Основна сврха и циљ сваког градитеља мостова је да повеже двије обале и омогући човјеку да пређе преко воде или какве природне развалине на другу страну.

Мостови дакле постоје да би продужили путеве тамо гдје би се они иначе завршили, тако они некако постају почетак краја пута или његов наставак, тешко је дефинисати.

Неки мостови својом грандиозношћу и инжењерским рјешењима ће заувијек фасцинирати човјечанство, такав је рецимо мост у Лондону, па онај у Сан Франциску, мост на Босфору који спаја два континента или за мене неизоставна Шупља Ћуприја – Стари мост у мом родном граду.

Но низводно постоји један мени још дражи и по својој суштини величанственији мост, архитектонски он није ништа посебно, чак, не бих волио да га увриједим, јер мостови о себи скоро увијек имају високо мишљење, но он изгледа по мало биједно.

Недовољно широк да се два аутомобила могу мимоићи на њему, раван и без икаквих украса, ослоњен о неколико обичних бетонских стубова, са некаквом металном оградом наоко без икакве естетске вриједности.

Мост је чак и својим неимарима изгледао тако безначајно да му ни име нису смислили, није ето било потребе да се неко креативно замара.

Но неки од нас знају какву душу има то парче армираног бетона пружено између обала, ниско изнад воде.

Неретва се некако вијугајући кроз херцеговачки крш наметнула као главна и најјача ријека, успут купећи рјечице, прождирући њихове суштине и имена, јачајући на њихов рачун и стремећи ка мору.

Буна је већ друго, само њено име донекле описује њен карактер, она настаје тако што у невесињском пољу земља прогута ријеку Заломку и зароби је у својој утроби, ех ту Заломка побјесни, отме од земље још неке подземне воде и васкрсава попут Христа у селу Благај изводећи симболично подземне воде уза се као Еву и Адама из Ада.

Буна се буни и против стереотипног извирања, она нема извор као друге, она пуним капацитетом једноставно истиче из пећине у брду као већ формирана, стара и искусна ријека. Кад би Дунав био тако величанствен на извору Европа би од његове воде постала море! Ток јој је кратак, али живописан и величанствен у својој љепоти кроз најљепши предио земље Херцегове.

На свом ушћу, на мјесту на којем би требала као невјеста да се преда своме женику Неретви, Буна се опет буни, теку упоредо неколико стотина метара, пред собом обе пролокавајући стијене и од њих правећи разне канале који из стољећа у стољеће само продужавају склад њиховог плеса и тока раме уз раме.

Стекао сам утисак да Буна жели рећи Неретви: „Погледај ме, једнако сам моћна и јака као ти, не можеш ме узети силом, заведи ме овдје гдје течемо паралелно, показујући једно другом своју љепоту и силу, мало ниже ћу ти се предати добровољно, из чисте љубави, даћу ти прилику да ми се још мало дивиш не дотичући ме!“

Таман ту, на том романтичном мимоходу гдје свака ријека пјева оној другој својеврсну серенаду које се утапају и праве складну симфонију хука који одзвања међу кршевитим брдима, смјештен је онај безимени мост.

Ако испод моста протичу двије ријеке онда би мост требао спајати четири обале, али не, двије обале остају ван домашаја ока, оне су у другој димензији, ваљда оној коју та љубав и чежња двају ријека творе негдје тамо, на неком нама невидљивом мјесту. Ту Неретва и Буна немају маргину, теку упоредо милијући једна другу, но са ипак јасном границом тих хладних, али загљених тијела…

Ето, то је мост који спаја четири обале и грли двије ријеке као бетонски шал за љубавнике.

Мост који спаја Баћевиће са селом Буна, узводно са Мостаром и низводно са Житомислићем, Почитељем, Чапљином, Морем.

Мост зарљаја двију ријека.