Сунчеви зраци копају вриједно као рудари на почетку смјене, не би ли направили себи пут кроз маглу да најзад дотакли земљу и званично прогласили јутро. Пето јутро од кад сам без дувана, једнако је далеко и тренутак кад је стари коњоводац дотјерао мањерке и у њима сплачине које су назвали чорбом.

Ров је и даље влажан и хладан, а униформа улијепљена блатом. Ни ноћас се није десило чудо, она дјевојка са великим очима из мог сна од три минута се није појавила да ме загрије и донесе чисту униформу. Нисам се ни пробудио и схватио да је сво ово зло само кошмар. И пушка се већ охладила па не може угријати промрзле руке у поцијепаним рукавицама што ми је мати оплела. Толико су поцијепане да ми само сметају, носим их чисто да ме подсјете да тамо негдје иза мојих леђа постоји неко ко ми се нада.

Прилике кроз маглу које се крећу на оној страни такође изгледају смрзло и уморно. Ко зна, можда и тамо неко размишља о мајци, можда је и он мокар, поцијепан и гладан? Сања ли и он неку своју жену? Ма ко га јебе, не смијем имати саосјећања за њих! Умало не заборавих да морамо да се мрзимо, они су једноставно они!

Боли ме лакат! У ствари он ме највише боли, боли ме још много тога, отприлике све, али лакат уби!

У чутурици се мућкају још два гутљаја воде, знам по звуку. Завој ми се поцијепао и рана је пуна каменчића и блата. Јебем ти и камењар и онога ко ме је послао овдје!

Све што желим је да се обријем и окупам, смрдим овдје ко шугав пас луталица.

Како би било лијепо сада сјести поред кафанског прозора, пити лозу, пушити црвени Малборо и посматрати дјевојке које неуморно шетају кроз град. Ко зна, можда су се већ поудале за неке дезертере или момке који су дошли на одсуство од три дана? Можда их више и нема? Јебен је вакат!

Можда ни ја више нисам жив, можда сам запао у неки вјечни рат између нас и њих па не могу нигдје одавде!?

Предуго сам овдје, ова магловита јутра ми душу глођу, пече ме рана.

Да хоће она гамад макар запуцати да се нешто дешава, макар муниције имамо!

-Окле ти чај?

-Истопио снијег и метно мало спориша!

-Дај и мени!

-Оће ли се икад ово зло завршавати? Питам старог Видоја који нам је свима као отац.

-Хоће, али нама неће никад!