Сједим једном за шанком у Требињу, неки локал на ложиони, пијем продужену без млијека, поред је радња због које и сједим ту, чекам газду да плати испоручену робу. Немојте помислити да су то неке огромне цифре и нека роба која је по нечему посебна или не дај Боже противзаконита, јок.

У питању су коре за питу и баклаву.
Код мене брада до пола прса, коса сумало до паса, везана у реп, некакве маскирне панталоне које сам користио као радне, некако их мазн’о из гарнизона Билећа кад сам враћао дуг отаџбини. Чуј враћао дуг, а укр’о гаће.

7:15 ујутро, два градска билмеза већ пијана расправљају о рату од ког је прошло већ 10 година, по причи и изгледу видим да рата гледали нису.

Ја који иначе шутим до осам (знам да дјелује немогуће да ја уопште шутим) и не трпим дробљење, поготово не о рату, шутим и слушам.
У једном моменту погледах у огледало у шанку и сконтах да изгледам макар 20 година старије, па рекох да искористим то!

Окренем се нагло тако да ме ова двојица примјете прије него што им се обратим, погледам оног крупнијег директно у очи и загаламим:
-Ђе си био на Рогоју!?
Ликови су благо речено утрнули, почели да се извињавају, нуде пиће и након мог одбијања отишли постиђени.

Наставих у миру да пијем ону кафу и ако у том тренутку имам 23 године, а имао сам 13 кад је потписан Дејтон. Ко га шљиви, макар не дробе више…