Волио сам да прошетам колским путем поред језера, поготово зими, кад падне снијег па ноћ изведри, сва она бјелина смрзне и добије вријеме за одмор од свакодневног кружења на том свом путу са земље на небо и назад. Температура тада падне ниско, толико да осјећаш ваздух као реску течност коју удишеш.

Предио је импресиван у било које доба године, зими нарочито, кад пут изгледа као да је изливен сољу, уза њ боровина која стење притиснута тежином китине, па најзад Вележ, стасити горостас који по некад изгуби обрис својих контура па не знаш шта је небо, а шта планина.

Неколико пута сам ту срео курјака, дивљу звијер, да, дивљу, али тако отмену и поноситу да се човјек може једино задивити.

Кад те сретне он застане, упути ти поглед као да те поздравља и пита „Сјећаш ли се да смо браћа?“, затим лагано без журбе и страха одшета, преко рамена ти добацујући још који бистри поглед пун исконске мудрости, а ти останеш изненађен, по мало преплашен и срећан, не зато што си видио звијер која се сада већ тако ријетко среће, него што је твоја душа срела свог брата и препознала га.

Вук ријетко напада човјека, он се држи древног завјета између браће, напада само када мора, кад је издат и нападнут!

Паса се браћо бојте!