…Још ћу ти опричати, млад си па не знаш, оно збиља, ни старији не знају о томе, више вјерују науци него причама својих предака, а наука каже да је народ магаре, лаже и измишља, али истина је на народној страни!

Аждаје, чедо, нису исто што и змајеви, змај се рађа из ватре земаљске или небеске, и увијек има једну главу, никад није зао, змајева имаш у разним облицима, Силван рецимо некима може изгледати и као пас, мада је то гре’ота и помислити, орловити Грифон је налик птици, неки имају перје, неки длаку, неки и крљушти, неке не видиш уопште…

Но, сада ћемо о аждајама, налет их било!

Аждаја се рађа као гуја, Кравосац, излеже се из јајета, неки мисле да је то исто што и смук, оно личи, обоје су гује, гамижу и сикћу, чак и боју сличну имају, али смук и кравосац није исто.

Кравосац се храни крављим млијеком, живи у шуми, у близини пашњака, умије да муче опонашајући глас телета, те тако привлачи тек отељене краве којима је пуно виме терет, а и мајчински инстинкт их вуче да нахране младунче.

Када кравосац намами краву да му се приближи он јој се смота око задњих ногу и тако је веже да му не може побјећи, затим је подоји, крава се онда умири и навади на то, јер јој олакшава муку, па му свакога дана у исто вријеме сама долази те га храни, кравосац се тако гоји и расте до невјероватне величине.

Легенда каже да ако кравосац не чује глас пијетла до своје пуне седме године, израсту му крила, затим приликом прве кише полети и лети до изнемоглости, а то је три дана, када напокон почне да пада, ако падне на камен разбије се на комаде и цркне, ако ли падне у воду, добије и ноге и нарасте му још главâ, увијек их има непаран број, тада кравосац постане аждаја!

Ријеч „аждаја“ је и настала од ријечи „дажд“ што значи „киша“ и „даја“ што ће рећи „давање“, Касније је због лакшег изговора Дажд Даја постала Аждаја.

Нисам чуо да је некада постојала доброћудна аждаја, све су углавном зулумћари и злотвори, срећом змајеви су моћнији и доброћуднији те знају како аждајама да стану у крај.

Пођи из Врапчића уз поток Дроње пут Добрча, у Водници, на оној стијени окле вода пада у камени бадањ, наћи ћеш кости ђе се некада давно разбио кравосац, отиђи па види ако мени не вјерујеш…

У Херцеговини, на висоравни Зијемље, које је тромеђа Мостара, Коњица и Невесиња, у пољу међу планинама, чуо сам једну причу, неки кажу легенду, а неки којих сада овдје више нема, клели су ми се да је истина и да су очевици, они су ми ово и предали.

Са зијемаљске стране Вележи, оне на којој су чувене велешке греде, најљепши комад камена који су моје очи гледале, назире се пећина у највећем врху Вележи, Ботину.

У тој пећини, кажу стари, живи змај Ботин, којега су, веле задњи пут видјели 1940. године, јер се ,опет по предању, исти појављује пред свако велико зло (овога пута 2. свијетски рат).

Тада је, на Божић ујутро, прошао по дно села, у свом свјетлу своје застрашујуће силе, остављајући за собом спаљен траг, обишао тако свих 12 села Зијемаља и вратио се под Ботин, врх који се зове по њему, или он по врху, то више нико и не зна, ту је полетио и отишао у своју пећину.

Још кажу да је као што се змајеви иначе и рађају, настао кад и Вележ, из огња земљиног, њима је отац огањ, а мајка земља, стога су он и Вележ једно и док има Вележи и он ће постојати, и обрнуто.

Још ћу ти рећи, Ботин ти није једини змај у Вележи, има их много, када су људи побјеснили и полудјели, почели да лове нашу браћу змајеве, једно од мјеста гдје су остали у миру с браћом је била Вележ, ту их нико није дирао и браћа су их штитила као што добра браћа и чине.

Као што знамо, змај, вук и човјек су три рођена брата, змај је увијек пазио другу браћу јер је најснажнији, најмоћнији и чувар је древне мудрости коју ни човјек ни вук не би могли да понесу.

О Змајевима ријетко ко више и зна, младе генерације су заокупљене неким себи важним стварима, стари заборављају, остали смо ти и ја, тихи чувари тајне змаја, коју сада примаш и пренеси је даље, имаћеш коме у Бога се уздам.

Преостали су се сакрили по гредама и окаменили, чекајући вријеме када ће се људи опаметити. Да, они могу да се претворе у камен, дрво, ваздух, земљу, воду и врате из тог стања кад пожеле, камелеон има сличну особину, само блажу, он може да имитира боје своје околине, док змај може да стоји поред тебе, а да га ни не примјетиш јер он постаје суштина онога у шта се претвара, то није само проста камуфлажа.

Понекад пу’не неки чудан, топао вјетар из Вележи у невесињско поље, нико не може да одгонетне откуд пуше, нити зашто је топао чак и зими кад су температуре јако ниске, ријетки знамо да је то сјетан уздах невидљивог змаја стражара који стоји и бди на самом почетку Вележи, горе изнад села Сопиља, на врху Ћаба, и чека да се људи опамете.

Не дозволи да заборавиш нашег змаја, род смо, од исте земље и истог огња, он живи док живе наша сјећања на њега, ако нестане сјећања нестаће и Ботина, а ко је човјек без рода свога, као репа без коријена.

Одох сад, а ти, добар си ти и мудар, знаћеш како и куда даље роде!

 

 

 

 

 

 

 

Илустрација: https://amisgaudi.deviantart.com/art/Blue-Dragon-138136026