У Херцеговини, на висоравни Зијемље, које је тромеђа Мостара, Коњица и Невесиња, у пољу међу планинама, чуо сам једну причу, неки кажу легенду, а неки којих сада овдје више нема, клели су ми се да је истина и да су очевици, они су ми ово и предали.
Са зијемаљске стране Вележи, оне на којој су чувене велешке греде, најљепши комад камена који су моје очи гледале, назире се пећина у највећем врху Вележи, Ботину.
У тој пећини, кажу стари, живи змај Ботин, којега су, веле задњи пут видјели 1940. године, јер се ,опет по предању, исти појављује пред свако велико зло (овога пута 2. свијетски рат).
Тада је, на Божић ујутро, прошао по дно села, у свом свјетлу своје застрашујуће силе, остављајући за собом спаљен траг, обишао тако свих 12 села Зијемаља и вратио се под Ботин, врх који се зове по њему, или он по врху, то више нико и не зна, ту је полетио и отишао у своју пећину.
Још кажу да је као што се змајеви иначе и рађају, настао кад и Вележ, из огња земљиног, њима је отац огањ, а мајка земља, стога су он и Вележ једно и док има Вележи и он ће постојати, и обрнуто.
Још ћу ти рећи, Ботин ти није једини змај у Вележи, има их много, када су људи побјеснили и полудјели, почели да лове нашу браћу змајеве, једно од мјеста гдје су остали у миру с браћом је била Вележ, ту их нико није дирао и браћа су их штитила као што добра браћа и чине.
Као што знамо, змај, вук и човјек су три рођена брата, змај је увијек пазио другу браћу јер је најснажнији, најмоћнији и чувар је древне мудрости коју ни човјек ни вук не би могли да понесу.
О Змајевима ријетко ко више и зна, младе генерације су заокупљене неким себи важним стварима, стари заборављају, остали смо ти и ја, тихи чувари тајне змаја, коју сада примаш и пренеси је даље, имаћеш коме у Бога се уздам.
Преостали су се сакрили по гредама и окаменили, чекајући вријеме када ће се људи опаметити. Да, они могу да се претворе у камен, дрво, ваздух, земљу, воду и врате из тог стања кад пожеле, камелеон има сличну особину, само блажу, он може да имитира боје своје околине, док змај може да стоји поред тебе, а да га ни не примјетиш јер он постаје суштина онога у шта се претвара, то није само проста камуфлажа.
Понекад пу’не неки чудан, топао вјетар из Вележи у невесињско поље, нико не може да одгонетне откуд пуше, нити зашто је топао чак и зими кад су температуре јако ниске, ријетки знамо да је то сјетан уздах невидљивог змаја стражара који стоји и бди на самом почетку Вележи, горе изнад села Сопиља, на врху Ћаба, и чека да се људи опамете.
Не дозволи да заборавиш нашег змаја, род смо, од исте земље и истог огња, он живи док живе наша сјећања на њега, ако нестане сјећања нестаће и Ботина, а ко је човјек без рода свога, као репа без коријена.
Одох сад, а ти, добар си ти и мудар, знаћеш како и куда даље роде!
Илустрација: https://amisgaudi.deviantart.com/art/Blue-Dragon-138136026