Тек доселио у Војводину, уби ме у душу она равница, удави, као што само раван може удавити динарско чељаде навикло на све само не равницу.

Стан у центру, кроз прозор поглед на двије швапске цркве напуштене и у задњој фази пропадања, али некако једино лијепо, макар успомена лијепог што видим кроз прозор.
Ајде рекох кад ме већ трује хоризонт дај да балкон средим.

Ухватила ме она нека прољећна грипа, ко фол промукао, нормално причам и од једном цикнем ко гуја или само утихнем, па опет проговорим својим гласом, таман ко адолесцент који мутира.

Крајичком ока негдје на самој ивици периферног вида ухватих покрет на десној страни заједничког балкона.
-Ћао!
-Еј ћао, најзад да видим неку љепоту у овој равници.
-Јао хвала, а и равница је лепа, само треба да нађете лепоту у њој! Ја сам Татјана! Пружи руку и окупа ме неким мирисом који раније нисам осјетио.
-М…. Покушах да кажем и изда ме глас, тада нисам знао да ли од љепоте или од оне промуклости.
-Промукао сам, извините, понових име.
-Драго ми је да имамо новог комшију!
-А тек мени! Узвратих уз осмијех. Него кад сам већ налетио на вас…

-На мене, прекиде ме, нема потребе за персирањем!
-На тебе… да те питам, посадио бих неко цвијеће на балкону, да не знаш гдје да купим саксије?
-Имаш код Кинеза, доле низ Титову улицу, одмах поред „Синема“ кафеа.
-Ок, хвала ти пуно!

Улазим код Кинеза и одмах с врата нека домаћа цура ме засрете:
-Добар дан, изволите!
-Требам саксије! Изговорих тихо јер ми опет пуче глас.
-Секс? Упита ме исколачено као да сам јој рекао да сам ту да их опљачкам.
-Може, али сад сам дошао по саксије за цвијеће знате!

Него да се вратим на балкон и онај мирис који је око себе ширила Татјана, моја нова комшиница.
Можете ли да замислите мирис који вас истовремено подсјети на Дамаск, Сибир, Медитеран, Војводину, али и опали те некаквом исконском енергијом.

Оном енергијом жене, привлачношћу старијом од ума, од језика и неких од пет основних чула.
Оним набојем кад сретнеш жену и стресеш се од таласа који не знаш да објасниш.
Није да нисам питао одакле јој тај мирис и како се зове, одговор је увијек био исти:
-То је мој мирис, то сам ја!

Не желим да помислите да сам имао некакву авантуру или било шта слично с њом! Једино што је било међу нама јесу разговори на томе балкону и сретања на степеништу.
Све што сад имам је ова прича о мом досељавању и та измаглица мириса која ми се каткад као сјећање провуче кроз ноздрве и нестане.

Са мирисом нестанем и ја и одлутам негдје, не знам ни ја гдје, памтим само да на том мјесту гледам у два звоника, чујем „па ми прсте кроз косу провуци и запјевај, ако знаш…“ и осјетим неки познат мирис…