Сједи се у кафани ‘нако, шуте ко пањеви, њих шест, одједном један намјести капу, опали се руком (ко лопатом) по кољену и заорга

• „О Јелена јеси ли вјерена, ја попио па заборавио!“
  На овај милозвук сви присутни, осим четири Француза се насмијаше, она четворица утрнуше.

Пошто је призор за Херцеговину свакидашњи, шест људина од по два метра, просјек 120 кила, брадати, испод стола сложени косијери јер ограђују њиву, па само навратили да на брзака отресу по гајбу ладне пиве. Ипак за „фини“ европски свијет то и није свакодневица.

Неколико дана пошље зове Радоја брат из Париза и вели:
-Црнио ево те у Паризу у Новинама изаш’о, Ти, Рајо, Сава, Рашо Митров, Митар и Дуле Јовов!
-Па шта пише жалосан?
-До сад непознато племе, високи су 2.5 метара и носе закривљене ножеве, фотографисано у околини Билеће у СФРЈ. Припадници овог племена такође испуштају гласне неартикулисане ратне покличе који леде крв у жилама.