Засједосмо једну вече у покојног Гоје, Даринка се са шћерима дала у ткање, основала, пређа намотана на вратило дан прије преко читаве подворнице, сва се чељад кућна и понеко из комшилука потрудили да добро утегну пређу. Увела Дара у нити и у брда, а Гојко јамио гусле, све би реко сад ће запјеват, полако тамјени струне, затеже па превлачи гудалом, све ти се чини ево га, пропјеваће, ма јок!

Онако гудећи прича с чељадима и пођеђе претури гудало у лијеву руку да потегне ракије или отпуне дим из луле која шири мирис домаћег равњака са стржева астала на ком вазда бијаше дувана, вина, ракије и мезе.

– Кад сте се већ тако умудрили и уфинили, да вам причам једну причу што сам чуо у војсци! Поче Гоја, а у просторији наста тишина ко да је Бог наредио да се не смије чут ништа осим пуцкетања ватре у огњишту и звука брда док збијају пређу у будући ћилим што ће једној од Даринкиних шћери рухо чинити.

Има у приморју град Пула и на сред њега таман ко гувно обзидано високим зидом, има бола преко двадес метара високо! Тамо то зову арена и веле да је ту за вријеме Рима било ко ето накво игралиште, међутим једном сретох наква ђеда пред пиљаром ђе сам дуван узимао, пошто он бијаше стари газда те пиљаре, а млади још није посве преузео посо, устави ме да попричамо, запалимо по цигар дувана и попијемо по ракију. Рече ми да је Бошковић, родом од Малог Поља, ође на Буници, али да му је прађед био трговац и настанио се у приморју, Вељко му бијаше име. Како је сазно да сам и ја од Мостара од тада ме вазда кад би наљего рођако и држо ко мало воде на длану.

Вели рођак да је у Пули био накав дужд, то је зар нешто ко кнез, шта ли, па имо шћер, лијепа била ко вила небеска, а мудра ко Његош. Што би стари рекли „Ко да је Бог за себе стваро“! Веле да је умјела и запјеват и коло заиграт и гуслат, а и сабљом баратат ко икакав ајдук. Но што је Богу мило ономе је и проклетник муштерија!!

Претвори се Сотона у наочита момка, опреми се златом и драгим камењем, а такве и дарове понесе, па у дужда на врата. Каза се да је дошо да проси Стану и не сакри да је кнез, али не рече да му је кнежевина паклена јама. Свиди се он дужду јер знаде лијепо бесједити, бијаше лијеп, паметан и богат, а ко таквога не би за зета желио!?

Дужд и поред своје очараности зетовским кандидатом ипак остави Стани да одлучи јер бијаше брижан отац, битнија му је била срећа и воља свога ђетета но све богатство свијета којега му и онако није недостајало.

Стани се учини сумњив ђувегија па у својој мудрости одлучи да га добро провјери и рече му да ће морати да испуни три задаће и ако учини како му се каже удаће се за њега. Исту вече даде му задаћу да сагради лађу од грабове грађе да у њу море стат седамсто товара памука, да јој једра буду од најфиније кинеске свиле, сребром да буде окована сва палуба и девет јарбола, на прамцу да буде њезина фигура од чистога злата, на лађи триста морнара да стоје поред триста топова и све то да до првог пијевца сачини, а затим оде у своје одаје. Поздрави се ђаво с њима и оде, а ујутро кад он покуца на тешку растову капију од дуждове куле тако се и пијевац јави. Изађоше да виде има ли ишта од лађе, а на мору чудо! Најљепша и највећа лађа коју је свијет икад гледо! Стра да те узме, ко да си град на мору озидо! Замисли се Стана и посумња још више у странца који јој руку ишћаше, а дужду мило што му је будући зет тако способан. Рекоше му да у сутон опет дође да добије нови задатак, а кад дође Стана му заповиједи да до првог пијевца утовари у ону лађу злата и драгог камења колико у њу стат може. Како рекоше онако и бијаше! У зору ето ти врага, а лађа толико натоварена, само што вода преко палубе не прељева. Трећу му задаћу мудрица даде да сагради гувно на сред касабе, рече му које дуљине и ширине да буде, још да га обзида Брачким каменом и покрије каменом плочом из једног комада, ко бива да се море у њему вријећ и кад киша пада. Опет му нареди по обичају да посо заврши прије првог пијевца! Оде проклетник да изврши наређено и очас посла утаба гувно, покалдрми и обзида, а кад око поноћа поче из мора чупат плочу довољно велику да покрије оно гувно, Бог нареди па у глуво доба, кад му никако није вакат, нечији пијевац запјева, ђаво остаде кратке чапре те се врну у свој брлог. Стана се удаде неђе у Македонију, а она плоча оста подно Пуле напола извучена из мора, да до данас свједочи о ђевојци која је ђавла надмудрила!

Заврши Гојко казивање, потегну ракије и отпухну дугачак дим, у то уљезе Ристо на врата.

-Добарвече!

-Добра ти срећа! Одговорише сви присутни у глас.

-Шта се ради у поштеној кући?

-Дара и ђевојке преду, а Гојко везе! Завика Никола, а Ристо знајући Гојка одмах разумје о чему се ради.

-Значи закаснио сам?

-Јеси мој Ристо ко ђаво с гувном! Насмија се Гоја и уточи му ракију.