Ми као народ на овим овдје каменитим и шумовитим предјелима никада нисмо били баш начисто којој заправо религији припадамо, вјеровали смо у Бога и чинили све што је било у моћи нашег неуког, али мудрог и виспреног ума, и сеоским пословима измученог тијела, да се том неком далеком Богу, некаквој, непознатој „Вишој сили“ која ето тамо негдје горе, иза седмеро небеса види све и кажњава за неваљала дјела, што више умилимо, не бирајући начина ни средства.

Село Чичево је у срезу Коњичком, једном страном изнад Борачког језера, а другом изнад саме Неретве и Главатичева, леђима окренуто према Ћехоју и даље Невесињу, јер добро је имати за леђима онога у кога тврду вјеру имаш.

Као и сва друга села у Херцеговини, и Чичево је имало своје легенде и митове, али и чуда, Чичево је рецимо имало тринаест гробаља, веле да су само три „наша“, осталих десет су од народа који су раније некад живјели ту, а ни једно не припада истом народу, мада их Чичевљани поштују као да им је испод тих мраморова и стећака род најрођенији, па их чисте, крече и одржавају, чак везујући за њих и нека вјеровања као да су то нека мала сеоска божанства или неки инструметни којима Бог даје благодат селу и крају.

Уз Чичево веже и сусједно село Кула, веле да је некада ту и била некаква кула, неких ранијих властодржаца или пак народа који су владали тим крајем.

У оба села народ је живио братски, помажући и цијенећи једни друге, неки сиромашни, неки мало и богатији, но нико, горд и непоштен према другима, сви су свој живот, своју муку, славу, тугу и радост дијелили са комшијама, кумовали међу се и братимили се, те савјетовали на добро једни друге, некад било…

Оба сусједна села су била богата изворима и живим водама, а и сами знамо да се чудне ствари дешавају баш око живих вода.

У Спасоја на Петров дан чељад устала зором, треба стоку намирит и одјавит чобанчад, па ко мисли, то јесте коме домаћин тако заповиди, спуштати се с помоћи божијом на Борке, цркви, данас је служба, једном у години, долази честити и у нашем крају поштовани по много чему, поп Неђо.

Сви се зором, у добра домаћина латили свако свога послушања, само снаха Даница не устаје, млада жена, двадесет и двије године, вриједна ко пчела и лијепа као што само наша гора може вилу изнијети, старији јој  Илија напунио двије године, млађи Никола, у бешици плаче, да се зацене.

-Снаха, весела ти кућа, мислиш ли ти устајат, дијете ти завизи плачући?! Завика Радојка, Спасојева жена, а из постеље се очу само тежак уздах, те Радојка приђе да види шта је с младом јер јој бијаше сумњиво.

Кад је преврну к себи видје да су јој се уста окренула и да покушава да збори, али гласа из ње не бијаше, нити може на ноге.

Оде црна жена до појате и тамо нађе Спасоја гдје меће јањцима, исприча му шта је било и он одмах крену у горњу собу да види шта се то тамо дешава, кад сам виђе злу и гору одлучи да поприча са попом послије службе Божије, а свратиће и у доктора на језеро за сваки случај.

Једва је дочекао да свештеник одслужи литургију, по глави му се врзмала само једна мисао „Кукавче црни куд са оним јетимима ако што снахи буде не дај Боже!“

-Спасо мој добри, што си ми то замишљен на овај свети дан? Упита га свештеник Неђо познајући и поштујући га као што би и у сваком другом крају, доброг и поштеног домаћина.

-Мука моја мој оче! Пожали се Спасоје након што цјелива десницу свештенику узимајући благослов, па онда исприча све по реду.

-Даће Бог биће добро, а и ја ћу поменути! Рече поп снебивајући се јер му бијаше жао.

Спасо крену према Језеру и све му се кроз главу врти „Даће Бог биће добро“ некако му то бијаше слабо поуздање  и несигурна помоћ, а опет размишља, како му поп на други начин може помоћ, па он једино и може Богу да се моли…

-Помаже Бог! Поздрави Спасоје доктора на Борачком језеру!

-Добар дан! изволите госпон…

-Можда је теби добар дан добри мој докторе, мени до овог часа није, а ево је подне, па се нешто више уздам у божију помоћ него у временске прилике! Онда исприча шта се дешава и доктор се замисли мало па рече „Nervus facialis… то се знате дешава кад вас удари промаја, даћу вам ове прашке…“

-Докторе мој добри, је ли од тога нербуза она не може на ноге?

-Причекајте дан-два, па ако не буде боље дођите с коњем да бих и ја пошао са вама, да је прегледам, може бити и шлог…

Узе Спасоје црну капу у жалосну руку па натраг на Чичево, лијечили мученицу травама, давали докторове лијекове, долазио доктор, давао инјекције, она само копни, навр’  неђељу дана није од ње пола остало, те весели Спасоје шта ће, пробао код попа, пробао код доктора, даље мора спаса тражити, а кад човјеку дође до грла не гледа је ли грана за коју се хвата врбова или љескова, хвата се да се не утопи!

Бијаше петак и од Прења је било ведро, а само отуд долази киша и невријеме, Зором, прије него што се пијевац сјетио да наговијести да ће сунце изићи са истока, Спасоје обуче црквено одијело и привеза опанке, те крете пут Главатичева да са ‘Оџом проговори, Хоџа бијаше сиједи, мудри човјек, Спасојев вршњак, познаник и пријатељ од самог рођења, из старе, Турске, агињске породице Ћесир, коју је сво околно становништво, било да је Православно, Католичко или Муслиманско цијенило и поштовало као добре људе, домаћине и комшије, а са којом су Спасојеве њиве и међе дијелиле, а то се у нас гледа као род.

