Сјетих се сад служења војног рока, то је незаборавно искуство које на жалост данашње генерације неће окусити, но добро, од чег’ вакат од тога и вријеме.

Полигон Бравеник на Зубцима изнад Требиња, зима, вријеме промјенљиво као нарав климактеричне госпође.
Све десет минута пада ледена киша, слиједећих десет сусњежица.
Стојимо у двоврсном поретку, јутарња смотра.

Пошто објекти немају сталну стражу локални чобани су потрошили воду из 3 цистерне намјењену за пиће и хигијену па нам је кориштење воде ограничено на двије чутурице дневно, дакле купања и бријања нема, ноге истрљамо снијегом, чисто да не помремо од смрада.

Неколико нас размажених се и „туширамо“ снијегом кад прође повечерје и старјешине оду на спавање.
Дакле смотра, стојимо прљави, необријани ко какви четнички шкрипари у доба кад се 2. свјетски рат већ завршио, а они се крили од власти.

Пред стројем стоји капетан М… командант МАП-а:
-Мирно! На де-сно рав-најс!
-На ме-сту Вољно! Командује Ђока старији водник прве класе.
-Војско какво је вријеме?
-Ууууу, ааааа, еееее… Почеше хорски да негодују мислећи да ће то нешто промијенити.

-Вријеме идеално, услови приближни ратним, наставити са радом! Одбруси капетан и оде својим кратким кораком са стопалима савијеним ка унутра.
Ђока прочита дневну заповијест, погледа ме и шаљиво додаде:
-Још само ти одвали нешто глупо па да командујем вољно!

Што јес’, јес’ био сам их навикао да из строја блејим неке глупости свако јутро и то су ми толерисали ко да су ме родили.
Погледах око себе и сконтам да одмах уз моје десно раме стоји једна громада родом из Бијељине.
Одвалих га по леђима тако да испаде метар испред строја.

-Ниси мого’о ништа глупље одвалит да јебе рак рака! Извали Ђоле кроз смијех, војска се зацену од смијеха, он командова вољно и сви разгулишмо на своје задатке.