеха, уздаха, љубави.

Толико војника је одатле сјело у воз и отишло, први пут из родног града, од родитеља, од мајчиног загрљаја, толико их је сишло са воза не знајући ни гдје је дошло, ни куда сад, ни зашто баш ја и зашто овдје.

Толико студената, радника који долазе трбухом за крухом, толико несрећника, просјака, заљубљених парова, дјеце…

Да, све то би човјек могао прочитати, кад би могао!

Послије најаве преко шкрипавог разгласа да је путнички воз за Суботицу у перону и да креће по пријему путника, уђох у ходник и почех тражити мјесто за себе.

Мјесто сам увијек тражио крећући од локомотиве ка задњем вагону.

Човјече у који год купе погледам све је пуно.

-Није ми фрка, остаћу у ходнику, отворити прозор, пушићу и гледати равницу, ноћас је мјесечина. Прође ми кроз главу.

Експресни возови ми нису баш најдражи, они су некако преудобни и претихи, немају ону везу са спољним зраком, са шинама, са земљом, са вањском температуром, временским приликама и поготово са мирисом предјела кроз који се крећу.

У тим мислима дођох до једног купеа негдје на средини композоције, у којем угледах људску прилику смјештену до прозора, са цигаретом у руци.

-Ево га, овдје је једно у купеу и још пуши, неће ме пеглат’ кад запалим. Оте ми се мисао.

-Добро вече! Покушах да изговорим довољно гласно, а ипак не прегласно да препаднем ону прилику наоко замишљену и загледану у већ пролазећа села у околини Београда.

-Hello! Зачу се са другог краја купеа и паралисаше ме очи, Боже какве очи! Знате оне очи које је греота назвати лијепима јер је тај придјев сувише приземан, танак и ништаван да их опише.

Оне које кад те погледају прођу ти кроз душу, загрле је са супротне стране и остану ти у сјећању за увијек. Чуј у сјећању!? Залијепе ти се за срце, душу и све што те сачињава.

-Види сад ово, ем има овакве очи, ем ћу морат да се патим и причам с њом на енглеском који ако ћемо искрено причам скоро као Тарзан. Изговорих на глас, ионако ме оне очи (ваљда) не разумију.

-Кхм Good evening! Is there one seat available for me? (Ни не помишљајте да сам баш тако рекао, једва сам скрпио то питање на мом мало је рећи лошем енглеском)

–Of course, please, sit where you want! Одговорила је показујући осмјех који по љепоти ни ни мало није заостајао за очима, а ни по оном прожимању кроз човјека.

Сједох преко пута баш да бих могао да се истопим у тој љепоти од призора, није ми више падало на памет да гледам равницу нити да удишем мирисе јесењег орања, све то је било мање важно, кроз равницу ћу се надам се и вратити, а њу, њу видим задњи пут.

Свачије путовање има некакав циљ, моја су такође имала, с тим што циљ мог путовања никада није имао циљ нити јасно дефинисану сврху, кретао сам се искључиво због кретања, претварао сам своје битисање на земљи у глагол, у покрет у мисао, у ријеч, у звук. Постајао сам ријеч, ријеч која се дијели, склапа, настаје и нестаје у даху, у тренутку који превазилази вријеме и наставља да постоји у вјечности.

Путовао сам за Будимпешту, али сам хтио до Врбаса да искористим ту дозу путничког воза, да се саживим са тим пуцкетањем, лупкањем, шкрипом, са несавршеношћу савршеног кретања, са људима који су заједно са мном у возу.

-Ко је она, одакле долази, гдје путује, о коме мисли иза тих очију, налик божанским, које се прелијевају у полутами купеа недалеко од мене, упорно држећи мој поглед у своме и не дајући му да врцне било куда, па чак ни да трепне?

Губио сам се у њеном погледу, у мислима, доживљају њеног бића и себе, као да сам у тим очима гледао у своје дубине, не у искуство, доживљај, осјећај, него у суштину свог бића, некако се сједињавајући са њом, оним што она јесте…

-Путници за Врбас нека се припреме… Прену ме из тога нечега у чему сам био ево већ сатима који прођоше као трен. Зграбих свој ранац, једину материјалну имовину и сапутника, онај сиво-маслинасти, скоро увијек чађав и прљав од разних путовања, који је већ прелазио у домен духовног иметка јер је све више гумио материјалне особине. Устадох и кренух да нешто кажем, да се опростим, са изустим било шта што би на неки начин био поздрав двоје људи који…

-Шта који? Човјече она нема појма шта ти у својој чупавој, лудој, неиспаваној глави халуцинираш, она је путник који иде негдје и сутра те се неће сјећати, осим можда као чудака који је бленуо у њу сатима и задао јој доживотну трауму! Упадох себи у мисао, такорећи пресјекох је и не доживљавајући да узрок мог мозгања стоји испред мене, гледа ме са сузама у оним очима које не умијем ни да опишем и примиче се.

-So goodbye now and thank you for being mine tonight!

Пољуби ме у образ и стави ми у руку папирић, затим се склупча на сједиште и загледа у перон уз дуг уздах који је рекао више од сваке ове ноћи неизговорене ријечи.

Изиђох напоље не знајући шта се догодило, шта се дешавало већи дио ноћи, а ево већ свиће. Ноге које су ме до сада јако добро служиле, носиле су ме као да нису биле моје, а и равнотежа ми је била проблематична за одржавање.

Сједох на клупу у перону покушавајући да дођем себи, бацих поглед на воз, њене очи су ме гледале нетремице, дунула је и на замагљеном стаклу нацртала два круга који се преклапају до самих оса. Воз је кренуо, а ја сам остао сам, празан и бесмислен на врбашком перону.

Неколико тренутака касније сјетих се те погледах онај папирић:

Stavroula Kalozumi

Οδός Αγίου Δημητρίου 52/А

Θεσσαλονίκη Ελληνικά и број телефона.

Имам неки осјећај да ће циљ мога слиједећег путовања имати свој циљ!