Били ми клинци у рату, оно кад је родитељима доста и самих себе, и проблема са преживљавањем и свим осталим што рат са собом доноси.
Војска је тада добијала неке цигарете „Бела“, „Ловћен“, „Век“ и сличне, а несташним дјечацима је било баш лагано да дођу до тога.

И тако, одлучимо нас 4-5 да пробамо пушит, искупимо се у зидини неке спаљене куће негдје таман пред Дејтон ’95. Понесемо кутију Беле и учимо пушит, али нема фућкања, увлачи се дим.

Неко повратио, неко се закашљао, неко свечано обећао да неће никад више и да је боље да је говно појео…
Не зна се ко је строжији, матере које нас чекају кући или ћаће које су неђе на ратишту, треба се чувати и да не осјете мирис духана кад се дође кући.

Бијаше снијег подебео и онако баш оштра хладноћа, а ниђе облака, шћућурили се ми у ону ћошу и мудрујемо о духану, о рату, о ћаћама, о свачему што једном ђетету на памет може пасти.

Запали Момо цигар, увуче дим ко искусан пушач, издува, дими, дуну опет, опет дими, поче лик сумануто да издувава ваздух, а како је напољу хладно оно вазда дими.
-Јебо те, ово неће да изађе! Врисну престрављен једино мислећи о томе шта ће стара направит од њега кад дође кући…