-Уранио Ефендија! Назва Спасоје.

-Добро, а ти добри мој рођо!? Тако су се обраћали један другом одувијек.

-Мало је добра у овом послу којим сам дошао мој Џафире!

-Шједи хајде, није пао шећер у воду, даће аллах, биће добро, шта те доћерало, причај, хајде! И намигну на хоџиницу да пристави кафу и донесе дуванску кутију.

Оприча Спасоје и њему шта је било, све до детаља, а Стари Ефендија Џафир слушајући га све листа књигу и по каткад изусти само „хмммм…“, кад Спасоје заврши наста неколико тренутака тишине која Спасоју бијаше као цијела вјечност, неизвјеснија него икад ишта до сада,најзад стари мудрац прекиде тишину.

-Мој рођо, шеитанова работа, биће добро, али мораћеш бити подобро храбар!

-Бићу добри мој, само дај шта ми је чинит!

Хоџа му даде смотуљак ‘артије и рече му да узме по оке (турска мјера за тежину, 1,25кг-ока) кукурузна брашна, воду што му је поп свијештао за славу, и штап глогов што му је од покојног ћаће остао. Тако „наоружан“ то вече у поноћ, глуво доба, оде сам, не спомињући никоме куд нити зашто иде, на Караулу (мјесто гдје је некада била Турска, затим Аустријска касарна), забије штап у сред раскрснице, око штапа направи круг од кукурузна брашна, пречника око два лакта, а унутар круга пошкропи освећеном водом.

-Не смијеш се помјерити из круга, ма шта да те снађе, док не испоручиш овај запис, а знаћеш коме га треба дати!

-Окле ћу ја знат коме ћу га дат, помисли у себи  Спасоје излазећи од хоџе, а хоџа завика за њим као да га је чуо, „знаћеш, знаћеш, не бери бригу!“

Спасоју то би чудније него све ово до сада, али оћута и оде.

-Боже ти помози и буди у помоћи! Шта све мене неће снаћ за ову моју ђецу, али шта ћеш, ваљда је и поштено да ми старији потурамо леђа за њихово добро, даће Бог биће добро!

Изговори Спасоје кропећи освећену воду у брашнено коло и трзну се на ријечи којима је закључио реченицу.

-Па ја, то ми је и поп и хоџа рек’о! Затим се осмјехну.

-Даће Бог, биће добро! Понови, тек тада постајући свјестан Божије моћи и важности Његовог заступништва за обичног смртника.

У његовом думању га прекиде некаква хука која као да не бијаше од овога свијета, која се кретала уз Драгу, као каква жива олуја која се пела од Језера пут њега, срце му сиђе у пете, па онда дође у грло, а он поче гутати упразно, плашећи се да му срце не побјегне остављајући њега самог, чак и без срца, да чека ту надолазећу стра’оту.

Неколико тренутака послије појави се читава хорда тамо њих, одлет их било дрветом и каменом, како први наљегоше почеше га пљувати, псовати и вријеђати, али га унутар његовог брашненог кола ништа не дотаче, то потраја неколико, све док на златној кочији не стаде преда њ тамо он, обучен као какав кнез или цар, који у овим нашим странинама и нису уобичајена појава, Спасоје зашкиљи од бљештавила кочије и загледа се у шеитана који бијаше исти ко хоџин рахметли брат Мехмед, који се утопио млад на ушћу Лађанице и сарањен под орахом на Стријежеву, јер се у нашим крајевима ни у  једној вјери топљеници не копају у гробље.

-Шта ти чо’ек тражиш овдје у наш час?

Спасоје не могавши му одговорити, дрхтећи цијелим тијелом, једва стојећи на ногама од страха, скупи послиједњу мрвицу снаге и додаде му хоџин запис, овај одмах узе да чита…

-Гдје је…? Изговори неко име које Спасоје никада није чуо, нити га је знао поновити.

-Отишао је у Бијело Поље! Одговори један који је изгледао као какав ађутант овоме на кочији.

-Одмах га доведите! Зачу се опет са кочије и док си пуцнуо прстима доведоше једнога који је више личио на сељака него на тамо њега.

-Што сте се забавили!? Упита опет онај са кочије.

-Некакав Симић се прекрстио на Бахтијевици па смо морали преко Невесиња да обиђемо! Завика онај што је као пандур.

-Што си казнио ову жену!? Упита ухапшеног онај кнез и показа му ‘артију!

-Замлатила ме је метлом преко очију у неђељу ујутро!

-Шта ћеш ти у неђељу у њих у кући кад неђељом не улазимо у хришћанске куће, објесите га?!

Скупише некаква ужа и конопце, објесише га на јасенову грану и она хука оде пут Невесиња, Спасоје причека да одмакну па полако пође на Чичева све се окрећући за собом устрављен од призора којему је присуствовао, чинило му се да годинама путује до куће, леже, али не могаше заспати до зоре.

Кад се пијевац очуо млада је опет као и раније прва била на ногама, као да никада није ни била болесна, а Спасоје одмах за њом, изиђе пред кућу, замота дуван и отпухну један дугачак дим.

-Одох на караулу имена ми Божијег да видим онога што су га објесили! Помисли и одмах крену.

Кад је пришао раскршћу на неколико метара поче опрезно да се привлачи присјећајући се синоћње страхоте коју поново не би преживио.

Дође скоро испод јасена и тек онда угледа умјесто онога објешеника и силних ужа и конопаца, миша како виси на паучини…

Враћајући се у поново здрав и срећан дом Спасоја су мориле тешке мисли, првенствено она у којој се свако од нас некада нађе, да ли смо још увијек Божија дјеца или смо се зарад овоземаљских добара, између осталих и здравља, поклонили ономе који је први напустио Славу Божију?